Srbija prvi put, Srbi treći put

Za posrnulu ekonomiju Srbije, za opšti moral u sličnom stanju, za permanentni manjak optimizma i za (opet) narušeni ugled u svetu posle brutalnog ubistva navijača Tuluza Brisa Tatona, od plasmana na Svetsko prvenstvo u fudbalu ništa bolje nije moglo da se desi. U subotu uveče, posle briljantne pobede od čak 5:0 nad Rumunima, koji su nam pre samo mesec i nešto dana napravili veliku uslugu igrajući 1:1 sa Francuzima u Parizu, svima je laknulo: igračima koji su stavili tačnu na „i“ svemu onome što su uradili u proteklih 14 meseci, selektoru Antiću koji je najveći „krivac“ što nam se konačno desilo nešto lepo, istinskom fudbalskom narodu koji se iskreno stideo zbog sramnog čina ubistva mladog Francuza i drugih divljanja tzv. navijača…

Konačno, laknulo je i državnom vrhu, od predsednika i premijera do resornih ministara, jer u vremenu fudbalske euforije koja nas čeka u narednih osam meseci uvek je lakše narodu „prodati“ neko poskupljenje ili objasniti neku od nepopularnih mera. Fudbal je, kao retko kad i kao retko šta, ujedinio Srbiju i još ćemo poverovati da smo, konačno, počeli da se menjamo nabolje. Našoj himni se odavno ne zviždi, čak je zajedno pevaju igrači i navijači, rumunskoj se takođe nije zviždalo, a zvižduke francuskoj himni nadjačali su aplauzi. Protiv Francuza je zapaljena poneka baklja i bačena poneka petarda, protiv Rumuna ni jedna jedina. Očito, pretnja FIFA o mogućem oduzimanju bodova imala je efekta. Organizacija je bila besprekorna, policija i brojna i spremna da interveniše i očito je da se može kad se hoće (i kad neko ozbiljno pripreti).

PRAVI LJUDI NA PRAVOM MESTU: O fudbalskom aspektu velike pobede proteklih dana bilo je reči nadugačko i naširoko. Kao retko kad, svi su složni da je Radomir Antić stvorio odličan tim kome će u Južnoj Africi cilj biti mnogo veći od simboličnog učešća. Činjenica je da imamo nekolicinu vrhunskih igrača koji igraju u vrhunskim klubovima (Vidić – Mančester junajted, Stanković – Inter, Ivanović – Čelzi, Dragutinović – Sevilja, Žigić – Valensija, Subotić – Borusija), imamo i majstore poput Laneta Jovanovića (Standard) i Miloša Krasića (CSKA) za koje se interesuju vodeći evropski klubovi, imamo fudbalere u Štutgartu (Kuzmanović), Herti (Kačar), Udinama (Luković), Ajaksu (Pantelić), Palermu (Janković) Saragosi (Ivanović), Vulverhemptonu (Milijaš), Laciju (Kolarov)… dakle, u najjačim evropskim ligama i ozbiljnim klubovima. Radomir Antić je maestralno ukomponovao tim, stvorio zdravu konkurenciju, neophodan timski duh i svima ulio neophodno samopouzdanje.

Antić je čovek koji voli izazove, ima visoke ciljeve i ne boluje od kompleksa inferiornosti, što je čest prateći sindrom kod (brojčano) malih naroda. Radeći u Španiji, zemlji koja je evropski prvak i koja je u poslednjoj deceniji osvojila pet titula u Ligi šampiona (Real Madrid tri, Barselona dve), naučio je da je zdrava ambicija prvi uslov za uspeh. „Nikada nećemo izaći na teren sa idejom da se branimo, da unapred budemo inferiorni pred protivnikom“, ponavlja Antić od kada je došao. Mnogi mu u početku nisu verovali, ali sada moraju. Naravno da se ne može uvek pobediti, ali prija već sama ideja da treba napasti umesto da se branimo. To je i osnovna razlika između Ilije Petkovića, koji je odveo Srbiju i Crnu Goru u Nemačku bez poraza i sa samo jednim primljenim golom da bi tamo „pukli“ od Holandije (0:1), Argentine (0:6) i Obale Slonovače (2:3). „Petko“ je, iako je kao igrač bio napadač, kao trener defanzivac. Njegova prva ideja je ne primiti gol, Antićeva je dati ga. Na 15 utakmica Antićeve ere nije postignut nijedan gol samo u prijateljskim mečevima sa Poljskom (u Turskoj) i Ukrajinom (na Kipru) kada je, praktično, igrala naša B reprezentacija. U zvaničnim utakmicama i ozbiljnim prijateljskim susretima bilo je i egzibicija (6:1 sa Bugarskom, 5:0 sa Rumunijom), bilo je vrednih pobeda u gostima (3:1 u Beču, 3:2 u Konstanci), lepih pobeda kod kuće (3:0 sa Litvanijom, 2:0 sa Švedskom), bilo je i malo mučenja i strepnje (1:0 sa Austrijom, 1:1 sa Francuskom), bio je i jedan poraz (1:2 u Parizu), ali uvek je postojala ideja, optimizam, videla se svetlost na kraju tunela.

Primer Antića, isto kao i Dušana Ivkovića u košarci, pokazuje šta znači imati prave ljude na pravom mestu. Recept je naizgled „prost“, neophodne su samo dve „sitnice“: prva je da imate takve ljude (a imamo ih, očito je, i sigurno ne samo u sportu), druga – mnogo teža u našim uslovima – jeste dobra volja da se oni dovedu i postave na odgovorne poslove, jer pametni i sposobni uvek smetaju mediokritetima koji narušavaju njihovu teoriju da se ovde ništa ne može uraditi.

