Tamo gde je i mleko ljuto

Hajderabad, Indija
Samo igrom slučaja, 4. decembra u baru hajderabaškog hotela Aditja park, sreo sam Radživa Naidua (43), softverskog inženjera, rođenog u Bopalu i, kako kaže, srećno iseljenog iz tog grada žute vode i spečene zemlje, grada udaljenog od Hajderabada oko hiljadu kilometara. Tamo gde je rođen, kaže, još se osećaju posledice trovanja iscurelim izocijanid metanom.

Ovih dana indijska štampa i drugi mediji posvetili su dužnu pažnju dvadeset petoj godišnjici katastrofe u Bopalu. Trećeg decembra 1984. iscurilo je iz skladišta američke kompanije Union karbid oko 50 tona jedne od najopasnijih hemijskih supstanci. Indijski mediji potvrđuju ovih dana zvanične procene da je u dva dana umrlo oko 18.000 ljudi, ali nevladine organizacije tvrde da je taj broj znatno umanjen i vode akciju da se pravično obeštete žrtve pesticida, uključujući tu i „drugu generaciju“, generaciju onih koji su rođeni nakon katastrofe ali osećaju teške posledice.

Gospodin Naidu opisuje kako je bežao kroz ulice Bopala u paničnom strahu od smrada koji je otkidao pluća. Naručujem pivo za sebe i sagovornika i pitam barmena da li ima neko domaće, indijsko. Kako da ne, kaže: Želite li badvajzer ili karlzberg?

Rukovodioci Union karbida takođe su te noći pobegli iz Bopala i tako izbegli krivičnu odgovornost. Posle je tu multinacionalnu hemijsku kompaniju kupio još multinacionalniji Dau kemikals. U Bopalu je još pod zemljom zatrpano na stotine tona otrova. Porodice mrtvih obeštećene su sa po 50.000 rupija po ugušenom članu domaćinstva. To je negde oko 700 evra.

A koliko još pre podne sedeo sam pored bazena hotela Novotel, u hajderabaškom kongresnom centru. To je superluksuzni hotel. Temperatura je oko 27 stepeni, u hladu. Kroz stakleni zid gledam u hol u čijem centralnom delu je od šarenog papira napravljen ogromni Deda Mraz, sa sve saonicama i irvasima. Najjeftinije prenoćište je oko 200 evra. Dobro došli u Indiju, zemlju kontrasta, velikog bogatstva i velike bede.

Moj sagovornik, zaljubljenik u svaku vrsta sporta, preko pivske čaše, dok gledamo kriket, na ovu moju opasku o kontrastima kaže da je to razlog što Indija nikada neće dobiti Olimpijske igre. Indija je bogata zemlja puna siromašnih ljudi.

ZEMLJA KONTRASTA: U pomenutom kongresnom centru koji danonoćno, kao i hotel, čuvaju vojska i policija, održava se četvorodnevni kongres Svetske asocijacije novinskih izdavača (WAN- IFRA) i Forum glavnih urednika. Odabran je Hajderabad, glavni grad pokrajine Andra Pradeš, jugoistočna Indija, centar ozbiljne izdavačke delatnosti i sajber siti, vodeći grad softverskog inžinjeringa u Indiji.

Ako su domaćini hteli da vidimo tu kontrastnu Indiju, onda izbor nije mogao biti bolji. Novog aerodroma „Radživ Gandi“, u obližnjem Samšabadu, ne bi se postideo ni Dubai, ali posle dva kilometra vožnje u taksiju na putu ka hotelu, stižemo u onu drugu Indiju: polugoli ljudi leže kraj puta, saobraćaj je potpuno zagušen rikšama i mopedima. Vozači se oko prava prvenstva dogovaraju besomučnim pritiskanjem sirene, pešaci se ne osvrću na saobraćaj, idu sredinom ulice. Ali ni trotoara gotovo nigde nema, osim u strogom centru. U tu gužvu umešale su se i krave. Sa zadnjeg sedišta taksija toliko sam instinktivno kočio da me je zabolela desna noga i iz džepa mi je ispao mobilni telefon – koji nije nađen.

Dvadesetak kilometara putovali smo gotovo dva sata, ja zapanjen, taksista smiren i koncentrisan na udaranje po sireni. Prvi utisak, a nisam ga promenio do kraja petodnevnog boravka – Hajderabad je grad u kom se toliko gradi da niko nema vremena da bilo šta popravlja. Zvanično ima oko četiri miliona stanovnika, ali sami žitelji to množe sa dva. Na bilbordima duž puta najviše se reklamira cement. Gradi se na sve strane. Kamion istovaruje pesak. Onda stotinu žena grabi taj pesak u neke lavore, diže ih na glavu i prenosi do gradilišta.

