Notr Dam
Zvona meke moći ponovo su nad Parizom
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
Srbija će sledeće godine igrati u elitnoj Svetskoj grupi Dejvis kupa. U četvrtak 27. septembra obaviće se žreb, a naši potencijalni protivnici i nosioci žreba su: Rusija, SAD, Argentina, Španija, Nemačka, Švedska, Francuska i Belgija. Tu nema lakih protivnika
Ovakav teniski spektakl Srbija i Beograd do sada uživo nisu videli. Sve se namestilo za veliku predstavu: značaj plej-of susreta koji je odlučivao ko će sledeće godine igrati u Svetskoj grupi, treći reket sveta (Đoković), bivši lider na ATP listi i šampion Vimbldona 2003. (Hjuit), svi singl igrači u prvih sto na na svetu, po rangu peti i osmi dubl igrači sveta (Zimonjić i Henli), gostuje druga najbolja reprezentacija svih vremena sa 28 titula i velikom tradicijom, dvadeset hiljada gledalaca… I toliko priželjkivana pobeda domaćeg tima i plasman Srbije u Svetsku grupu Dejvis kupa. Iako se možda čini da krajnji rezultat (4:1) predstavlja ubedljivu pobedu, iako smo bili blagi favoriti (tu ulogu su nam i Australijanci velikodušno prepustili), iako smo igrali kod kuće, iako smo pobedu očekivali, treba imati u vidu da u Dejvis kupu nikada nije lako pobediti jer u ovom takmičenju su česta velika iznenađenja u pojedinačnim mečevima. Pogotovo nije lako savladati toliko bolje rangiranu reprezentaciju – pre ovog meča Australija je u Dejvis kupu bila rangirana kao šesta (sada osma), a Srbija dvadeseta (sada petnaesta) po učinku u poslednje četiri godine. Sa Australijom smo do sada igrali pet puta i uvek smo gubili. Nije ni čudo što je Teniski savez Srbije (TSS) ovaj susret najavljivao pod naslovom „Jedna zemlja protiv čitavog kontinenta“.
SOLIDAN POČETAK: Posle prvog dana bilo je nerešeno. Novak Đoković je u skladu sa očekivanjima nadigrao Pitera Lučaka (91. na ATP listi). Onda je Janko Tipsarević imao težak zadatak protiv Lejtona Hjuita. Naše nade u pobedu u ovom meču su ležale pre svega u tome što je Janko ovog protivnika već pobedio ove godine i to na tvrdoj (Hjuitovoj omiljenoj) podlozi, a ovde se igralo na šljaci. Počeo je Tipsrević možda malo bojažljivo, izgubio prvi set, a onda je zaigrao upravo fenomenalno i dobio naredna dva. To, nažalost, nije bilo dovoljno i Hjuit je pobedio sa 3:2 za dugih 3 sata i 28 minuta (što nije nebitno). Posle meča Janko je žalio što nije bolje iskoristio pobednički mentalitet u četvrtom setu nakon dva vezano dobijena seta. S druge strane, Hjuit je tvrdio da nikada nije sumnjao u pobedu, a da je znao da je u boljoj fizičkoj kondiciji i da će zbog toga dobiti peti set. Valja reći da je Tipsarević nedavno bio povređen i da je imao dvonedeljnu pauzu što se svakako odrazilo na njegovu fizičku pripremljenost. Nerešenim rezultatom nekako su više bili zadovoljni Australijanci (ostvarili su svoj plan), mada ni naši nisu bili razočarani. Đoković, Tipsarević i selektor Bogdan Obradović imali su male primedbe na račun podrške sa tribina – očekivali su više od velike publike na domaćem terenu – i Novak je čak, odmah po kraju takmičarskog dana, preko razglasa apelovao na još uvek punu halu: „Slušajte ljudi, morate da navijate…“
PUBLIKA: Između ostalog, to je ono što mladog Đokovića čini tako uspešnim: zna šta hoće i zna kako to da dobije. Njegov apel urodio je plodom i od drugog dana navijači su dali sve od sebe i kasnije dobili zasluženo priznanje od cele naše reprezentacije, igrača i stručnog štaba. Nije da je publika bila tiha i nezainteresovana prvog dana. Čak je atmosfera bila prigodna za jedan teniski meč, možda malko bučnija nego na prosečnom turniru, recimo na nivou US Opena. Možda se publika malo opustila posle Đokovićeve ubedljive pobede na startu, tek zaista nije bila očekivano bučna kada je Tipsareviću bila neophodna najveća moguća podrška u četvrtom i petom setu protiv Hjuita. Generalno je u Dejvis kupu, širom sveta, navijanje obično na ivici regularnosti – izuzetno bučno i sa zvižducima i dobacivanjima i onda kada to po pravilima nije dozvoljeno – sve do nivoa kada sudija počinje da kažnjava domaću ekipu. Tako je u odlučujućim mečevima narednih dana bilo i u ovom slučaju – navijanje je bilo frenetično, ponekad preterano, ali nismo bili kažnjeni oduzimanjem nijednog poena. Najviše dokle je sudija išao bilo je davanje ponovljenog prvog servisa Australijancima koji su se povremeno žalili na ometanje servisa zvižducima, ali su na kraju meča konstatovali da je takva atmosfera već ustaljena u Dejvis kupu. Ali ono što nije ustaljeno jeste poseta od dvadeset hiljada gledalaca, što je novi rekord u Dejvis kupu za nefinalni susret (rekord za finalni meč je ujedno i najveća poseta na jednom teniskom meču do sada – 27.200 gledalaca u Sevilji, finale Španija – SAD, 2004. godine).