PRIČE IZ ISTORIJE: Tačno je, Srbija će prvi put pod svojim imenom, što je i logično jer je prvi put i učestvovala u kvalifikacijama kao samostalna država, igrati na svetskom fudbalskom prvenstvu. I dok će za Srbiju Južna Afrika biti premijera, za Srbe baš i neće. Izgleda kontradiktorno, ali nije. I nije reč o učešću (brojnih) srpskih fudbalera u selekcijama Jugoslavije na nekom od prethodnih mundijala, već isključivo o selekcijama koje su sačinjavali samo srpski fudbaleri. Sticajem istorijskih okolnosti nijedna od te dve selekcije nije se zvala Srbija, ona iz 1930. igrala je pod imenom Jugoslavija, a ova poslednja 2006. kao Srbija i Crna Gora. Oba puta do „etnički čistog sastava“ dovele su političke okolnosti kao posledica nekog od brojnih istorijskih približavanja ili udaljavanja južnoslovenskih naroda. Za prvi Mundijal u Urugvaju 1930. reprezentacija je bila „srpska“ zato što su hrvatski funkcioneri zabranili učešće svojim fudbalerima, koji su u to vreme bili brojniji u državnom timu jer je fudbal bio razvijeniji u Zagrebu i Splitu nego u Beogradu i Novom Sadu. Povod je bio odluka o preseljenju sedišta Nogometnog saveza Jugoslavije iz Zagreba (gde je osnovan 1919) u Beograd. Prvi pokušaj propao je na Skupštini 24. novembra 1929. u Zagrebu, došlo je do ozbiljnog incidenta i skup je prekinut, ali je „nastavak“ 16. marta 1930, takođe u Zagrebu, bio bolje pripremljen od strane beogradskih fudbalskih radnika, tako da je ogromnom većinom glasova delegata iz svih podsaveza, osim zagrebačkog, sedište Saveza preneto u Beograd.

Nova uprava na čelu sa predsednikom, arhitektom Jankom Šafarikom, i sekretarom za međunarodne poslove dr Mihailom Andrejevićem i saveznim kapitenom Boškom Simonovićem, koji je takođe po struci bio arhitekta, odlučila je da se prihvati poziv Žila Rimea, predsednika FIFA i osnivača Svetskog kupa u fudbalu, i učestvuje na prvom šampionatu u Montevideu. Do poslednjeg časa očekivani su Hrvati, na „konačnom“ spisku koji je poslat u FIFA figurirala su imena golmana Mihelčića, Premrla, Lajnerta, Hitreca i ostalih vodećih igrača iz Građanskog, HAŠKA, Konkordije i Hajduka, ali su svi izostali jer „nisu dobili odsustvo sa posla“.

Srbi su, na sreću, odlučili da idu sami i tako je nastala jedna od najlepših fudbalskih bajki, legenda koja traje. Trodnevno putovanje vozom do Marselja pa 16 dana brodom „Florida“ do Montevidea, deo su srpske fudbalske antologije, a imena Blagoja Moše Marjanovića, Aleksandra Tirnanića Tirketa, Milutina Ivkovića Milutinca, Milovana Jakšića Jakše, Mikice Arsenijevića, Baneta Sekulića, Ivice Beka, Đokice Vujadinovića, Mome Đokića, Ljubiše Stefanovića, Dragoslava Mihailovića i Dragutina Najdanovića, dvanaestorice koji su igrali, izgovarana su posle Montevidea sa najvećim poštovanjem. U prvom meču, kao potpuni autsajderi, Srbi su (pod imenom Jugoslavije) pobedili Brazil sa 2:1, u drugom meču pregazili su Boliviju sa 4:0, a onda su u polufinalu izgubili od domaćina Urugvaja sa 1:6 posle jedne od najvećih sudijskih krađa u istoriji svetskih prvenstava. Blamaža je išla čak dotle da je jedan gol Urugvajaca, koji su jednostavno morali da igraju finale, priznat posle vraćanja lopte iz gol-auta u teren od strane jednog – policajca… Cela ta epopeja od pre 80 godina biće otrgnuta od zaborava jer je u toku realizacija velikog multimedijalnog projekta posvećenog značajnom događaju iz srpske (ne samo) fudbalske istorije. U sklopu projekta su knjiga, TV serija od 15 epizoda, igrani i dokumentarni film, izložba, monografija… Pripreme su u završnoj fazi, producent projekta je Intermedianetwork, a snimanje će početi uskoro. Tirke, Moša, Jakša, Milutinac i kompanija „igraće“ ponovo posle 80 godina, kao uvod u ono što njihove naslednike čeka u Južnoj Africi.

Drugo učešće Srba je skorijeg datuma, u Nemačkoj 2006, a bilo je posledica „razvoda“ Srbije i Crne Gore posle crnogorskog referenduma u maju iste godine. Na listi i nije bilo crnogorskih igrača osim Mirka Vučinića, koji je povrh svega bio povređen i na kraju nije bio ni prijavljen. Za razliku od Srba u Montevideu 1930, koji su stigli do polufinala kao najbolje plasirana evropska reprezentacija i zvanično bili treći jer su u polufinalu poraženi od budućeg svetskog prvaka Urugvaja, Srbi iz Nemačke 2006. bili su poslednji, 32.

Antiću i njegovim „orlovima“ neće biti teško da poprave taj plasman, ne zato što gore od poslednjeg mesta i ne može, već zato što imamo dobar tim za dobar, veoma dobar plasman.

Optimizam se, bar kada je o fudbalu reč, vratio u Srbiju.