Naidu, vodeći softverski inženjer u jednoj kompaniji, zarađuje oko 200 dolara mesečno. Kaže da je zadovoljan. Da su to za Indiju dobre pare. Firma mu je dala automobil i plaća gorivo, stan je u njegovom vlasništvu. Sanja da ode u Švedsku. Tamo je, kaže, sve tiho i mirno. I hladno je. Posetio je još Švajcarsku i Sibir. I tamo je hladno. Za Srbiju nikad nije čuo, ali jeste za Novaka Đokovića.

Asfalta sumnjivog kvaliteta ima samo u glavnim ulicama. Čim se skrene levo ili desno, tlo je od nabijene zemlje koja se pod kišom pretvara u kaljugu. Čini mi se da svih osam miliona žitelja Hajderabada živi na ulici. Tu i dečaci igraju kriket. Iz kontejnera odmah pored hotela koji je izuzetno čist, vire tri dečije glave. Preturaju đubre i nešto traže. Sadržaj izbacuju direktno na ulicu. Psi se otimaju o ostatke hrane. Pet metara odatle je vila. Privatna hirurška ordinacija. Dvadeset metara dalje druga privatna klinika. U lepoj vili s plavim krovom, malo dalje niz ulicu, zubar. Saznajem posle da je to deo grada u kome je najviše klinika. Tu je i državna bolnica. S ulice gledam u dugačak taman hodnik, red koji se otegao. Tu je negde, shvatam s male table na kojoj je i tekst na engleskom, centar za fluorografisanje. Pod hodnika je pod vodom gotovo do gležnjeva.

Ali, ljudi su prijatni, gostoljubivi i spremni da pomognu. Odeća je živopisna. Trgovci u malenim radnjama nisu nametljivi i najčešće kažu – razgledanje je besplatno. Sto metara dalje od tog tradicionalnog bazara, radnji ne većih od par kvadrata, s ćepencima i nakrcanih najčešće tekstilom, možete naći čitav lanac prodavnica s brendiranom robom koja je isto toliko iz Diora koliko je i karlzberg indijsko pivo.

PODIZANJE RAMPE: Posle sat i po vožnje u saobraćaju na koji sam se koliko-toliko navikao, stižete u sasvim drugi svet. Kongresni centar je ograđen, dominira na jednom brdašcetu, sve je uređeno po evropskim standardima. Ali, da biste ušli u taj krug u kome je i već pominjani hotel Novotel, s bazenom u kome se gosti kupaju i posle izlažu prijatnom indijskom suncu i s Deda Mrazom u centralnom holu, morate prvo da prođete kontrolu.

Dvojica prilaze sa ogledalima na dugačkim štapovima i pregledaju kola odozdo. Treći obavezno otvara gepek i s nekim uređajem za detekciju metala proverava sadržaj. Tek onda se rampa diže. I tako svaki dan. Po kongresnom centru šetaju policajci s psima obučenim da nanjuše eksploziv. Trećeg dana skupa goste novinarskog kongresa i foruma došla je da pozdravi indijska predsednica.

Noć uoči te posete duže sam se zadržao u kongresnom centru u svađi s nekim Amerikancem, arhitektom po osnovnoj profesiji, koji je glavni preduzetnik u poslovima kresanja troškova novinskih redakcija. Titula mu je: medijski konsultant. Objašnjavao mi je kako ide po svetu i racionalizuje troškove. To se svodi na otpuštanje ljudi. Pun je priče o svojim uspesima. Koliko sam shvatio, već ih je hiljade ispisao iz redova profesija na čiji je kongres došao. Kad sam mu rekao da je poenta u tome da se zarade pare, hladno mi je odgovorio da to nije njegova specijalnost i cinično dodao da je to posao za gospodu urednike. Dakle, izlazim te noći iz dobro čuvanog zdanja i vidim gotovo bataljon vojske koji se istovaruje iz autobusa. Malo dalje, farovi taksija na tren obasjavaju neki šumarak i kombi iz koga izlaze četiri civila u kožnim jaknama i sa snajperima u rukama.

Hajderabad je miran grad, kaže mi jedan od gradskih zvaničnika na jednoj od večera priređenih u čast gostiju. Negira da te mere obezbeđenja imaju neke veze s činjenicom da je polovina stanovništva muslimanske veroispovesti i kaže da nema osnova za strah od te vrste terorizma. Talibani su u Pakistanu, dodaje uz zagonetan smešak. Istina, policajci u gradu mahom su naoružani bambusovim štapovima.