NA KORAK DO POBEDE: U nedeljama pre ovog susreta najveća dilema našeg selektora Bogdana Obradovića i stručnog savetnika reprezentacije Srbije, legendarnog Nikole Pilića, bila je da li Đoković može fizički da izdrži da u tri dana odigra dva singla i jedan dubl meč, pogotovo što je trećeg dana trebalo da igra singl protiv Hjuita. Đoković je najavljen u paru sa Nenadom Zimonjićem i nakon što je prvog dana igrao kraće od Hjuita (kapa dole Tipsareviću, uprkos porazu) i najveći skeptici su znali da promene u sastavu najavljenog para neće biti. U dubl meču su Australijanci tražili svoju šansu, tu su tradicionalno jaki, u toj zemlji se dublu pridaje veliki značaj. Naši nisu počeli kako smo želeli, bili su malo „stegnuti“, pritisak zbog značaja ovog meča je izgleda učinio svoje – promašivali su previše voleja i teško su „probijali“ Henlija i Hjuita na mreži – poveli su Australijanci sa dva brejka prednosti (1:5), naši su uspeli da vrate samo jedan brejk i izgubili su prvi set. Drugi set je počeo brejkom za Australiju. Stvari tada nisu izgledale ružičasto, mada ni naši igrači ni publika nisu posustajali. Očekivali smo da će se u dublu daleko iskusniji Zimonjić prvi trgnuti, povući za sobom Đokovića i preokrenuti tok događaja na terenu – ali bilo je obrnuto, prvi je krenuo Đoković, naši su preokrenuli rezultat u drugom setu i dobili ga sa 2:1 u brejkovima. Naravno da se razigrao i Zimonjić, pritisak je sada već malo splasnuo, naši su se razleteli po terenu i dobili težak treći set u kojem su napravili jedini brejk. Četvrti set su počeli brejkom, pa onda oduzeli i naredni servis Australijancima koji se od toga više nisu oporavili. Naši igrači su skakali od sreće, hala je „proključala“, Đoković i Zimonjić su patikama nacrtali srce na terenu i u njega položili zastavu Srbije i zahvalili publici na podršci. Često je u Dejvis kupu presudan meč u dublu, tu se juri onaj famozni „treći“ poen za konačnu pobedu.
