Tu, pored nas

„Bila je lapavica, minus 14. Legao sam ispod stepeništa Zavoda za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Ja sam onako pijan navukao jorgan preko glave, a mokri tabani su ostali nepokriveni. Promrzline su se proširile na gore i te rane su morali da sastružu, a oba palca odseku. Osam puta su me iz prihvatilišta u Kumodraškoj vozili u bolnicu za plastičnu hirurgiju i opekotine. Da nisam bio tamo, ne bih sada imao noge. Bili su to užasni bolovi. Ja sam dvanaest godina na ulici“, reči su Vlade Trbojevića kog mnogi naši sugrađani svakodnevno viđaju pored zgrade „Politike“.

Bratislava Milošević, starica, dobro zašla u osmu deceniju života i štićenica Centra za prihvatanje odraslih i starih lica, kaže da je u tu instituciju donesena poluživa, pošto je zimus spavala na otvorenom „dok je sneg padao po njoj“. Trenutno čeka smeštaj u Gerontološki centar.

Slične priče mogu se čuti u svim velikim gradovima. Procenjuje se da beskućnici čine jednu šestinu čovečanstva. Oni pripadaju kategoriji socijalno ugroženih lica, što znači da se u nedostatku vode, hrane i smeštaja nalaze u životnoj opasnosti. Stereotip da je beskućnik sredovečni alkoholičar koji spava na klupi u parku zato što je suviše lenj da bi radio sve slabije nalazi potvrdu u stvarnom životu. Broj žena i dece beskućnika u svetu je u porastu, a kao razlozi najčešće se navode bolesti zavisnosti, ekonomske i političke krize, ratovi, elementarne nepogode ili, prosto, splet nesrećnih okolnosti.

Prema podacima opštinskih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, prosečan beogradski beskućnik je muškarac srednjih ili poznih godina sa osnovnim ili srednjim obrazovanjem, što ne znači da među beskućnicima nema žena, mladih ili visoko obrazovanih.

„Posle Osnovne škole ’Petar Kočić’ u Zemunu ujak me je upisao u Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Rajlovcu, gde sam proveo pet meseci. Disciplina mi se nije dopala, pa sam upisao XII beogradsku gimnaziju, posle koje sam prvo upisao Ekonomski, a potom i Pravni fakultet. Ovde sam upoznao moju ljubav sa afro-frizurom. Venčali smo se i dobili sina Zorana, koji ne govori sa mnom – mada prođe ovuda, vozi micubiši i samo mi kaže: ‘Matori, umrećeš od alkohola’. I desila se tragedija. Vratio sam se ranije s puta i zatekao je s drugim. Njega sam pustio, a nju ubio. Odležao sam zatvorsku kaznu. Posle sam sve rasprodao, živeo dve godine na visokoj nozi i sada sam na betonu“, priča je Vlade Trbojevića, ali su načini na koji ljudi dospevaju u kategoriju socijalno ugroženih lica različiti.

PUT U BESKUĆNIŠTVO: Mirjana Veljović, rukovodilac Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Voždovac, kaže da je jedan od najčešćih načina na koji njihovi korisnici stariji od 60 godina ostaju bez krova nad glavom potpisivanje ugovora o doživotnom staranju u zamenu za stan ili kuću, nakon čega završe na ulici. Marijana Boženčić, socijalni radnik u Gradskom centru za socijalni rad, Odeljenje Novi Beograd, kaže da imaju korisnika koji im je ispričao da je prodao stan i krenuo u Nemačku da tamo nešto započne, ali da su mu na aerodromu ukrali torbu sa svim dokumentima i parama, i tako je krenuo u skitničenje. „Uvek kada dođe kod nas kaže da mu treba novac da bi otišao u Crnu Goru i našao posao. On i ode u Crnu Goru, ali tamo nijednom ne nađe posao nego skitniči. Ima i ljudi koji su bili u mogućnosti da lepo žive, ali su prosto izabrali takav način života zbog poremećenih porodičnih odnosa, nesuglasica oko podele imovine između braće i sestara, razočaranja, ali i prestrukturiranja države ili preduzeća. Imamo i nekoliko njih koji su radili, pa ostali bez posla“, dodaje Boženčić. Zoran Kocić, rukovodilac Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Rakovica, kaže da je i alkoholizam jedan od uzroka i da on „obično ide pod ruku sa prosjačenjem, budući da se tu brzo zaradi količina novca dovoljna za piće“.

Građani prijavljuju beskućnike opštinskim odeljenjima Gradskog centra za socijalni rad iz dva razloga – zato što ih se plaše i zato što žele da im pomognu. Marijana Boženčić kaže da se građani uglavnom plaše krađe ili ugrožavanja bezbednosti dece, ukoliko takvo lice boravi u nekim pomoćnim prostorijama zgrade, ali i da ona do sada nije imala prijave tog tipa protiv beskućnika. Dodaje da se ponekad neki sugrađani sažale, pa im daju hranu ili novac, ali da ipak ima više onih koji ih se plaše.

Kada se beskućnici pojave u lokalnim odeljenjima Gradskog centra za socijalni rad, nalaze se u poodmaklim fazama fizičke i psihičke zapuštenosti. Stepen samopoštovanja im je veoma nizak, a krivce za svoju nesreću najčešće vide u nekom autoritetu – bivšem poslodavcu ili državi – ili nekoj njima bliskoj osobi, koju najčešće optužuju za prevaru. Verodostojnost tih tvrdnji je obično teško ustanoviti. U opštinskim odeljenjima Centra za socijalni rad sa beskućnicima radi stručni tim koji čine socijalni radnik, pravnik i psiholog, koji bi trebalo da ih pripremi na institucionalizovani smeštaj. „Ono što mi njima možemo da ponudimo je smeštaj u Centru za prihvatanje odraslih i starih lica koji je privremenog karaktera, do tri meseca, nakon čega bi trebalo da budu trajnije zbrinuti ili da se nađe neki drugi oblik stambenog rešenja, navodi Marijana Boženčić. Ukoliko je reč o starijim beskućnicima, na raspolaganju su i gerontološki centri, mada oni često odbijaju domski smeštaj. Čak ni u Centru za prihvatanje odraslih i starih lica često ne ostanu puna tri meseca i brzo se vraćaju na ulicu. Zajednički smeštaj lica koja imaju psihijatrijske probleme i lica koja ih nemaju, kao i uvek popunjeni kapaciteti Centra, mogu biti razlog tome. U okviru socijalne zaštite možemo da ih uvedemo u ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje i taj vid pomoći spada u grupu veoma ograničenih novčanih davanja na mesečnom nivou. Ali, problem je što osobe u takvoj situaciji obično imaju samo ličnu kartu, a jedan od osnovnih uslova za ostvarivanje materijalnog obezbeđenja je uverenje o nezaposlenosti, za šta bi morali da budu prijavljeni na Tržištu rada. Jednokratna novčana pomoć daje se za zadovoljenje elementarnih životnih potreba, pre svega hrane i odeće. Uvodimo ih i u ostvarivanje prava na ishranu u narodnoj kuhinji.“

ZATVORENI KRUG: Zoran Kocić kaže da beskućnici, pošto odbiju institucionalizovani smeštaj, obično kruže između Centra za prihvatanje odraslih i starih lica i ulice. Marijana Boženčić sa žaljenjem ističe da opštinska odeljenja Centra za socijalni rad nemaju načina da ih stambeno zbrinu i obezbede, te da ih uvek usmeravaju na Centar za prihvatanje odraslih i starih lica kao prelazno rešenje, dok Mirjana Veljović upozorava da se broj beskućnika, psihičkih bolesnika i bolesnika od teških oboljenja stalno povećava, dok odavno nedovoljni kapaciteti institucija socijalne i zdravstvene zaštite ne prate taj trend, te je stoga veliki pritisak na opštinska odeljenja Gradskog centra za socijalni rad i Centar za prihvatanje odraslih i starih lica. Problem predstavlja i činjenica da se pojavljuju slučajevi za koje ne postoje adekvatne ustanove socijalne zaštite i navodi primer mladića koji nakon završenog psihijatrijskog lečenja nema kud, budući da porodica ne želi da ga primi, a za institucionalni smeštaj nema osnova.

I u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku potvrđuju da su svesni nedovoljnosti kapaciteta Centra za prihvatanje odraslih i starih lica. Ljubomir Pejaković, specijalni savetnik ministra Rasima Ljajića za socijalnu zaštitu, kaže za „Vreme“ da na nivou Republike Srbije ne postoji poseban plan za rešavanje problema beskućnika, budući da oni potpadaju pod opšti plan o socijalnoj zaštiti, odnosno da je rešavanje problema beskućnika prvenstveno u nadležnosti lokalnih samouprava. Za sada su urađeni detaljni planovi socijalne zaštite za oko 70, a u toku je izrada planova za još 50 opština. Taj problem je, po mišljenju Ljubomira Pejakovića, najbolje rešavati na lokalnom nivou, budući da je nejednako izražen u većim i manjim mestima. U plan su uključena i svratišta i narodne kuhinje. U Ministarstvu ozbiljno razmišljaju o decentralizaciji pojedinih usluga socijalne zaštite sa republičkog na lokalni nivo u cilju njihove što kvalitetnije realizacije.

Mirjana Veljović kaže da bi samostalnost koju bi takva decentralizacija donela znatno olakšala rad opštinskih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad. I Zoran Kocić smatra da je „institucionalno zbrinjavanje stambeno i materijalno ugroženih lica pogrešno shvaćeno kao jedino rešenje. Potrebno je da na lokalu postoji više podsticajnih sadržaja. Lice koje više godina boravi na ulici ne može se odmah smestiti u instituciju, već bi bilo bolje da se prvo odradi podrška na lokalu, u ambijentu gde takvo lice živi, budući da je smeštanje u institucije za svakog čoveka stresno.“ On ističe da se opštinska odeljenja Gradskog centra za socijalni rad susreću sa beskućnicima kasno. „Kod nas obično dođu ljudi koji su već ‘potonuli’. Preventivni rad i rad u lokalnim zajednicama gde problem zapravo i nastaje dao bi bolji rezultat nego institucionalno zbrinjavanje, budući da ukoliko iz bilo kog razloga zakasnimo po godinu-dve svašta može da se desi sa licem koji je na ulici,“ kaže Zoran Kocić. Marijana Boženčić smatra da se u odnosu na ono što Centar za socijalni rad u ovom trenutku može da ponudi svojim korisnicima ne može govoriti o bilo kakvom trajnijem rešenju, ali da bi uloga društva u reintegraciji beskućnika mogla da bude veća, kao i da bi značajnu ulogu u tome odigralo otvaranje većeg broja sabirnih centara, prihvatnih stanica i prihvatilišta gde bi mogli da budu trajnije zbrinuti, ili im bude pruženo prenoćište, mogućnost održavanja lične higijene i zadovoljenja osnovnih životnih potreba.

OKRETANJE GLAVE: Na društvenu svest u slučaju beskućnika i njihove reintegracije u društvo utiče i činjenica da je reč o odraslim osobama, za koje se smatra da se, za razliku od dece, mogu starati same o sebi. Zoran Kocić kaže da se veća pažnja prirodno poklanja deci i mladima, ali da se stepen društvene odgovornosti ne umanjuje u odnosu na odrasla lica. Posebnu ulogu u procesu reintegracije beskućnika u društvo može imati njihova porodica, ali te veze je obično teško ponovo uspostaviti. „Imali smo slučaj čoveka koji je 20 godina skitničio po Dorćolu. Kada smo kontaktirali njegovog sina, koji živi na Kanarevom Brdu, rekao nam je da smestimo oca u odgovarajuću instituciju i da će on plaćati deo troškova, ali da ne želi da išta više ima sa njim. Ponekad ni beskućnici ne žele kontakt sa svojom porodicom, pogotovo ukoliko su na ulicu dospeli posle razvoda koji su doživeli traumatično. A mnogi i nemaju porodicu“, kaže Kocić. Mirjana Veljović ističe da problem predstavlja i nedostatak sistemskog rešenja pitanja svih socijalno ugroženih kategorija stanovništva, pa i beskućnika: „Pitanje je da li je njima dovoljno da ih smestimo u neku instituciju i da to bude kraj? Da li je dovoljno zadovoljiti samo najelementarnije potrebe? Mi ne uspevamo nijednom godišnje da obiđemo sve naše korisnike kojima je obezbeđen trajni smeštaj, pre svega zbog nedostatka sredstava.“

