Retki su upečatljivi primeri koji pokazuju istinitost rečenice da onaj ko razmišlja, taj je nekonformista koji ne strahuje od toga da bude u manjini, kao što je knjiga Misliti drugačije: filozofija neslaganja italijanskog filozofa marksističke usmerenosti gramšijevskog tipa Dijega Fuzara (1983), predavača na milanskom Institutu za visoke strateške i političke studije, koju je nedavno objavio Clio. Od početka do kraja ove studije autor spori vladajuće vrednosti i norme koje neoliberalni poredak nameće kao samorazumljive atomizovanom globalnom društvu. No, u svom obračunu s potrošačkom kulturom, „profitnom desnicom“ i neoliberalizmom, on ne štedi ni „kulturalnu levicu“, intelektualce i novinare, gramšijevskim rečnikom „funkcionere nadgradnje“, pokazujući da su i oni umnogome doprineli stvaranju jednog politički korektnog diskursa koji sputava kritiku kao conditio sine qua non društvenog razvoja. Upravo zbog toga što je postojeće banalno i samorazumljivo, nameće se kao bezalternativno (budućnost ne može biti drugačija do „potpuno postvarena sadašnjost koja se večno reprodukuje“) i najčešće je pošteđeno kritike, čime je zaprečen istinski razvoj ličnosti i društva.
Pred čitaocem je delo u kojem se daju argumenti protiv „jednog istinski iracionalnog kulta“, za koji je jasno da mu robuju predstavnici vlasti i sistemske opozicije u čitavom kapitalističkom svetu, a naročito na njegovoj periferiji odnosno u Srbiji, čije je „sveto trojstvo oličeno u stalnom rastu koji je samom sebi cilj, u klasnom i profitnom nihilizmu i potpunom porobnjavanju, a sve na uštrb ljudi i same planete“. Fuzaro kritikuje ovaj kult, između ostalog, jer onemogućava demokratiju pošto se i ona „zasniva na nesaglasnosti“. Utoliko je italijanski filozof sasvim svestan da često pominjanje demokratije ne svedoči o njenom prisustvu u društvu, već je pre reč o „teleološkom usmerenju, cilju kome se teži“. Štaviše, može se dodati da što je češće pominjanje neke reči to više ona gubi svoje značenje, baš kao što i novac gubi vrednost kada se inflatorno štampa. Nekada je u SFRJ bez prestanka drobljeno o socijalizmu i samoupravljanju, a danas se u Republici Srbiji, kao i u većini drugih kapitalističkih društava, jednako drobi o demokratiji i tržištu. Po tome smo deo sveta, ali pametan čovek se time ne može ponositi.
Fuzaro primećuje: „Današnja politička struktura, post 1989, koja sebe bez prestanka definiše demokratskom, ne samo da je daleko od toga da počiva na slobodnom izražavanju neslaganja solidarnih i slobodnih pojedinaca, već je, zapravo, beskrajno daleko od samog pojma demokratije u ovom smislu“. Otuda slom evropskog socijalizma 1989. Fuzaro, poput Alena Badjua, smatra začetkom „druge restauracije“, koja omogućava „pobedu Gospodara nad Slugom“, tj. „masakr jedne klase“ posredstvom prekarizacije proletera, i „najvećom geopolitičkom tragedijom druge polovine XX veka“, koja omogućava „etička bombardovanja i humanitarni intervencionizam“. Uistinu, primećuje Fuzaro, ako je novac „jedini faktor razlikovanja“, onda to „omogućava da istovremeno postoje formalna jednakost i radikalni oblici materijalne nejednakosti“. Nigde to nije jasnije no u društvu na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, poput srbijanskog, u kojem je društvena nejednakost najveća u Evropi, iako u narodu možda još uvek postoje oni koji misle da su pred zakonom jednaki s bilo kojim pripadnikom oligarhije.
Štaviše, oligarhija podstiče što oštrije neslaganje oko nebitnih stvari kako bi onemogućila suštinsko masovno neprihvatanje vladajućeg kapitalističkog poretka, pa su opozicija i vlast pismo i glava istog novčića, a „opozicioni stavovi mase (se) usmeravaju protiv svakog mišljenja“ koje suštinski odstupa od utvrđenog pravoverja i dovodi u opasnost temelje postojećeg poretka. Tako se robovi dižu „protiv svojih mogućih oslobodilaca“, obezbeđujući uvek pobedu „‘partije’ kapitalističkog sistema“, kako, ne bez pomalo gorke ironije, zaključuje Fuzaro. Vidljivo je to kako u njegovoj otadžbini tako i drugde. Kada se u Italiji mafijaško-oligarhijski politički sistem urušio (1992-4) pod udarom nezavisnog sudstva, čija je akcija, doduše, bila omogućena tek prethodnim slomom evropskog socijalizma i nestankom straha od socijalne revolucije, u politiku je ušao bogataš Berluskoni. Potonjemu je pak upravo jedan od tada svrgnutih političkih oligarha Betino Kraksi pomogao da se obogati i zavlada javnim mnjenjem posredstvom vlasništva nad trima televizijama s nacionalnom pokrivenošću. Slično ovome, danas se u delu opoziciono usmerene javnosti Srbije opozicija autoritarno-mafijaškom sistemu uporno i isključivo traži u ujedinjenju pod vođstvom dela oligarhije.
Naravno, čovek ne mora da se saglasi sa svime što je Fuzaro napisao jer treba „misliti drugačije“, pa npr. podela na levicu i desnicu nikako nije prevaziđena, kako on smatra, ali ovo nekonformističko delo zaslužuje pažnju ne samo stručne, nego i šire javnosti koja je spremna da razmišlja van unapred zadatih okvira.