DELIRIJUM: Ali trebalo je zaraditi još jedan poen. Prvi meč trećeg dana trebalo je da bude derbi celog susreta: Novak Đoković – Lejton Hjuit. Međutim, posle meča dublova Hjuit se razboleo. Australijski kolega novinar rekao nam je, krajnje nezvanično doduše, da su Hjuita temperatura i stomak mučili tokom cele nedelje ali da ne voli da se žali i ne dozvoljava da se o tome priča. Ako je zaista bilo tako, onda je napor Tipsarevića koji je u petak zadržao Hjuita na terenu tri i po sata bio najbliže pobedi što jedan poraz može da bude. Tek, na megdan Đokoviću je umesto Hjuita izašao visoki i levoruki Kris Gučone (95. na ATP listi). Đoković je pobedio sa 3:0 u setovima, uz dva dobijena seta u taj brekovima. Treći poen, pobeda! Nastupilo je opšte slavlje. Selektor Obradović je skočio na Đokovića, ceo naš tim se razleteo po terenu uzdignutih ruku, publika je takođe u delirijumu. Na domaćoj televiziji su pred početak ovog meča najavili lak posao za Đokovića. Nije se to dopalo Novaku, pa je na konferenciji za štampu posle meča prokomentarisao kako nema lakog meča u ovom takmičenju, pogotovo pod velikim pritiskom meča koji treba da donese konačnu pobedu. Pošto je ona obezbeđena, priliku da zaigra u poslednjem meču (skraćenom na dva dobijena seta jer nema više takmičarski značaj) dobio je Boris Pašanski. I naš specijalista za igru na šljaci je u odličnoj igri pobedio Lučaka uprkos porazu u prvom setu. Šteta je samo što u hali nije ostalo više od onih svega nekoliko hiljada istinskih ljubitelja tenisa da pogledaju do kraja i ovaj, pre svega lep meč. Malo nam je žao i Janka Tipsarevića koji ispade jedini koji nije lično ostvario pobedu u ovom susretu a dao je ogroman doprinos uspehu naše reprezentacije. A da je ovo timski uspeh posebno je naglasio Đoković, rekavši da zasluge ravnopravno dele svi igrači, članovi stručnog štaba, TSS, navijači…
TEREN: Australijanci su imali puno primedbi na kvalitet terena u Beogradskoj areni. Hjuit je čak rekao kako nikad nije igrao na nekvalitetnijem terenu u Dejvis kupu (o ATP turnirima da i ne govorimo) i da teren nije na nivou značaja susreta. Više primedbi Australijanci su imali odmah po dolasku i prvim treninzima a sve manje kako se meč bližio i pogotovo manje tokom i nakon meča. Nisu to koristili kao izgovor za poraz. Kako reče njihov selektor Džon Ficdžerald: „Teren je isti i za nas i za njih.“ A teren zaista nije bio dobar. To su konstatovali i naši igrači. TSS je odabrao da se igra na šljaci, verovatno rukovođen idejom da je to podloga koja najmanje odgovara protivniku; skoro sve zemlje kad imaju priliku da ugoste Australijance to čine na šljaci. Treba napomenuti da je izuzetno teško za kratko vreme napraviti i pripremiti šljakasti teren, posebno u zatvorenom prostoru. A da je moralo da se igra u Beogradskoj areni, moralo je zbog kapaciteta – i ovako se tražilo par desetina hiljada karata više. Nadamo se da će u nekim sledećim mečevima TSS uspeti da pripremi kvalitetniji teren ili drugu vrstu podloge, što će zavisiti i od protivnika. Tu dolazimo i na priču o izgradnji posebnog teniskog stadiona, kao i bar jednog teniskog kompleksa, itd.
DŽON FICDŽERALD, DŽENTLMEN: O našim izgledima u Svetskoj grupi sledeće godine verovatno se najbolje izrazio Džon Ficdžerald, iskusni selektor Australije. Kao veliki džentlmen on naše šanse za osvajanje trofeja ceni kao dobre – međutim, ističe da ima i većih favorita i posebno naglašava dva bitna faktora neophodna za uspeh u Dejvis kupu: „dužinu“ tima (broj jakih igrača, što je važno u slučaju povreda ili bolesti) i sreću, pre svega u žrebu (žali se da Australija ovaj put nije imala sreće jer bilo je lakših protivnika od Srbije u žrebu za plej-of). Naš tim opisuje kao veoma dobar, sa velikim liderom i igračem vrhunske svetske klase (Đoković), sa jednim izuzetno jakim dubl igračem (Zimonjić), sa jednim vrlo dobrim igračem (Tipsarević) i još nekoliko dobrih rezervi. U četvrtak 27. septembra obaviće se žreb Svetske grupe, a naši naredni potencijalni protivnici i nosioci žreba su: Rusija, SAD, Argentina, Španija, Nemačka, Švedska, Francuska i Belgija. Tu nema lakih protivnika.