U radu sa odraslim licima neophodno je imati mnogo razumevanja i empatije, a treba imati u vidu i da mnogi od njih nisu drage volje odabrali taj put. Bolesti zavisnosti ukazuju na postojanje psihičkih problema sa kojima se svako od nas susreće, ali koji, neretko potpomognuti spoljašnjim okolnostima i zanemarivanjem problema, mogu da eskaliraju u beskućništvo. Reintegraciju beskućnika često otežava i (ne)opravdano nepoverenje njihovih sugrađana i potencijalnih poslodavaca. Kao bitan činilac u rešavanju ovog problema Marijana Boženčić navodi upravo promenu svesti, kako beskućnika tako i čitave zajednice, u čemu bi edukacija na lokalnom nivou i psihoterapijski rad sa beskućnicima odigrao ključnu ulogu. „Mi to sada radimo ad hoc – kako se koje lice pojavi. Stručni tim obavi sa njima razgovor, pa im zakažemo ponovno viđanje. Ali bi tek sistemski i kontinuiran rad predstavljao put promene u svesti beskućnika. A kada dođe do takve promene, onda se lakše nađe i neko stambeno i materijalno obezbeđenje. A svest je najteže izmeniti“, ističe Marijana Boženčić. Budućnost će pokazati da li su i na koji način te promene na širem društvenom planu ostvarive.

Dnevni boravak

(Slika – FUTOG: Doktorka Gordana Đurić i njene gošće)

U Novom Sadu se situacija donekle razlikuje nego u Beogradu. Prihvatilište u Futogu osnovano je 1999. godine u sklopu Gerontološkog centra Novi Sad i pored beogradskog Centra za prihvatanje odraslih i starih lica predstavlja jedinu ustanovu tog tipa na teritoriji Republike Srbije. Kapacitet mu je 35 mesta – nedovoljnih osam stacionarnih, raspoređenih u jednu trokrevetnu i jednu petokrevetnu sobu, i 12 dvokrevetnih soba za pokretne muške i ženske korisnike, a tu su i tri sobe za izolaciju, namenjene prihvatanju korisnika koji imaju neku infektivnu bolest ili koji ispoljavaju agresivno ponašanje. Dr Gordana Đurić, rukovodilac Prihvatilišta sa prihvatnom stanicom i dnevnim boravkom u Futogu, kaže za „Vreme“ da oni primaju prvenstveno socijalno ugrožene kategorije stanovništva, i da služe kao usputna stanica u njihovom daljem zbrinjavanju. Osobe starije od 65 godina relativno je lako izmestiti u domove za stara lica, na šta se obično ne čeka duže od tri meseca. Problem je kategorija mlađeg srednjeg doba socijalno ugroženih lica, za koju ne postoji adekvatan trajan smeštaj i čije je osnivanje, prema rečima dr Đurić, neophodno. „Takvim licima se obično obezbede određena prava, zdravstvena zaštita – od ličnih dokumenata kao što su zdravstvena knjižica, lična karta, do ostvarivanja prava na materijalnu pomoć, uključujući i narodne kuhinje, da bi uz nju i rad mogli jedva da prežive. Izuzetak su oni koji su invalidni, bilo da su to retardirana lica ili psiijatrijski bolesnici, budući da se oni trajno izmeštaju u odgovarajuće ustanove zdravstvene zaštite. U prihvatilištu nema prekida smeštaja dok se ne nađe odgovarajući trajni smeštaj“, dodaje dr Đurić, ističući da su korisnici Prihvatilišta heterogena grupa – od 18 do 92 godine – što zahteva da se stručni socijalni rad sa njima odvija, pre svega, kroz individualni razgovor. Procentualno se popunjenost kapaciteta ne menja u odnosu na godišnje doba, pa ipak zimi očekujemo veći pritisak. Ove godine se to nije dogodilo, zato što je od 1. novembra 2007. počeo sa radom Dnevni boravak, otvoren svakog dana od sedam izjutra do sedam uveče. Na početku rada Dnevnog boravka tri dana smo imali samo jednog korisnika, a kad su shvatili da ih nikuda dalje nećemo odvesti, pojavili su se u većem broju. U zimskom periodu imali smo u proseku 20 korisnika dnevno na duplo manji kapacitet. Proširenje kapaciteta Dnevnog boravka bi nam mnogo značilo za adekvatno zadovoljenje potreba naših korisnika i radimo na tome, ali problem predstavlja neraspoloženje građana u čijoj se zgradi Dnevni boravak nalazi.“