Parole koje su najčešće izvikivane 27. marta 1941. godine bile su „Bolje rat, nego pakt!“ i „Bolje grob, nego rob!“. Želje su nam se ispunile: dobili smo rat, dobili smo grobove, ali nam je zato Čerčil u ime slobodnog sveta odao priznanje da smo spasili dušu
U jednom beogradskom predgrađu majka je razmišljala je da li da pusti sina da se ispava. Tek je pre neki dan bio pušten iz zatvora. Shvatila je da bi se naljutio ako ga ne probudi i ne kaže mu da se napolju nešto dešava, gužva je, vika…
Mladić je skočio, na brzinu se umio, potrčao pravo u štampariju u kojoj je radio do hapšenja, ušao kroz prozor da ga gazda ne bi video, bio je uveren da grafički radnici sve znaju. Znali su. U toku noći vojska je izvela puč zbog toga što je vlast privela Jugoslaviju Trojnom paktu. Knez Pavle je pre neki dan bio lično kod Hitlera, predsednik vlade Cvetković potpisao je dokument kojim je Jugoslavija pristupila savezu Nemačke, Italije i Japana koji je vodio rat protiv Velike Britanije, Francuske, zapadnoevropskih zemalja, celog demokratskog sveta, zauzeo Poljsku, Francusku i sve ostale zapadnoevropske i skandinavske zemlje. Jugoslovenska vojska je munjevito reagovala i uhapsila kraljevske namesnike, predsednika vlade i ministre.
„A mi, drugovi? Jesmo li dobili neke direktive?“
„Nismo… Ne znamo… Pa šta da radimo?“
„Da štampamo letak!“
„Ne smemo, za cenzuru bismo lako, ali tekst mora da odobri CK…“
„Ili će naknadno odobriti ili će nas partijski kazniti…“
Mladi skojevci su u rano jutro 27. marta 1941. štampali letak: pozivali su narod na manifestacije, demonstracije, pobunu, iako su ljudi zapravo već bili na ulici. Ispalo je tako da su komunisti pokrenuli bunt, iako njihov Centralni komitet nije imao pojma o planu vazduhoplovnih oficira na čelu sa generalom Borivojem Mirkovićem da obori vlast pod regenstvom na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Čerčil će kasnije reći da su spasili dušu Jugoslavije.
Nije mislio na beogradske skojevce koji su radili na svoju ruku. Mnogi komunisti su bez direktiva i uputstava delovali spontano.
Kako su komunisti preuzeli pobunu
U rano jutro tog 27. marta vojska je izvela tenkove na ulicu, po unapred tačno utvrđenom planu zauzela sve strateške tačke, pojedini oficiri imali su konkretne zadatke i planove u ruci. Već su u zoru osvojeni železnička stanica, radio, pošta, zgrade vlade, kraljev dvor, sve institucije vlasti bez i jednog ispaljenog metka.
Na radiju je poručnik bojnog broda Jakov Jovović počitao proglas maloletnog kralja da preuzima vlast, a da je mandat za sastavljanje vlade poverio armijskom generalu Dušanu Simoviću. Jovović je savršeno umeo da imitira kraljev govor, uvežbao ga na šaljivim večerima u oficirskim kasinima.
Istovremeno je sa balkona patrijaršijskog dvora govor u prilog puča održao je patrijarh Gavrilo Dožić.
Međutim, oko 10 sati pre podne su mase na ulicama mislile da ih predvode komunisti. Pučisti, generalštabni oficiri, nisu znali na koji način da priđu masama.
Na ulicama, na svim trgovima, na pijacama, izašavši iz ilegale i neposredno se obraćajući narodu, govorili su funkcioneri zabranjene Komunističke partije Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović Tempo, Cana Babović, Rade Končar i drugi. Ni jedan forum stranke o tome nije doneo odluku, ali svi su znali šta treba da učine. Generalni sekretar KP Josip Broz je baš bio u Zagreb i, smesta krenuo u Beograd. Pohvalio je štamparske radnike koji su, zanemarujući partijsku disciplinu, delili letke. Većina njih će poginuti u narodnooslobodilačkoj borbi.