Dvajt Dejvis je prvobitno takmičenje zamislio kao teniske susrete između samo dve države: SAD i Velike Britanije. Prvi meč ovih rivala odigran je u Bostonu 1900. godine, SAD su pobedile sa 3:0. Kasnije se priključuju i ostale zemlje, prvo Francuska 1904, pa Australija (pod imenom Australazija) 1905. godine itd., da bi 1970. bilo pedeset, a 1993. sto zemalja. Rekordan broj reprezentacija učestvovao je 2001. godine – 142. U ovoj godini 131 zemlja se takmičila u Dejvis kupu (od 2002. godine puno ime u originalu glasi „Davis Cup by BNP Paribas“ – sa sve imenom sponzora koji je jedan od najvećih u tenisu uopšte) i to je najveće ekipno tenisko takmičenje na svetu. Zbog velikog broja učesnika takmičenje se od 1981. odvija odvojeno u elitnoj Svetskoj grupi i u „nižim ligama“ – zonskim grupama. Samo dvanaest zemalja je pobeđivalo u ovom takmičenju – najbolje su SAD sa 31 trijumfom, druga je Australija sa 28 titula, a poslednji „novi“ osvajač trofeja je bila Hrvatska 2003. godine. U finalu ovogodišnjeg ciklusa (od 30. novembra) boriće se Rusija i SAD.
Naša reprezentacija (tadašnje Kraljevine Jugoslavije) prvi put je učestvovala 1927. godine – izgubili smo od Indije. Najveće uspehe smo postigli krajem osamdesetih i vrlo ranih devedesetih godina dvadesetog veka. U Svetsku grupu smo ušli 1983. godine (kao SFRJ) i igrali smo tri polufinalna meča. Sva polufinala igrali smo u gostima i sva tri izgubili – od Nemačke 1987, od Švedske 1989. i Francuske 1991. godine. Tu generaciju je predvodio Slobodan Boba Živojinović, današnji predsednik TSS-a, a veoma značajni su bili hrvatski igrači Goran Prpić i mladi Goran Ivanišević i, u nešto manjoj meri, Bruno Orešar, a selektor je bio Radmilo Armenulić. U našem poslednjem polufinalu hrvatski igrači nisu nastupali, zemlja je bila pred raspadom. A bili smo tada izuzetno jaki i imali smo dobre šanse za pobedu, po oceni samog Armenulića. U Beogradu smo (ne računajući ovaj meč sa Australijom) igrali 23 puta, od čega dva puta pod imenom SCG a jednom pod imenom Srbija – i zabeležili ukupno 16 pobeda. Nekako je najlepše sećanje na pobedu protiv jake Francuske (4:1) u hali Pionir 1985. godine. Poslednji put su naši igrali u Svetskoj grupi pre petnaest godina.
U nedelji koja je prethodila ovom velikom sportskom događaju iz TSS-a su nebrojeno puta apelovali na publiku da dođe mnogo pre početka meča jer je bilo predviđeno da budu otvorena samo dva ulaza u Arenu, stvar van kontrole samog TSS-a, a kao razlog su navedene povećane mere bezbednosti. Prvo su molili publiku da dolazi sat vremena ranije, a onda je savetovano čak sat i po pre početka meča. Publika, naravno, nije poslušala, što se i nije pokazalo kao preveliki problem jer su „samo“ dva ulaza zapravo značila dva velika stepeništa koja sa dve strane hale vode ka ulazima na tribine, dok je na vrhu više ulaza sa velikom propusnom moći. Bilo je gužve, ali je ulaženje u halu ipak proteklo zadovoljavajuće. Drugo je pitanje zašto se ne omogućava prilaz publici i sa druge dve strane hale.
Mnogo veći problem bilo je parkiranje (osim za one sa VIP propusnicama za koje je bio obezbeđen dovoljno velik parking u neposrednoj blizini Arene). Možda su gledaoci i imali želju, naročito prvog dana, da u halu uđu blagovremeno, ali ako su došli kolima moglo im se desiti da izgube taj sat vremena u pokušajima da pronađu parking. A mesta, ne samo na parkinzima ispred Arene nego čak u okolini, nema dovoljno. Kada se u Beogradu sledeći put bude gradio sportski objekat velikog kapaciteta, bilo bi dobro da nadležni bace pogled na američka iskustva – tamo najčešće parking okružuje stadione i hale i zauzima višestruko veći prostor nego sam objekat.
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Oksfordova reč godine izraz je onoga što svi već dugo znamo i osećamo, ali ne umemo da se odupremo
Nemci znaju sve oko dihtovanja i luftiranja. