Trik filmovi u vremenu transhumanizma

Okružen brežuljcima punim vinove loze i drveća jabuke, Maribor krajem septembra kao da drema na blagom suncu. Ulice grada su umivene, a lepota gradske arhitekture kulminira na primeru jedne porodične barokne kuće pastelnih boja u srcu grada. Šetajući uz obalu reke Drave, mutne i spore, oslonjena na kuću-muzej vina videla sam najstariju vinovu lozu na svetu sorte “žametovka”, koja ima oko 400 godina i rađa oko 60 kg grožđa godišnje. Ta berba završava u bočicama od 0,25 litara crnog vina, koje gradske vlasti poklanjaju kao suvenir eminentnim gostima. Maribor ima prekrasno lutkarsko pozorište i najčudniju knjižaru polovnih knjiga u Evropi “Ciproš”, osnovanu 1995. godine, čija je osnovna delatnost spasavanje polovnih knjiga od uništenja, doprinoseći na taj način i očuvanju jugoslovenske kulturne baštine. U dvorištu ove knjižare nalazi se Titov spomenik, jedinstveni in situ u Sloveniji i ogroman crno-beli grafit – omaž beogradskoj muzičkoj grupi EKV.

U eksterijeru tog jugoslovenskog melting pota 2011. godine rodio se StopTrik, neobičan kulturni fenomen – međunarodni festival animiranog filma u tehnici stop motion (kadar-po-kadar). Zajedničkim snagama Mariborčanke Lucije Smodiš, menadžerke u kulturi, i Olge i Mihala Bobrovskog, stručnjaka za filmske i animacijske studije iz Poljske, a uz finansijsku potporu udruženja osnovanog u centru alternativne kulture Pekarne – magdalenske mreže na čelu sa Urškom Brežnik i grada Maribora, StopTrik je popunio kariku koja nedostaje na listi svetskih festivala. Inspirisan tipologijom takozvanih grassroots festivala, koji za sprovođenje promena na lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili međunarodnom nivou koriste kolektivno delovanje u lokalnoj sredini, ovaj alternativni, gotovo gerilski festival doživeo je već četrnaest izdanja i jedan je od dobrih razloga da se početkom jeseni napravi kratki izlet u Maribor ili u Lođ.

Naime, ovaj festival se održava u dvema evropskim zemljama, krajem septembra u Sloveniji a nakon mesec dana u Poljskoj, istražujući, po rečima direktora festivala Olge i Mihala Bobrovskog, na taj način iluzorne (ili možda suštinske) granice koja spaja slovenske narode, a koja je zasnovana na “sličnim istorijskim i političkim iskustvima totalitarnih režima i oslobodilačkih nemira, kao i na umetničkom nasleđu koje oscilira između herojske, romantične ali i pompezne retorike i oštre, gorko-slatke satire, između čašice opojne votke i čaše osvežavajućeg špricera”. Bobrovski podvlače da su uspesi poljskih, čehoslovačkih, sovjetskih ili jugoslovenskih škola animacije dokazali koliko su zvaničnici pogrešili potcenjujući moć animiranih slika. Animatori rođeni iza gvozdene zavese (Poljska, Jugoslavija, Sovjetski Savez, Čehoslovačka), boreći se sa dramatičnim nedostatkom profesionalne industrije, nikada nisu prestajali da stvaraju visokokvalitetna dela, dok su najbolji od njih utrli put svojim naslednicima.

U čemu se to StopTrik razlikuje od ostalih manjih festivala animacije u našoj regiji?

Kao prvo, nudi pregled najsvežije svetske animacijske produkcije u tehnici “kadar po kadar”, čija jedinstvenost leži u kombinaciji stvarnosti i iluzije. Pored najpopularnije lutkarske animacije, koja je ukorenjena u tradiciji lutkarskog pozorišta, može se izdvojiti animacija plastičnim materijalom (glina), animacija različitih predmeta, glumaca (piksilacija), rastresitih materijala (pesak, so) ili pak plošna animacija (tkanina, papir, fotografije).

Za razliku od mnogih drugih, ovaj festival uporno nastoji da održi u životu moralne i socijalne kulture koje su jednostavno nestale ili su se veoma proredile. Ključne reči koje opisuju festivalski StopTrika tim su čestitost, pristojnost, saosećanje, strpljenje, ljubaznost i predusretljivost, kao i one koje upućuju na zajedništvo i društvenu integraciju (deliti, stati zajedno, opšte dobro). Na festivalu se organizuju okrugli stolovi, stručna predavanja i debate uz veoma konkretnu, opipljivu kolektivnu težnju da se osvetle problemi društveno-političke realnosti kroz vizuru autora kratkih filmova u takmičarskim i pratećim retrospektivnim programima.

