Moguće je da Republika Srbija nije zemlja nesrećnih ljudi. Kad se sreća ne meri samo na osnovu lične percepcije ili subjektivnog doživljaja blagostanja (well–being index) nego parametrima kao što je opšte ekonomsko, socijalno i političko stanje u državama sveta, pokazuje se da Srbija uopšte nije tako rđavo mesto da se tu rodite i potom tu težite sreći. Prema poslednjoj, ovogodišnjoj skali planetarne sreće, poznate kao Happy Planet Index, Srbija je na solidnom ili bar osrednjem 78. mestu od 178 država i teritorija.
Međutim, na papiru Srbija izgleda mnogo srećnija zemlja nego kad ljude jednostavno upitate kako se baš danas osećaju. Ili kako su se osećali juče – da li su bili srećni ili ne? Tada ispada da je Srbija zemlja gde ljudi veruju da su trenutno nesrećni jednako koliko i ljudi koje je usud zatekao u najnerazvijenijim i najnesigurnijim tačkama na planeti, tamo gde im preti glad, nestabilnost, potpuno siromaštvo, epidemije, prirodne katastrofe, svakojake neslobode i političke pretnje. Naime, na listi od 159 zemalja u Izveštaju o svetskoj sreći, Srbija je zauzela čak 152. mesto po ukupnom doživljaju trenutne nesreće. Iza nas su samo Gruzija, Liban, Sijera Leone, Togo, teritorija Palestine, Jermenija i Irak.
Ova, dosad najopsežnija studija sreće u svetu, koja je obuhvatila na desetine i stotine istraživanja iz svih zemalja sveta i obilje statističkih metoda – što su Ujedinjene nacije prošle godine predstavile kao prvi Izveštaj o svetskoj sreći (World Happines Report), pokazuje da trenutno doživljavanje nesreće u Srbiji predstavlja nacionalni sport. Po istom parametru, južna srpska pokrajina Kosovo nalazi se na mnogo boljem 80. mestu, dok su ostale zemlje regiona malo bolje, mada sve ispod stotog mesta. Na dnu ove lestvice, osim Srbije, u poslednjih deset nema nijedne evropske države.
RECEPT ZA SREĆU: To ne znači da je Srbija zaista tako nesrećna. Naprotiv. U okviru Izveštaja o svetskoj sreći, koji je objavio Univerzitet Kolumbija, a koji potpisuju istraživači Džon Helivel, Ričard Lajard i Džefri Sač, mereno je na desetine raznih parametara. Glavne analize bazirane su ipak ne na trenutnom, današnjem ili jučerašnjem, nego na opštem doživljaju sreće. Za većinu zemalja, posebno onih sa kojima se Srbija našla u društvu po trenutnom doživljaju, nema mnogo razlike u odnosu na lestvice – najnesrećniji su uglavnom na dnu, najsrećniji pri vrhu, kako god sreću merili.
No, Srbija gotovo dramatično menja položaj među drugim zemljama, ako se umesto za današnje stanje ljudi upitaju nešto drugo, ali takođe jednostavno: „Da li su srećni u životu?“ U odnosu na trenutne prilike, ljudi svuda u svetu na to koliko su ostvareni, samozadovoljni i srećni gledaju sa nešto većom tolerancijom. Međutim, građani Srbije prave zaista značajnu razliku. Prema jednoj takvoj lestvici, a na osnovu Galupovih svetskih studija, Srbija je po opštem doživljaju sreće mnogo bolje plasirana, umesto na samom dnu, nalazi se na 120. mestu od 160 zemalja – ljudi u Srbiji kažu da su srećni 4,5 poena na skali od 1 do 10. Slično pokazuju i druga ovakva istraživanja. Tako je prema merenju ličnog doživljaja sreće, odnosno srednjem životnom zadovoljstvu u studiji World Value Survey, Srbija na 60. mestu od 100 zemalja.
Ako se uzme u obzir da je ova razlika još veća kad se ove subjektivne mere uporede sa pomenutim „realnim“ Happy Indexom, gde je Srbija u prvoj polovini sveta, moglo bi se razmišljati zašto se baš sada građani Srbije osećaju tako loše. Ili, zašto misle da se trenutno osećaju tako loše? Dubinska, unakrsna analiza svih takvih istraživanja možda pokaže da su ovi uvrnuti rezultati posledica kakve čisto statističke greške, budući da je tokom poslednje tri decenije Srbija menjala imena na svakih pet godina u proseku. Ali, sve ove razlike možda nešto govore i o opštem stanju stvari gde ima toliko preduslova da ljudi budu daleko srećniji, a oni uporno tvrde da to nisu.