Hrana je izuzetno ukusna, dobrim delom zahvaljujući i turskom uticaju, ako volite začinjeno i ljuto. Meni ne smeta, ako nije svaki dan. Od mesa se jede piletina, jagnjetina i riba. Sve je seckano na komadiće. Ali, tek posle otkrivate šta jedete, tek kad se probijete kroz gust fil začina kojim su komadići mesa omotani. Trećeg dana, kao i većina učesnika skupa s drugačijim navikama u ishrani, imao sam probleme sa stomakom i otišao sam uveče u hotel. Naručio sam da mi u sobu donesu parče piletine spremljene na roštilju, bez začina molim, parče hleba, a ako nema hleba onda pirinač, takođe bez začina molim. Za petnaest minuta, kaže onaj s druge strane telefonske žice. Vrtim televizijske kanale. Ima ih oko 200. Pronalazim neki bolivudski film. Uopšte ne morate da znate jezik da biste ga pratili. Glumci toliko izražajno glume patnju, zanos, sreću, ljubav, tugu i sve drugo da vam i nije potreban tekst da biste shvatili radnju. Uostalom, mahom se peva i igra. Donose mi hranu. Piletina jeste sa roštilja, ali je u nekom ljutom sosu, a pirinač je još ljući. Međutim, toliko je ukusno da sam sve pojeo. Ujutro silazim na doručak i žurim ka bokalu s mlekom da rashladim želudac koji me peče. I mleko je bilo ljuto. Stavljaju u njega neke travke i malo ga „posole“ karijem. Poučen iskustvom od prošle noći nisam se usudio da tražim obično mleko.

UKUCAVANJE FLEKICA: Bliži se završno veče. Isplatilo se putovati autobusom gotovo dva sata s jednog kraja grada na drugi. Gosti smo na večeri za koju se ispostavilo da niko nije pažljivo pogledao najavu: Gala dinner and entertainment. S naglaskom na gala. Odražava se u Čovmahala dvorcu. To je jedno od onih arhitektonskih zdanja koja izgledaju kao ukras na torti. Samo što je ogromno. Bio je to dvorac sina nekog maharadže. Za ovu priliku potpuno je čarobno osvetljen a duž dugih staza, na svakih pet metara, upaljene su buktinje pobijene u zemlju. Kompleks je ogromnih razmera. Svedoči o bogatstvu i slavi. Postavljena je bina i oko nje fotelje za skoro 300 učesnika novinarskog okupljanja i gostiju. S bine opet – Bolivud. Izvodi se potpuri iz filmova od tridesetih godina, kada je začeta filmska industrija u Bombaju, do današnjih dana. Po izrazima oduševljenja na licima indijskih domaćina vidimo da u programu učestvuju prave zvezde. Sve vreme konobari nose hranu. Sve je, naravno, ljuto. I kad se program završio, do pune sitosti najedeni gosti pozvani su na tu gala večeru. Ispostavilo se da je ono bilo samo predjelo a da je onaj deo dvorca sa sve dvorištem tek nešto kao vratarska kućica, jer iza toga sledi još veći dvorac i dvorište u kome su na zemlju prostrti jastuci i postavljeni niski stolovi prepuni hrane. Znate već kakve.

Dugo putujemo do hotela. U autobusu prolazimo kroz noć ulicama van centra grada. Duž njih na goloj zemlji, na ono malo trotoara, spavaju ljudi pokriveni jutanim vrećama. To su ona četiri miliona neregistrovanih žitelja Hajderabada. U daljini svetli, kao kruna na teget plavom nebu, „Sajber kula“ u koju će da se useli Majkrosoft.

Ujutro mog poslednjeg dana boravka u Hajderabadu budi me, s prvim zracima sunca, pevanje hodže iz obližnje džamije. Prethodnih jutara nisam ga čuo. Nije mi krivo što ustajem rano. Na doručku preskačem mleko. Krećem u oproštajnu šetnju po gradu koji sam na neki čudan način zavoleo.

Na ćošku, pedeset metara od hotela, obućar rasprostro ćebe, na njemu šusterski kalup, čekić i ekserčići. Zakiva pendžete i flekice. Dvadeset metara dalje radnja na točkovima. Primitivnom presom cedi se mango i na licu mesta pravi sok. U njega se dodaje voda iz kanistra. Otvaraju se i druge radnje. Prolazi autobus otvorenih vrata i ljudi uskaču. Hajderabad se budi. Posle duge šetnje stižem do jezera u centru grada. Voda ima težak ustajali miris i još nešto… Opet mi pada na pamet Bopal. Sa bilborda se smeši radnik koji u ruci veselo drži džakče cementa. Ispod njega prolaze žene s lavorima u rukama. Idu na gradilište. Otvara se radnja iz koje gazda iznosi i slaže na zidić ka ulici gipsana poprsja cele porodice Nehru. Ulazim u radnju. Glavna roba su bengalski tigrovi od gipsa u različitim dimenzijama.

Taj tigar je bio i zaštitni znak skupa zbog koga sam obišao ovaj krajičak Indije. Ali, o tome, o skupu, u idućem broju „Vremena“.