Strah od kliktanja

Nepisano je pravilo da žene nemaju smisla za bilo šta što ima veze s tehnikom.Veruje se da lošije voze od muškaraca (ako uopšte voze), a kada im se nešto pokvari na kolima, najčešće se hvataju za glavu i zaustavljaju prvog prolaznika suprotnog pola moleći za pomoć. Retko se sreću dame koje umeju da promene gumicu na slavini ili majstorišu po kući sa šrafcigerom i kleštima u rukama, mada ima i takvih izuzetaka. One koje „rade u rudniku i život im nije lak“ postoje samo u pesmama, ređe u stvarnom životu. Međutim, da li ovi stereotipi padaju u vodu kada su računari u pitanju?

Za ženu novog milenijuma kompjuteri ne bi trebalo da budu bauk, već potreba. Ta „komplikovana“ sokoćala danas su pre uobičajena sredstva za obavljanje gotovo svakog posla – nego čuda tehnike u koja se samo posvećenici razumeju.

„Danas se žena koja vozi voz u metrou smatra hrabrom, a baviti se računarima je tako normalno. Zašto uopšte govoriti o ženama i kompjuterima kao da je to neki problem?“, konstatuje Cvetana Krstev, docent na predmetu Informatika na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta i predavač računarstva na postdiplomskim specijalističkim studijama na PMF-u. Suština priče je u tome da računari nemaju veze s tehnikom – to je predrasuda. Sagovornica „Vremena“ nikada nije otvorila kućište računara, niti je to interesuje, kao ni tehnika uopšte. Računarstvo je intelektualna disciplina koja razvija sposobnosti razmišljanja i zaključivanja i nema velikih razlika između polova u njenom savladavanju. Devojke koje upisuju PMF sasvim dobro se snalaze s gradivom, ni bolje ni gore od kolega. To dokazuje da je „kvaka“ zapravo u talentu koji ne mora da ima veze s polom. Po rečima Jasmine Samardžije, projektanta informacionih sistema u firmi Spinaker, neko će kreativnost izraziti četkicom i bojama, a neko programskim jezikom.

ŠRAFCIGER I OKLAGIJA: Ipak, činjenica je da većina žena zazire od računara i na neki neobjašnjiv način se plaši te sprave. Mnoge strah da će nešto pokvariti ili izgubiti podatke potpuno blokira, pa i ne žele da se udubljuju ili nauče nešto više od elementarnih operacija. Katarina Žugić-Jovanović, po profesiji pravnik, priča da koleginice u privatnoj firmi računar nazivaju skalamerijom i stalno govore kako im je teško i kako nemaju vremena da se posvete zbližavanju s „protivnikom“. „Iako sam laik, za mene je računar prijatelj. Za njih još nije jer jednostavno za njega nisu zainteresovane. Zato me stalno zovu da im pomognem. Mislim da im pre svega nedostaju kursevi koji bi im približili računare.“ Cvetana Krstev takođe smatra da je problem pre svega u obrazovanju. Društvo je krivo zato što su žene od 40-50 godina kompjuterski nepismene, a rade službeničke poslove. Sve je prepušteno ličnoj inicijativi. Nažalost, nje i samopouzdanja nema dovoljno. Ipak, dešava se da situacija natera ženu da se pozabavi računarima i poželi da nauči nešto više od otvaranja pasijansa, aktivnosti koja sama po sebi uopšte nije loša, jer se tako, po rečima sagovornice, uči kako se upotrebljava miš i otvara „prozor“. Danas nema konkursa koji kao jedan od važnih preduslova za posao sekretarice ne zahteva poznavanje Worda, Excela ili interneta, slično je i kad su druga zanimanja u pitanju. Zato, nema druge: kompjuteri se moraju savladati.

„Početkom devedesetih kada sam se zaposlila kao sekretarica u privatnoj firmi nije bilo uslova da poznajem računare. Brzo su mi objasnili da ne treba da ih se bojim, a pošto volim nepoznate stvari, lako sam učila. Ne znam da li to ima veze s time što mi je tehnika generalno kao običnom korisniku bliska. Vozim, umem da instaliram video i DVD, promenim gumu na automobilu. Radije se služim šrafcigerom nego oklagijom“, priča Katarina Žugić-Jovanović.

Čak i devojke koje upisuju Filološki fakultet, po definiciji idealan za one kojima su matematika i srodne discipline mrske, shvataju, ako ne pre, onda na trećoj i četvrtoj godini da će se teško zaposliti ako ne zasuču rukave i bace se na kompjutere. Mnogi i mnoge su tokom protekle decenije upisivali Prirodno-matematički fakultet s idejom da se posle studija dobro uhlebe („Da ste najgori, zaposlićete se, tolika je potražnja za ovim profilom stručnjaka“, smatra C. Krstev) ili što je još izvesnije, da realizuju plan „samo da diplomiram, pa da emigriram“. Mnogo studentkinja je otišlo u inostranstvo i sada „razbija“ računare na svetskim univerzitetima. Kompjuteri su oduvek bili dobra viza za odlazak iz zemlje i današnje devojke to znaju. „Sa sedamnaest godina sam otišla u Kanadu i radila razne poslove. Kada sam shvatila da nemam novca da studiram prava, raspitala sam se šta bih mogla da naučim a da nije preterano teško i da donosi novac. Saznala sam da sistem inženjer dobija bar 35 dolara na sat. Tamo je kurs za ovo radno mesto koštao 12.000 dolara. Završila sam ga u Jugoslaviji za 2500 maraka“, kaže Ana Jančić, direktor prodaje u beogradskoj firmi Screen, autorizovanom partneru Compaqa.

BALKANSKI SINDROM: Međutim, papir na kome piše Microsoft Certified Professional nije uvek garancija da će se dotična dama baš tim poslom i baviti. Kod nas žene uglavnom rade kao programeri, predavači ili komercijalisti. Pojedina zanimanja vezana za računare ipak su u suprotnosti s prirodom i fizičkim karakteristikama žene. Primera radi, sistem inženjer u Jugoslaviji mora da drži hilt i bušilicu, postavlja kanalicu, testira i razvlači kablove, što baš ne prija nežnim ženskim rukama. Našoj sagovornici ubrzo je postalo jasno zašto se svi čude tome što želi da bude sistem inženjer iako ume da sastavi kompletan računar i nisu joj strani navedeni fizički poslovi. „Zamišljala sam da sedim u kancelariji i administriram mrežu. U svetu je tako. Mi smo jeftina radna snaga i zato je sve drugačije. Ne kažem da svi inženjeri ovde rade i prljavi deo posla, bar ne svakodnevno, ali ne znam nijednu ženu koja se time bavi. Kada sam se u Screenu javila na oglas za servisera, sekretarica mi je rekla da je to muški posao i pitala kako ću nositi kutije. Pozvali su me posle dva meseca i ponudili posao komercijaliste.“

Većina Aninih koleginica ne radi posao za koji se školovala. Na deset muškaraca u firmi „dođu“ dve žene. Većina se i ne zanima za naprednije zanimanje u oblasti računara. Malo je zaista uspešnih. I u svetu se na prste mogu nabrojati IT menadžeri u suknji, a i kada su na tim pozicijama, imaju šefa iznad sebe i platu nižu od muškaraca. Tu je i balkanski sindrom: kad muškarac vidi ženu za računarom, pomisli da je sekretarica ili da radi neki administrativni posao. Neće mu pasti na pamet da ona zna koliko i on. Još je manje verovatno da će u ozbiljnom poslovnom telefonskom razgovoru imati viziju svoje sagovornice kao doterane i našminkane. Kad već toliko zna o računarima, mora da je bez šminke i u farmerkama s tregerima – glasi još jedna predrasuda. „U Narodnoj banci Jugoslavije razgovarala sam s čovekom iz sektora nabavke. Kada sam rekla da se bavim računarima, pitao me je da li sam vlasnik firme, misleći da samo u tom slučaju žena može da dođe na sastanak. Čudio se kako to žena prodaje računare! Takođe, kada su veliki tenderi u pitanju, firme ne šalju žene, čak i ako su komercijalisti. A da se u sali nalazi aparat za fotokopiranje i štampač, pored njega bi sigurno bila žena. To jednostavno pokazuje ko je na određenim pozicijama, a ko nije“, smatra Ana Jančić.

OTKUD TI U STVARI: Stvari se drastično razlikuju i prema tome da li se karijera gradi u državnoj ili privatnoj firmi. Po pravilu, kod privatnika je više mladih i obrazovanih i ređa je polna diskriminacija. U Spinakeru gde Jasmina Samardžija radi od dvadesetak zaposlenih u sektoru razvoja, šest je žena prema kojima se kolege potpuno profesionalno odnose. Privatnici, slažu se Jasmina i Ana, cene znanje, a i diploma i sertifikati se dobro kotiraju. Državne firme su druga priča. Jasminino iskustvo govori da žena u tim preduzećima prema sistematizaciji uvek dobija najniže mesto u odnosu na (konkretno) visoku školsku spremu. Na toj poziciji se silom prilika ostaje godinama, a sve informacije bitne za posao se uskraćuju. Mnogo vremena i živaca je trebalo da bi šefovi prihvatili njene ideje i inovacije i shvatili da je dovoljno stručna da bi uradila određeni zadatak. Nepoverenje i sumnjičavost snažnijeg pola i te kako dolazi do izražaja kada je simbioza žena i kompjutera u pitanju. One, jednostavno, stalno moraju da se dokazuju i dvostruko više trude da bi bile prihvaćene kao jednake. „Kada držim prezentacije, u publici je uvek više muškaraca. Za to vreme nikada mi nisu postavili pitanje koje se tiče tematike o kojoj govorim. Eventualno, o tome me pitaju posle. Imam utisak da mi veruju, samo možda im treba neka vrsta potvrde, da im još jednom potvrdim da je baš tako kao što sam rekla. Ljudi na prezentacijama najčešće nisu iz naše branše, pa često pitaju nešto bezveze jer im je interesantno da pričaju sa ženom koja se bavi računarima. Obično mi postave nekoliko kratkih pitanja o prezentaciji da bi sa mnom započeli neki drugi razgovor – otkud ja tu, koliko dugo to radim, zanimljivo im je jer sam žena.“

