Srce zapušeno peskom

Mada je Nikolaj Rerih najpoznatiji kao slikar, srpskom čitaocu nije ostala nepoznata ni njegova spisateljska delatnost. Napisao je tridesetak knjiga eseja, pesama, putopisa, a nekoliko ih je prevedeno i na srpski jezik – najpoznatije su Altaj Himalaji, Agni joga, Nerazrušivo, i Šambala (prevod Milan Vićić, izdavač Logos).

Rerih nije pisac prvog reda, ali je njegovo književno delo zanimljivo posmatrati u kontekstu njegovog likovnog stvaralaštva i političkog i kulturnog aktivizma. Istim temama se bavio i u slikama, i u putopisima, i u poeziji, i u tajnim spisima. Jedna od njegovih fascinacija, verovatno najveća, koja je gradivni blok te slike sveta, bila je Azija. „Bije li srce Azije? Nije li zagušeno peskom?“, pita se Rerih. Organizovao je ekspedicije po Tibetu i Mongoliji (eseji i dnevnički zapisi Nerazrušivo) a poslednje decenije života proveo je u Indiji. Tražio je tajanstveni grad Šambalu, koji se nalazi ispod Himalaja i koji je u tibetanskoj tradiciji smatran centrom sveta, jedinstvom ovozemaljskog i onozemaljskog, i o tome napisao knjigu. Sudeći prema nekim istraživanjima, planirao je ništa manje nego osnivanje nove centralnoazijske države zamišljene kao budistička teokratija. Prema drugima, bio je umešan u obaveštajne aktivnosti.

Bez obzira na opčinjenost Istokom, Rerih ga ne opisuje kao banalnu, dekorativnu Orijent razglednicu, već beleži teške strane života: siromaštvo i prostituciju u indijskim gradovima, korumpirano činovništvo Indije i ništa bolje lame na Tibetu, kupoprodaju dece. Kada govori o Tibetu kao o mestu gde istovremeno vladaju duboko znanje i mrak, Rerih čitaocu ne otkriva dvojstvo te zemlje, koliko mu otkriva dvojstvo svoje slike o njoj. U opisima prirode, jutra, magle, peska, opisima nošnji, osećamo slikara azijskih pejzaža. Kao i na slikama, ti opisi su i simboli. Planine, koje dominiraju njegovim platnima, javljaju se i u prozi kao putokaz ka svetu duha, nagoveštaj drugog sveta. Kako kaže jedna njegova pesma: „Mi ne znamo. Ali oni znaju / Kamenje zna / Zna i / drveće. I pamte / Pamte ko je dao imena gorama / I rekama. Ko je načinio bivše / Gradove / Ko je ime dao / Drevnim zemljama“.

Rerih je bio duboko zainteresovan za starinu. Bavio se arheološkim istraživanjima slovenske prošlosti, što se odrazilo i u njegovim scenografijama za Posvećenje proleća Stravinskog i za opere Rimskog-Korsakova. Upuštao se u teorije o drevnim indijsko-slovenskim vezama, spajao slovensku mitologiju sa indijskim i lamaističkim mitovima, verovao u misiju Slovena da prenesu kulturu sa Istoka na Zapad. Beležio je predanja koja bi čuo u mestima kroz koja je putovao, ali na osnovu njih i sam pisao o bogovima, svetim ljudima, prorocima, o caru Akbaru i Solomonu, o Budi i Džingis Kanu. Legende za njega nisu puki folklorni materijal, već deo tradicije koja čuva drevno znanje, jedinstvenu potku raznih kultura. Zato ga predanje koje čuje u azijskom miljeu podseća na neko o Vikinzima ili na ruski folklor. Priče o podzemnim svetovima ili o svetom kamenu potvrđuju da iza raznih tradicija stoji jedno isto skriveno značenje – odnosno jedna istina i jedna kultura. Legende su sama stvarnost, kaže Rerih. A kada ih daje u svojoj verziji, one postaju neka vrsta poetske proze, poput dela simbolista.

Druga Rerihova fascinacija, koju deli s nizom ruskih savremenika, jeste kosmos. Na primer, on često govori o predanjima o tajanstvenom kamenu, što dobija drugu dimenziju ako znamo da je posedovao odlomak meteorita kom je pripisivao čudesna svojstva, čak ga je poistovećivao s Gralom. Posebno mesto u rerihovskom korpusu imaju spisi učenja nazvanog Agni joga ili živa etika do kog je došao sa svojom suprugom. Zapisali su da je Jelena Rerih putem telepatije uspostavila kontakt sa učiteljem Mahatmom Moriom koji joj je preneo principe Agni joge, bazirane na sintezi velikih svetskih religija u učenje o kosmičkoj energiji, nakon čega je nastalo njihovo istoimeno delo, najbitnije koje se tiče duhovnosti.

Za rerihovce Nikolaj Konstantinovič je učitelj. Za kritičare takav njihov stav je osnivanje kulta (ličnog ili religijskog), zasnovanog na derivatu teozofije. Najtačnije je posmatrati Reriha kao umetničku mitologiju gde granice slikarstva, književnosti, putopisa i okultizma postaju porozne. Čitalac može i da ne poznaje sistem simbola i aluzija koji se provlači kroz njegovo delo, pa da stupi u neobičan imaginativan svet, zbog kog tu mitologiju pamtimo.