27. mart 1941: Rat je bio bolji od pakta

Moj otac se tih dana nije odvajao od radio-aparat. Tada nije bilo jednostavno na kratkim talasima „uhvatiti“ strane stanice. Već je uveče 25. marta 1941. preko radio Berlina saznao što će novine tek sutradan objaviti: Jugoslavija je pristupila Trojnom paktu Nemačka, Italije i Japana, koji su vodili rat protiv zapadnih sila, i činilo se da pobeđuju.

„Ne znam da li je to za nas dobro ili loše“ objašnjavao je mami, a znao da slušam i ja. „Bojim se da će zlo preovladati. Dobro je što nećemo učestvovati u ratu, ali naša zemlja će nastaviti da se približava nemačkom poretku. Ne samo da će se pooštriti Koroščevi zakoni, nego nas možda očekuje ista sudbina kao nemačke, austrijske, češke i poljske Jevreje…“

Koroščevi zakoni

Znao sam šta su „Koroščevi zakoni“ iz 1940, u narodu tako nazvani po kraljevskom ministru Antunu Korošcu. Ticali su restriktivnih mera protiv Jevreja u svim mogućim oblastima države. Ja sam taman pošao u drugi razred gimnazije (što odgovara današnjem šestom razredu osnovne škole).

Otac mi je bio objasnio da jedan od novih zakona uvodi numerus klauzus, da će samo pet od sto mesta u školama biti slobodno za Jevreje i da zbog toga moram još bolje da učim. Shvatio sam to kao uobičajenu pridiku. Prošli razred završio sam sa peticama iz svih predmeta, pa kako da budem još bolji? Nisam imao pojma o sudbini nemačkih i ostalih Jevreja u zemljama koje su pale pod Hitlerovu vlast.

Kašnjenje na ručak

Tog 27. marta krenuo sam u školu kao i svakoga dana, ali dočekalo me iznenađenje: neće biti nastave. Hura! Podelili su nam značke sa autogramom još maloletnog kralja Petra II i jugoslovenske  zastave. Ne znam ko nas je poveo na ulicu, neki stariji učenik ili profesor. Počeli smo da vičemo „Bolje rat, nego pakt!“ „Bolje grob, nego rob!“ Sama reč rat je u meni izazivala golicavo uzbuđenje, čitao sam, učio o raznim ratovima, pa hajde najzad i ja jedan da doživim. Pod grobom nisam zamišljao ništa, još niko od najmilijih nije bio umro, nikad nisam bio na sahrani.

Na ulicama je bilo mnogo vojske. Promarširala je vojna muzika. Paradirala je i konjička jedinica, na njenom čelu jahao je sam komandant garnizona, pukovnik, poznavao sam ga iz viđenja sa nekih slava, na koje me tata vodio. Meni je ličio na kralja Petra I, valjda zbog sličnih brkova.

Sve u svemu, osećao sam se sjajno. Da treba da odem kući setio sam se tek u pola dva, a tačno u jedan bi počinjao porodični ručak na koji niko ni minut nije smeo da zakasni. Spremao sam se na viku i kaznu, ali tata je mirno presekao moje izvinjavanje: „Ako, sine! Ovo je veliki dan. Dobro je. Slažem se. Ovako je bolje, pa ma kako se nastavilo. Pobedićemo!“

Posle je pakovao neke stvari u veliki sivi drveni sanduk na kome je belim slovima pisalo „Dr. Franja Ivanji, rez. san. potpukovnik“ i zamolio da mu se ispeglaju obe uniforme. „Sigurno će biti mobilizacije!“ rekao je mami. Ne znam o čemu su njih dvoje razgovarali u toku noći.

Roditelji bez groba, a ja rob

Opšti razvoj posle toga je poznat.

Što se nas tiče, tata je postavljen za komandanta Pete vojne bolnice u Makedoniji, ranjen u napadu Štuka, pušten da se vrati kući. Mene i sestru su poslali u Novi Sad.

Roditelje su ubili ubrzo pošto su Nemci okupirali Jugoslaviju, ja sam tek 1944. dospeo u koncentracioni logor. Moji roditelji nemaju grob, ne znamo gde su završili njihovi posmrtni ostaci, za mene se umesto groba ostvarilo da budem rob.

Rat i pobeda nad fašizmom ipak su se bili pokazali boljim od pakta koji bi Jugoslaviju odveo među poražene države koje će Staljin „osloboditi“, ne bismo imali one za mene najlepše decenije do raspada Jugoslavije 1991. Moje Jugoslavije.

Kako su komunisti preoteli pobunu

Deset godina posle „onog“ 27. marta bio sam novinar lista „Omladina“, povereno mi je bilo da za svečani broj pripremim niz intervjua. Prvo sam hteo da razgovaram sa Mošom Pijade. Bio sam kod njega vrlo kratko, ne ustavši sa fotelje rekao mi je: „Primio sam  te jer sam obećao da ću primatii novinare, ali samo da bih ti lično rekao da o 27. martu neću da izjavim ništa.“ Uzeo je neki dokument sa svog stola i tako mi stavio do znanja da mogu da idem.

Onda sam potražio Mihaila Švabića koga sam poznavao jer je bio komandant saveznih radnih akcija. Pričao mi je da je taman bio pušten iz zatvora kada ga je tog 27. marta 1941. probudila mama i rekla da se na ulicama Beograda nešto dešava. Brzo se obukao i izašao i, kako mi reče, „sve shvatio!“ Otrčao je u Takovsku ulicu do štamparije Mađarević u kojoj je radio pre nego što je kao skojevac uhapšen, ušao kroz prozor jer ga portir ne bi pustio, došaptavao se sa radnicima, telefonirao sa nekim, pa izdiktirao „Proglas CK KPJ“. On i drugovi su se razleteli bez odobrenja viših foruma i delili proglas kao letak.

„Puč su pokrenuli generali i preuzeli ministarstva, ali u već u podne je ulica bila naša. Valjalo je znati kako se improvizira bez mnog.o diskusija i prenemaganja“, rekao mi je Švabić.

Kasnije mi je takav tok događaja potvrdio i Milo Dor, slavni austrijski književnik, zapravo naš Luta Doroslovac, koji je bio skojevac u Beogradu. Njega je takođe neko od ukućana probudio, pa je istrčao na ulicu i delio letke komunističke partije.

Sve ostalo je poznato, ali hajde da ne zaboravimo. Ne izmišljajmo nešto umesto onog, što je dobro dokumentovano. Ako se ne poznaje, ako se ne sagleda istorijska istina, nikada ništa nećemo naučiti.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com