U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Prvo pominjanje Jovana Kratohvila potiče iz 1934. godine, kada je kao sedmogodišnjak osvojio juniorsko i omladinsko prvenstvo Jugoslavije u malokalibarskoj pušci, a sa 14 godina i seniorsko. Samo par godina kasnije osvaja prvo mesto u plivanju prsnim stilom na omladinskom državnom prvenstvu u Zagrebu, a potom je ostvario i najbrže vreme u Jugoslaviji u plivanju na 100 metara.
Nakon završene gimnazije upisuje Akademiju likovnih umetnosti, odsek vajarstva u klasi Sretena Stojanovića, da bi studije privremeno prekinuo zbog odluke da se priključi partizanskom pokretu. Posle okončanja rata, završava studije kao jedan od deset najboljih studenata Beogradskog univerziteta i postaje asistent profesora Stojanovića. Paralelno sa uspešnom akademskom i sportskom karijerom gde osvaja srebrno odličje na Svetskom prvenstvu u Argentini 1949. godine, a potom učestvuje i na Olimpijskim igrama u Helsinkiju i obara državne rekorde u streljaštvu, izvodi i svoja prva dva javna spomenika na Majevici i na Avijatičarskom trgu u Zemunu. Iznenada, 1953. godine odlučuje da napusti sportsku karijeru kako bi mogao da se u potpunosti posveti umetnosti i pedagoškom radu. Pored skulpture, bavio se crtežom, slikarstvom i grafikom. Izlagao je u okviru velikog broja grupnih, lokalnih i međunarodnih, a priredio je i jedanaest samostalnih izložbi između 1955. i 1983. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade Beograda za Spomenik sovjetskim vojnim veteranima na Avali 1966. godine. Iste godine je izlagao i na Venecijanskom bijenalu. Njegova skulptura bila ja na naslovnici kataloga izložbe “Savremene jugoslovenske skulpture” u Londonu 1970. godine. Kao redovni profesor na fakultetu likovnih umetnosti, obavljao je i funkciju dekana, a od 1971. do 1973. bio je rektor Univerziteta umetnosti.
Njegov bogati umetnički opus upravo je predstavljen u okviru retrospektivne izložbe Kompozicija 100/24 u Narodnom muzeju Srbije. Počev od figuracije u domenu partizanske umetnosti i socijalističkog realizma, Jovan Kratohvil se veoma brzo usmerio ka svedenijem izrazu i otkrivanju ličnijeg umetničkog rukopisa, koji ga je vodio u istraživanje različitih formi i materijala, nedvosmisleno se krećući ka sve apstraktnijem izrazu. Na ovom mestu će biti predstavljeni radovi iz njegove poslednje stvaralačke faze kojima je krunisan višedecenijski umetnikov rad.
Prozračne skulpture punog volumena sa fluidnim geometrizovanim središtima različitih boja nastajale su s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka u ateljeu vajara Jovana Kratohvila. Ništa poput njih nije viđeno do tada. Delovale su skladno, samodovoljno i u potpunosti apstraktno. Izrađene su od poliestera, plastične smole koja je zahtevala drugačiju genezu skulpture. Ona nije mogla više da nastaje vajanjem ni klesanjem, kao ni zavarivanjem metalnih elemenata, čime se Kratohvil prethodno služio. Stvarane su izlivanjem tečne smole u kalup, prilagođavajući zamisao autora i njegov sledeći potez brzini hlađenja materijala, formiranjem i kalupljenjem novih tečnih slojeva, kao i utapanjem linearnih elemenata u poliestarsku smolu.
Baveći se kreacijom transparentnih radova, Kratohvil se nadovezivao na svoje prethodno bogato i raznovrsno umetničko iskustvo, istovremeno baveći se hrabro eksperimentom, otkrivao je nove mogućnosti skulpture. Stvarajući masom ispunjen volumen, transparentnošću u potpunosti dostupan oku spolja i iznutra, umetnik je otvorio nove problemske izazove u skulpturi. Svojstvo transparentnosti omogućilo je ulazak svetlosti u unutrašnjost mase skulpture. Tokom stvaralačkog čina umetnik je bio u mogućnosti da načinom izrade kontroliše stepen prozračnosti i tako dodatno utiče na vizuelna svojstva samog rada. I više od toga, nakon završetka skulpture, njenim pozicioniranjem u odnosu na izvor svetlosti, mogle su se kontrolisati i menjati vizuelne karakteristike predmeta. Novi značajni parametri koji su u ovom slučaju postali relevantni za celovitu pojavnost skulpture, postaju i pozicija izvora svetla u odnosu na skulpturu, odnosno ugao pod kojim svetlost pada, prelama se i prolazi kroz rad, vrsta svetlosti i njen intenzitet. Upravo kao što je nekoliko decenija ranije prostor postao uz masu integralni deo forme u skulpturi, tako je svojstveno ovim Kratohvilovim radovima, sada i svetlost postala njen gradivni činilac.
Poliester je šezdesetih godina počeo sporadično da se upotrebljava u skulpturi. U jugoslovenskim i srpskim umetničkim krugovima, Kratohvil je svakako bio među pionirima. Međutim, prihvatanje poliestera od strane stručne i kulturne javnosti kao skulptorskog materijala nije bilo bez skepticizma. Plastičnoj masi, među plemenitim materijalima poput kamena, mermera ili drveta, naizgled nije bilo mesta. Neki od savremenika su smatrali da je Kratohvil upotrebom poliestera posegnuo za lakim rešenjima u skulpturi. Posmatranjem ovih radova neupućeni ostaje u nedoumici da li su prozračne skulpture nastajale u dahu ili su rezultat dugog promišljanja, mnogo rada i neuspelih pokušaja. Prva pretpostavka o brzom i lakom rešenju proističe iz vizuelnog sklada, pročišćene kompozicije i naglašene lepote za kojom je umetnik u svojim najzrelijim godinama sasvim izvesno težio. Izvedene su tako da pojavom deluju jednostavno, ipak upućujući diskretnu provokaciju posmatraču za upitanost o načinu njihovog nastanka. Razumevajući novootkrivenu tehnologiju rada, postaje jasno da su ove skulpture nastajale postepeno, čak i evolutivno, iz umetnikovih decenija rada iskustva, iz njegove odgajane i razvijane vizuelne kulture.
Stvarajući tokom nekoliko godina transparentne skulpture u tišini svoga ateljea, Jovan Kratohvil ih je samo jednom izložio u okviru svoje poslednje samostalne izložbe u Galeriji Kulturnog centra Beograda 1983. godine. Izuzev afirmativnog uvodnog teksta Živojina Turinskog u pratećem katalogu i istovetnog članka u “Politici”, gde konstatujući zrelost Kratohvilovog umetničkog izraza, zaključuje da “sve što je nameravao, uspeo je da realizuje”, čini se da je recepcija ovih radova u stručnoj i široj kulturnoj javnosti izostala, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa njegovom ranijom izlagačkom praksom.
O tome da Kratohvilovi transparentni poliesteri nisu dobro primljeni govori i činjenica da su gotovo svi radovi nakon izložbe ostali u njegovom vlasništvu. Izuzev jedne skulpture, one nisu bile deo državnih otkupa poput njegovih starijih radova u kamenu, bronzi, mesingu i gvožđu. Umetnik potom gotovo da prestaje da izlaže, a 1989. godine nakon penzionisanja, narušenog zdravlja, u potpunosti se povlači iz javnog života. Tek 1996. godine, Narodni muzej Srbije prvi među muzejima otkupljuje direktno od umetnika izuzetnu transparentu Kompoziciju MVD 3/78 koja se danas, izuzev na tekućoj izložbi, nalazi u stalnoj muzejskoj postavci.
Aktuelna, Kratohvilova jedina retrospektivna izložba Kompozicija 100/24 priređena je povodom obeležavanja stote godišnjice umetnikovog rođenja u Narodnom muzeju Srbije kao jedinstvena mogućnost za sagledavanje četrdesetogodišnjeg raznovrsnog umetničkog opusa koji je krunisan transparentnim radovima u poliesteru i kao mogućnost za revalorizovanje njegovog umetničkog zaveštanja. Na svečanom otvaranju izložbe 15. novembra 2024. zablistale su umetnikove prozračene skulpture pružajući mnogim posetiocima priliku da se upoznaju sa celokupnim, ali i ovim, njegovim najinovativnijim ostvarenjima.
“Jedna od mojih etiketa je ta da pišem o ljubavi. Ne bih da se branim, ali kad bih na ovom svetu videla samo ljubavne priče, to bi značilo da je moj pogled uzak, a život veoma romantičan. Ali nijedno od ta dva nije sasvim tačno”
Srbija je među prvima u Evropi, još pre dvesta godina, živela po građanskim zakonima. Danas se njihove vrednosti ignorišu, institucije koje ih sprovode se guše, a pristalice takvog poretka se proganjaju
Duh koji je pušten iz boce na Zagrebačkom hipodromu početkom jula, preleteo je splitski “Poljud” i sleteo u Sinj gde je bio drugi veliki Tompsonov koncert, a stigao je, istina nešto oslabljen, i do rovinjske rive
Neki psi laju na televizor, drugi traže predmete iza ekrana – i sve to zavisi od njihove ličnosti, a ne od rase ili starosti, pokazuje novo istraživanje
Znak krokodila, logo kompanije Lakost, na kolekciji kreiranoj za Ju-Es open zameniće znak jarca ili koze, u čast Novaka Đokovića koji je GOAT – što je engleski akronim za „najbolji svih vremena“
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Šta znači kada Aleksandar Vučić na razgovor poziva teroriste, ustaše, izdajnike i ostale blokadere i obara cene hrane i kamate na kredite
Vučićev režim ima dva tipa batinaša – one sa krimi-biografijama i one kojima je partija jedina biografija. Šta drugo da rade osim onog što im se kaže? Ali, to bi isto radili i za drugog gazdu, bez problema
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