Prošlogodišnje izdanje festivala propitivalo je temu propagande i cenzure, a Lipmanovu tvrdnju da “nema propagande bez cenzure” dopunilo je rečima: “Nema cenzure bez umetničkog krijumčarenja” – napori cenzora uvek će naići na otpor ili prepreku. Ideja o umetničkom krijumčarenju, kako je to izneo poljski režiser i ilustrator Jan Lenica, pretpostavlja da umetnost ima sposobnost da nadmudri i prevaziđe granice političkog i institucionalnog karaktera i da dopre do ljudi čak i u najtotalitarnijem režimu. Uz festivalske maksime “Svakoj dogmi potrebna je svoja inkvizicija” i “Svakoj inkviziciji potrebna je svoja jeres” odlično se uklopio program filmova cenzurisanih u državama u kojima su nastali (Poljska, Jugoslavija, Mađarska, Čehoslovačka), koji sam predložila direktorima festivala, te je tako mariborska publika mogla da vidi kratka ostvarenja Bertolda Bartoša, Jana Švankmajera, Vatroslava Mimice, Danijela Šćehure i Sandora Rajzenbuhlera.

foto: andrej firm

U jednom sam slična Umbertu Eku, a to je da mnogo volim da pišem spiskove (preporučujem njegovu knjigu Beskrajni spiskovi, Plato, Beograd). Ovaj koji sledi je spisak nekoliko tema koje su osvetljivane na ovom gerilskom festivalu animacije u poslednjih četrnaest godina, izvučene iz festivalskih kataloga od kojih mnogi, po grafičkoj opremi, liče na fanzine.

– Da li tehnika pripada bazi ili njenoj nadgradnji? Možemo li prestati da veličamo kanon i počnemo da učimo iz remek-dela kroz njegovo kritičko promišljanje?

– Umetnička animacija kao potencijal da izbriše samozadovoljni osmeh sa lica savremene buržoazije i dovede u pitanje mejnstrim narativ uspostavljen informacionim i kulturnim politikama osmišljenim sa namerom da gurnu problematična pitanja pod crveni tepih;

– Opasne veze između nezavisne umetnosti i zvanične propagande. Proširivanje razumevanja i percepcije stop–motion animacije i kolektivno razmišljanje o njenoj političkoj dimenziji koja poprima različite oblike i funkcije, od pravoslavlja preko kritike do radikalizma;

– Intelektualno i estetsko bogatstvo stop motion animacije, istraživanje nadrealnih univerzuma, kojima vlada njihova unutrašnja logika, fizika i metafizika. Na koji suptilan i indirektan način animirani svetovi, koji izgledaju potpuno odvojeni od stvarnosti, zapravo ogledaju, komentarišu i tumače njen kulturni kontekst?

Ovogodišnje izdanje festivala StopTrik usredsredilo se na kritičke aspekte tegobnih tema naše sadašnjosti: antropocen, transhumanizam, posthumanizam, veštačka inteligencija, ekologija, (r)evolucija, rat i uništavanje, unapređenje čoveka (uz tehno-optimizam, veoma optimistička floskula, prim. aut.) Pozvani su stvaraoci i urednici filmskih retrospektiva iz Ukrajine (Nastia Naumenko), Palestine (Ahmad Saleh, režiser i performer potresne priče o palestinskoj istoriji, kulturi i ličnom identitetu), Meksika (Sofija Karijo, mentor radionice), Makedonije (Sandra Jovanovska, izložba i panel o organskoj stop animaciji) Slovenije (pozorišni reditelj i koreograf Dragan Živadinov sa performansom Noordung: 1995–2025–2045 antigravitacijskog teatra), kao i autori iz Francuske, Poljske, Sjedinjenih Država, Slovenije, Engleske, Srbije (enfant terrible srpske stop animacije Miloš Tomić).

StopTrik je jedini filmski festival za koji znam da nema stručni žiri: odluku o najboljim filmovima donosi studentski žiri, dok žiri lokalne publike glasa u kategorijama Glavni takmičarski program i Borderlands (filmovi koji uz stop motion koriste i neku drugu animacijsku tehniku). Publika je nagradila prvom nagradom dirljivu montrealsku priču o prijateljstvu između 107-godišnje starice i mlade brazilske imigrantkinje Madlen u režiji Rahel Sanćineti, dok je u kategoriji Borderland nagrada otišla poljskoj autorki Klaudiji Bohnjak za grafički zanimljiv film Toto. Studentski žiri je nagradu za najbolji film dodelio Darji Menart iz Ljubljane za njen prvi autorski film Tri ptičice, objasnivši da ih je očarala mistična i simbolična moć narodnih priča koje je autorka uspešno prenela u tehniku stop animacije. Posebno priznanje studenti su dodelili ruskom filmu Pisma ocu Alekseja Jevstignejeva zarad jedinstvenog i svežeg pristupa temi totalitarističkog režima, dok su u kategoriji Borderlands nagradili kineski film Fur autora Zen Li-ja jer je uspešno spojio narativne elemente sa apstrakcijom i lirikom.

Tim koji stoji iza programa StopTrik festivala poručuje: “Stop motion animacija može biti medij za izražavanje ovog koncepta, potrebno je pronaći prave metafore, prave likove, prave transformacije, drugim rečima – potrebno je pronaći pravu priču”.