Možda se tu krije i jedan mali savet za političke elite – otkrijte zašto su Srbi trenutno nesrećni i imaćete recept za trajan politički uspeh. Uostalom, od „recepta za sreću“ je teško zamisliti bolji politički program još otkako je jednog sparnog juna 1776. godine Tomas Džeferson, sedeći sa guščijim perom u ruci, za drvenim stolom, u iznajmljenom stanu u Filadelfiji, uneo i „pravo na sreću“ u Deklaraciju nezavisnosti. Time se otvorio jedan sasvim novi horizont političkih utakmica gde će se vlast osvajati upravo na uverljivosti stranaka da slobodnim građanima obezbede sreću. O onim ostalim pravima se češće razgovara, ali ako razmislite o putu da se ona ostvare, obično je veći konsenzus među demokratskim partijama bilo gde u svetu. Put do sreće je već politički program.
ISTERLINOV PARADOKS: Ako na prvu loptu recept tražimo u poboljšanju materijalne situacije, pogrešićemo. Osećanje sreće, naime, ako i jeste političko, nema mnogo veze sa finansijskom situacijom. Statistika to uverljivo pokazuje. Tako su po sreći daleko ispred Srbije i mnoge zemlje u kojima vladaju ogromno siromaštvo i socijalne razlike, pola Afrike i Evroazije za početak.
Uostalom, najrazvijenije zemlje uopšte nisu prve na ovakvim listama. Činjenica je da su Skadinavija i okolina najsrećniji deo sveta – po svim vrstama merenja obično prednjače Danska, Finska, Norveška, pa Irska, ali često su pri samom vrhu i zemlje kao što Kamerun i Porto Riko, a tu su i desetine drugih zaista siromašnih zemalja u kojima ipak vlada sreća.
Zemlje poput SAD, uprkos tome što su ostvarujući nezavisnost prve uzdigle sreću među političke ciljeve, nikad nisu na vrhu ovakvih lestvica, mada jesu u prvih 20 do 50 država. Slično je i sa Nemačkom, Francuskom, Velikom Britanijom. Potpun paradoks ove vrste je da Somalija, koja po svim drugim parametrima više predstavlja opaku anarhiju gde hara strašna glad i gde ljudski život ima najnižu cenu, predstavlja zemlju gde se ljudi osećaju srećnim – čak 80 odsto populacije kaže da su srećni.
I u drugim državama sa lošom ekonomskom situacijom, gde na primer unutrašnji nemiri ili rat dugo traju, kao što je Gvatemala, ili u izuzetno siromašnim poput Paname, tri puta više ljudi veruje da je srećno u odnosu na nesrećnike. Sa druge strane, Bocvana, mada je jedna od najuspešnijih zemalja u razvoju, sa najvišim ekonomskim rastom u podsaharskom regionu, nalazi se među najnesrećnijim zemljama sveta.
I sasvim nalik na poruke iz melodramskih TV serija da i „bogati plaču“, i u drugim studijama, koje nisu obavezno nacionalne, odavno je pokazano da novac nije presudan za sreću, ali da jeste važan faktor. Još 1974. godine američki ekonomista Ričard Isterlin je pokazao da ljudi koji primaju dvostruko veću platu nisu i dvostruko srećniji.
No, ipak ne treba potceniti sreću koju novac izaziva jer brojne savremene studije, kao što je ovogodišnje istraživanje Univerziteta Mičigen na uzorku podataka iz 155 zemalja, pokazuju da deset odsto veća primanja i te kako utiču na veći osećaj sreće. Međutim, ako se primanja daleko uvećaju ili ako su već visoka, ishod gotovo i ne utiče na doživljaj sreće.
Istraživanja Edvarda Dajnera sa Univerziteta u Ilinoisu možda najbolje osvetljavaju mehanizam koji leži u pozadini. Njegove studije na uzorcima iz 135 zemalja pokazuju da ljudi jesu srećniji kad su bogatiji, ali samo ako su njihova ostvarena primanja u srazmeri sa htenjima. Ljudi koji su među 5 odsto najbogatijih srećni su samo ako pritom ne žele da budu među 1 odsto superbogatih. Inače su nesrećniji od beskućnika.
NEKAD I SAD: Relativno nove pojave, kao što je moderna kupovina, mnoge ljude čine srećnim same po sebi – svaki treći stanovnik zapadnog sveta kupovinu smatra srećom. Jedna skorašnja analiza magazina „Tajm“, kojom je poređeno osećanje sreće 2004. i 2013. godine, pokazala je da je broj optimista opao sa 70 na 50 odsto, kao i da se broj pesimista smanjio sa 15 na 4 odsto, dok je značajno porastao broj onih koji nisu ni jedno ni drugo – sa 2 na 43 odsto.
