Na početku ćemo reći da je treće mesto Emira Bekrića (22 godine, Beograd) u sprinterskoj disciplini 400 metara sa preponama najveći uspeh atletike na ovim prostorima. U prenosu na RTS-u taj događaj je s pravom gotovo doveo do infarkta komentatora Radosava Simića, koji u finišu trke više nije mogao artikulisano da govori, a uzvici oduševljenja su se čuli verovatno u svakom delu Srbije.
Bekrić je postigao rezultat koji nisu mogle ni da sanjaju generacije atletičara ni iz Srbije ni sa prostora bivše Jugoslavije – sprinterske discipline, najelitnije u atletici, i sprinteri važe za najveće zvezde ovog sporta. Pomenimo Edvina Mozesa, Juseina Bolta, Majkla Džonsona i Karla Luisa.
Bekrić je na pragu svetske prepoznatljivosti ako narednih godina uspe da napreduje onako kako je to činio poslednjih nekoliko sezona. Njegov uspeh bi mogao da od atletike načini ono što je uspeh Novaka Đokovića napravio od tenisa ili Milorada Čavića od plivanja: sport koji deca žele da treniraju i žele da budu najbolji na svetu. Da bi se to dogodilo i da bi Srbija zaista bila „zemlja atletike“ i da bismo razdvojili profesionalni sport od „treniranja za zdravlje“ potrebno je još mnogo učiniti.
Naciju je, pre Bekrićevog uspeha, obradovala Ivana Španović, u disciplini skok u dalj, kada je osvojila treće mesto skokom od 6,82 metara, čime je popravila i lični i nacionalni rekord. Ona je, rekli bismo, napokon skočila kako može i zna i osvojila je medalju na velikom seniorskom takmičenju. Od nje se očekivalo nekako iz prikrajka da i ranije doskoči do pobedničkog postolja, ali se to desilo „tek sada“, na SP-u u Moskvi. Ivana je već postala zvezda u Srbiji što zbog svog specifičnog stila, što zbog rezultata i očekivanja. Njen uspeh je najveći uspeh „ženske“ atletike u istoriji ovog sporta u Srbiji pored ranijih rezultata Vere Nikolić, koja je bila svetska rekorderka u disciplini trke na 800 metara i dvostruka evropska prvakinja.
Da ne zaboravimo ostale koji su takođe napravili sjajne rezultate:
Tatjana Jelača (22 godine, Sremska Mitrovica) ušla je u finale i zauzela deveto mesto uz oboreni državni rekord u disciplini bacanje koplja. Mihail Dudaš (23 godine, Novi Sad) bio je četrnaesti u disciplini desetoboj sa novim državnim rekordom. Asmir Kolašinac (29 godina, Beograd) zauzeo je deseto mesto u finalu discipline bacanje kugle.
Samo ova tri rezultata bili bi pokazatelj da u Srbiji postoje ljudi koji mogu na vrhunskom nivou da se bave atletikom, a osvojene dve medalje pokazuju da ovaj sport počinje da daje i neke rezultate koje je malo ko predviđao. To što ih niko nije očekivao, osim sportista koji se takmiče, govori o tome na koji se način doživljava u Srbiji ovaj elitni sport.
Naravno, u Srbiji je trenutno zavladala medijska histerija izazvana medaljama Španovićeve i Bekrića i brzo smo saznali i gde žive i ko su im roditelji i komšije i u kojoj se crkvi mole i gde će ići posle ovog takmičenja. Ljudi koji su bili delimično na margini interesovanja i koji su pripadali rubrici „ostali sportovi“ došli su na naslovne strane i doživeli su da ih ugosti i predsednik Srbije.
Oni koji prate ovaj sport znaju da je uspeh posledica ogromnog rada ovih takmičara, neprestanog odricanja zarad rezultata u sportu koji nije bio na horizontu ni države ni „privrednika“. Atletski savez, kao organizacija koja se brine o ovom sportu, živnula je poslednjih godina od kada su na njenom čelu Slobodan Branković, za Srbiju legendarni atletičar, i Veselin Jevrosimović, privrednik i vlasnik preduzeća Komtrejd iz Beograda.
Ova dvojica su uspeli da najboljim srpskim atletičarima obezbede kakve-takve uslove za rad, neke stipendije i mogućnost da treniraju i u inostranstvu kada je potrebno. Srbija se ne može pohvaliti sa naročitom infrastrukturom kada je atletika u pitanju, ali slično važi za svaki drugi sport. Pored toga, država nikada nije atletiku prepoznala kao nešto važno pa su atletičari večito neko ko je morao da ide okolo i moli za neki minimalni novac kojim bi bili pokriveni troškovi priprema i odlazaka na takmičenja. Setićemo se da je legendarni Dragutin Topić išao da se učlani u JUL da bi sebi obezbedio bolje uslove za pripreme.
Svi svedočimo pričama o stotinama hiljada evra donacija fudbalskim i košarkaškim klubovima u Srbiji, a kada se pomene izgradnja dvorane u kojoj bi atletičari mogli i zimi da treniraju, to je nemoguća misija. Atletika ne može biti konstantno popularna kao pomenuti sportovi, ali zaslužuje posebnu pažnju kao nešto što stoji u osnovi zdravlja jedne zajednice. U toku jeste izgradnja dvorane za atletiku kao zajedničkog poduhvata ASS-a i Ministarstva odbrane i ovaj uspeh bi trebalo iskoristiti da se taj projekat što pre završi. Ranije, kada je počinjala izgradnja dvorane koja se danas zove Kombank arena u Beogradu, bilo je zamišljeno da upravo ona bude namenjena atletičarima, pa se od toga odustalo u nekom trenutku. Međutim, dvorana za atletiku nije nešto što će posledično dovesti do mnogo više talentovanih takmičara niti je karta za ulazak u atletsku elitu sveta. Ona će dobro doći našim najboljim takmičarima da se ne mrznu preko zime ili da ne putuju do Budimpešte na trening i to je sve.
Da bi se ovaj „narodni polet“ iskoristio na najbolji mogući način potrebno je da više urade Ministarstvo prosvete i lokalne samouprave nego Atletski savez, jer je nužno omogućiti da se deca od najranijeg uzrasta usmeravaju u ovaj „bazični sport“ u školama, a ne da su roditelji osuđeni samo na klubove. To praktično znači da je potrebno na nivou države reformisati sistem „fizičke kulture i fizičkog vaspitanja“ da bi se primarno omogućio normalan i pravilan razvoj dece, a na drugom nivou napravila osnova iz koje stasavaju svetski šampioni.
Trebalo bi da se deci omogući da imaju gde da trče i skaču, što se u jednom trenutku moglo u novijim školama, ali nije bilo tartana, već se sve radilo na betonu ili po zemlji, ako bi škola imala veće dvorište. U sistemu fizičke kulture važno mesto svake godine bilo je testiranje iz nekoliko fundamentalnih atletskih disciplina: trčanje na 800 metara, skok u dalj, bacanje kugle i sprint, ali te discipline nisu bile usavršavane tokom godine jer se sve obično svodi na aktivnosti loptom.
Zbog toga bi možda bilo korisnije da se pri osnovnim školama, tamo gde postoje uslovi, naprave staze za trčanje od tartana koje bi, naravno, moglo da koristi i „ostalo građanstvo“, pa bi bili stvoreni uslovi da se otkrivaju novi Bekrići i Španovićke, a ne da se samo govori o izgradnji neke dvorane kao da će ona izmeniti sve. Trebalo bi promeniti paradigmu po kojoj se sportom baviš da bi se dobro prodao i promovisati sport kao način da se smanje troškovi u sistemu zdravstvene zaštite.
Zato je važna Bekrićeva izjava da bi voleo da njegov uspeh inspiriše decu da se u većem broju bave atletikom i dobro je da se on pojavljuje kao novi uzor, kao model zdravog života, velikog odricanja, ali i sjajnog rezultata.
S druge strane, država jeste pomagala najbolje sportiste koliko je mogla i do sada i verovatno će u buduće biti lakše naći dodatni novac za pripreme vrhunskih atletičara, jer iako nismo imali bogzna koliko svetski važnih rezultata, ipak postoji jedan Dragutin Topić, prepoznatljiv toliko da bude učesnik rijaliti programa, Slobodan Branković, evropski prvak i član „najbrže bele štafete u disciplini 4×400 metara“ na svetu, tu je Nenad Stekić, jedan od najvećih atletičara u disciplini skok u dalj (njegovih 8,45 metara su i dalje svetski relevantan rezultat)…
Svi oni su deo jedne tradicije, jedne škole, jednog sistema koji je bio zasnovan na ludačkom entuzijazmu pojedinaca koji su po svaku cenu želeli da nešto urade u disciplini kojom se bave bez obzira na sve prepreke, što nije usamljeni slučaj u svetu. Često se kao primer velikih atletičara navode trkaći iz Kenije, Alžira i Maroka, koji haraju u srednje i dugoprugaškim disciplinama, a počeli su na nekom proplanku jureći za ovcama. To je naravno mit, ali i u njemu ima one osnovne istine: atletika je bazični sport, tiče se elementarne ljudske aktivnosti i ako postoje bilo kakvi uslovi da je čovek primenjuje, on će to i da radi.
Da bi se preskočila lestvica od pobednika krosa do zlatne medalje na svetskom prvenstvu u disciplini 1500 metara, potrebno je potpuno se posvetiti treningu, jer je uvek reč o nekoliko desetinki, stotinki, o popravljanju rezultata koji staje u jedan treptaj. Na tom nivou je važno kakve su ti patike, kakav je tartan, šta jedeš, kako si se zagrevao pred trku, da li si imao, ako si sprinter, mogućnost da treniraš na ispravnom „starteru“, da li su dobre prepone, da li trčiš u kombinezonu ili u majici i šortsu. U tom smislu potrebno je takmičarima koji imaju predispozicije za svetski vredan rezultat obezbediti sve uslove i probati da ih se sačuva od dopinga pritiskom da je „pod moranje“ osvajanje medalja jer to ne bi trebalo da je najvažnije za ovako malu zajednicu.
Većinu normalnih ljudi u Srbiji više je inspirisala pristojnost Bekrića, kao i ranije Kolašinca kada je postao prvak Evrope u dvorani, od same medalje. Upoznali smo mladića koji je stabilan, koji ima pozitivan pogled na svet, koji šalje jasne poruke, koji nije besan ni na koga i koji voli svoju mamu najviše. Njegova pristojnost je najveća garancija da će, ako bude zdrav, u budućnosti imati još bolje rezultate od ovog koji ga je stavio sada na evropski tron.