Ana još dodaje da je s klijentima još i lako jer im imponuje da im žena objasni nešto o računarima. Kada predstavlja firmu pred stručnjacima, to je minsko polje. Seća se da su kolege tehničke struke u Rafineriji nafte Pančevo stalno pokušavale da pronađu grešku u njenom radu i zaključuje da su eksperti za računare znatno zahtevniji i nepoverljiviji. Jasmina kaže da se sumnjičavost pojavljuje kada su „tezge“ u pitanju. Ako nekome privatno treba programiranje ili projektovanje, velika je verovatnoća da će biti angažovan muškarac, a ne žena. To, međutim, ne važi za prijatelje. Oni prihvataju savete i zovu kad god zagusti. Anu čak češće zovu muškarci, obično prijatelji koji znaju da ume da uradi konkretan posao. A poznato je da ako u širem krugu dragih osoba važite za nekoga ko bilo šta zna o računarima, pitaće vas da instalirate modem, tražiti da popravite hardver i jadati se ako se zaglavila disketa. Ana priča da za većinu poslova koje zna nije potrebna fizička snaga, pre bi se moglo reći da opasnost preti od oštrih predmeta, pa treba biti spreman na eventualne posekotine.

I POSAO I KUĆA: Dolazimo do druge strane medalje koja kaže da možda ipak ima malčice istine u tome da kompjuteri nisu idealno poslovno rešenje za nju. Jasno je da postoje fizička ograničenja i da žena, ma koliko to želela, ne može da održava kompletan server s opremom. Nema ni snage kao muškarac, a radi se naporno, žestoko. Kada programer(ka) posle osmočasovnog gledanja u monitor dođe kući – upali računar s namerom da samo nešto kratko uradi, a osvesti se negde posle ponoći. „Ima trenutaka kada zaista pomislim da ovo nije za ženu. I to ne zato što je ona manje sposobna ili manje zna već zato što se od nje očekuje da se bavi kućom, da ima porodicu. Ovako se zaista dešava da zanemari ljude, stvari i događaje oko sebe“, priznaje Jasmina Samardžija. Iscrpljuju i česta putovanja, pa se mnoge radije odlučuju da imaju porodicu (pre svega decu) nego da ubitačnim tempom grabe ka profesionalnom uspehu. Da li zbog toga ili zato što se zadovoljavaju standardom „sigurna plata plus topli obrok plus markica za prevoz“, tek većina žena, naročito onih u državnim firmama, ceo radni vek provede na poslu na kome je započela karijeru. Reč je najčešće o onima koje su prešle četrdesetu i generalno nemaju želje za usavršavanjem. Svoje poznavanje računara iskazuju na konkretnim poslovima, u konkretnom preduzeću. I ništa više. Pitanje je da li su se zamorile i posustale pred svakodnevnim razvojem računarske tehnologije (jer stvari se toliko brzo menjaju da se „kondicija“ non-stop mora održavati) ili jednostavno nikada i nisu imale većih ambicija. „Kada sam u CET-u držala početni kurs za Windows 98, u grupi je bilo osam žena. Samo njih tri želele su da nastave dalje da se školuju. Ne znam da li je presudilo to što su sve tri bile udate za programere“, priča Ana. Kada je i sama bila polaznik u CET-u, društvo joj je pravila samo još jedna žena. A kursevi su se održavali u sedam učionica. Predavača ženskog pola nije bilo.

Žene koje su odabrale kompjuter kao sredstvo za ostvarivanje egzistencije su, čini se, svesne svoje odluke i mogućnosti koje im taj posao u ovoj zemlji pruža. Raskrstile su s dilemom šta je za njih kao žene najbolje i odlučile da plivaju u muškom kompjuterskom univerzumu onako kako najbolje umeju. U prilog im ide činjenica da je za današnje generacije računar „igračka“ s kojom se susreću još kao deca. Uostalom, današnji klinci kada se pomene miš ne pomisle na životinju, a četvorogodišnjaci bez problema „klikću“, otvaraju ikone i latinična slova uče uz tastaturu. Profesori tvrde da su sadašnji studenti računarski pismeniji od generacije od pre pet godina. Jedino što roditelji ne mogu svima da obezbede kućne računare – malo ko ih na prvoj godini studija poseduje. Uprkos tome, devojke koje žele da budu u trendu uveliko koketiraju s tehnologijom: prvo mobilni, pa kućni kompjuter, pa mini organajzer… I na kraju, taj statusni simbol i predmet želja svake ambiciozne dame koja drži do svog imidža – njegovo veličanstvo laptop (notebook). U tom snu koji kod nas još nije počeo masovno da se ostvaruje, ona sedi u kafiću i pijucka kapućino dok prsti klize po tastaturi… Pa, ko kaže da žene ne uživaju u računarima?!