I sreća je danas promenila ruho. Ljude čine srećnim sasvim nove pojave, mada se preciznije može reći da ih one zapravo čine nesrećnim. Samo 38 korisnika društvenih mreža se bar jednom osećalo srećnim zbog vremena provedenog na Fejsbuku i Tviteru. Sa druge strane, čak 77 odsto korisnika društvenih mreža je bar jednom bilo nesrećno zbog boravka na njima.
Izmenjen je i odnos prema porodici, pre svega roditeljstvu – ono danas predstavlja teret za mnoge, a istraživanja pokazuju da se roditelji koji imaju više dece osećaju manje srećnim od onih koji imaju jedno ili nijedno dete. Brak, a čak jedna trećina brakova se razvija iz dugih veza, a jedna trećina nakon upoznavanja na internetu i društvenim mrežama, ne predstavlja sreću za mnoge – jedna četvrtina mladih smatra da brak ljude ne čini srećnim.
Bolest je i dalje najveći izazov za sreću. Sa druge strane, jedna od bolesti koja je upravo odsustvo sreće – depresija, danas se prostire preko više od deset odsto stanovnika zapadnog sveta.
Odnos prema poslu se slabo promenio – imati posao je praktično svuda u svetu preduslov za sreću, kao što je nemati ga znak nesreće. Više istraživanja pokazuje da su ljudi koji su imali posao pa ga izgubili, a potom našli novi, sa nižom zaradom i lošijim uslovima, srećniji nego na prvom poslu. Nezaposleni se osećaju izuzetno nesrećnim, pri čemu to nije isključivo povezano sa padom prihoda, već i sa osećanjem samopoštovanja, odnosom okoline i nizom drugih faktora.
GEN ZA SREĆU: Šta je uopšte sreća? Tumačenja su nepregledna, kao i sami doživljaji. Po Aristotelu, ona je jedino dobro, koje za razliku od bogatstva, slave, zdravlja i prijateljstva, čovek želi isključivo samom sebi, odnosno ona je „poslednja akcija čoveka“. Slično i hrišćanski filozofi u njoj vide „poslednji cilj ljudskog života“, što će Džon Adams mnogo kasnije preformulisati u „poslednji cilj politike“, u osvit rađanja pomenute Džefersonove Deklaracije.
Biološki, sreća se može odmeriti ili izvagati kroz prisustvo neurotransmitera u mozgu poput serotonina ili dopamina, koji se emituju u trenucima sreće. Zanimljiva su u vezi sa tim istraživanja koja prate gen označen kao 5HTTLPR koji se može dovesti u vezu sa transportom serotonina, a koja pokazuju da je odsustvo ovog gena veće kod populacija koje su manje migrirale.
To bi moglo da vodi u dosta klizav zaključak da je iseljeničko i nomadsko stanovništvo srećnije od onog koje generacijama ostaje na jednom mestu, što bi se moglo čak potkrepiti evolutivnom potrebom da se nomadi na novom terenu održe i da su im potrebni snažniji podsticaju u vidu sreće. Da li odsustvo prirodne selekcije vodi ka rasprostranjenijoj nesreći? Ako posmatramo političku scenu u Srbiji, gde se malo aktera menja kroz vreme, mogli bismo to olako potvrditi.
Jedno uzbudljivo pitanje je i kako sreća izgleda snimljena na magnetnoj rezonanci. U vrlo zapaženom istraživanju, koje su sproveli američki neuronaučnici Silvija Moreli i Mat Liberman, dve grupe ispitanika su posmatrale vrlo tužne, depresivne fotografije drugih ljudi. Grupa koja je samo posmatrala slike, neopterećena bilo kakvim drugim zadatkom, pokazivala je veće saosećanje – magnetna rezonanca je otkrivala da im se aktiviraju delovi mozga koji se dovode u vezu sa empatijom. Nasuprot tome, ispitanici koji su uporedo sa posmatranjem ovih slika imali i zadatak da upamte osmocifreni broj jedva da su saosećali sa slikama koje gledaju.
Moreli i Liberman su ovaj svoj nalaz objasnili „kognitivnim opterećenjem“ zbog koga mozak ne može da saoseća sa patnjom drugih, objašnjavajući da na sasvim sličan način, mozak koji je opterećen nečim poput pamćenja osmocifrenog broja vrlo teško „oseća“ sreću. Jer, ako ste opterećeni milionima sitnih briga, proizvodima koje morate da kupite, propuštenim pozivima, neposlatim mejlovima, zaostalim poslovima, dugovima i celim tim spiskom opterećenja, u moždanom prostoru neće biti mnogo mesta za sreću. A ako ste u Srbiji i sebe dodatno opteretite i pominjanim nacionalnim sportom, sveopštom kuknjavom i doživljajem da smo baš sada najnesrećniji, sreća je ne samo poslednji nego i nedostignuti cilj.