Osvrt sedamdeset godina unazad
Ja sam pre sedamdeset godina, 1954, dobio zadatak da za list „Omladina“ napišem „nešto“ povodom 27. marta. Đavolski posao. Nije bila okrugla godišnjica, svi važni ljudi su već bili govorili ili pisali „nešto“ o tom datumu, prvi sam Tito 27. marta 1945. u tek oslobođenom Beogradu.
Snašao sam se. Pronašao sam onog radnika koji je inicirao štampanje letka. To je bilo pre sedam decenija, njegovo ime sam zaboravio, sada nisam uspeo da ga nađem. Pitam se da li su u Narodnoj biblioteci sačuvani kompleti „Omladin“ u kojoj je objavljeno ono čega se sada prisećam.
Imao sam, naravno, i druge sagovornike o martovskim demonstracijama.
Bezobrazno sam se obratio kabinetu Moše Pijade sa molbom da mi on „da nešto“. Prijatno sam se iznenadio što me je primio, a neprijatno što mi je kratko rekao da nema šta novo da kaže o 27. martu, ali, eto, hteo je da vidi jednog mladog novinara.
Više sreće sam imao sa Milutinom Doroslovcem koji se mnogo kasnije kao Milo Dor na polju književnosti postao jedan od vodećih pisaca na nemačkom jeziku. On je kao skojevac bio prisutan i potvrdio što mi je rekao pomenuti grafički radnik: skojevci su neplanirano, gotovo stihijski pokušali i donekle uspevali da upravljaju masama. Slično mi je rekao i Oskar Davičo.
Osvrt 83 godine unazad
Išao sam u drugi razredu gimnazije u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. U školu sam 27. marta krenuo normalno, nešto pre osam ujutru, i saznao da nećemo imati nastavu, naravno da sam kao i moji drugovi pomislio da je to divno. Dobili smo trobojne mašnice, stavili ih na rever, pa izašli na ulicu da vičemo „Bolje rat, nego Pakt!“, „Bolje grob nego Rob!“ „Živeo kralj Petar!“
Kada imaš dvanaest godina lako te zaraze. Vikao sam iz sveg glasa ne razmišljajući o ratu i grobu. Treštala je vojna muzika, projahala neka četa vojnika na konjima, stariji su pili pivo i rakiju i nazdravljali, mi klinci smo bili opijeni od događaja.
Prvi put u životu sam zakasnio na ručak, ali otac me nije izgrdio, kao što ni CK nije izgrdio skojevce koji nisu sačekali direktive.
Za manje od godinu dana moji su roditelji bili mrtvi, grobove im ne znam, ja tri godine kasnije u logoru, znači rob. Obistinilo se što smo prizivali.
Na kasnoantičkom lokalitetu „Feliks Romulijana“ sinoć je počela 58. Gitarijada, ali prve večeri publika gotovo da nije došla. Snimci pokazuju svega nekoliko desetina posetilaca, dok su brojni bendovi prethodno otkazali nastupe u znak protesta
Ova ekipa voli da igra zajedno, i to je jasno u svakoj utakmici koju igraju. Estonija od prvog minuta nije imala mrvu šansi
“Jedna od mojih etiketa je ta da pišem o ljubavi. Ne bih da se branim, ali kad bih na ovom svetu videla samo ljubavne priče, to bi značilo da je moj pogled uzak, a život veoma romantičan. Ali nijedno od ta dva nije sasvim tačno”
Srbija je među prvima u Evropi, još pre dvesta godina, živela po građanskim zakonima. Danas se njihove vrednosti ignorišu, institucije koje ih sprovode se guše, a pristalice takvog poretka se proganjaju
Duh koji je pušten iz boce na Zagrebačkom hipodromu početkom jula, preleteo je splitski “Poljud” i sleteo u Sinj gde je bio drugi veliki Tompsonov koncert, a stigao je, istina nešto oslabljen, i do rovinjske rive
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
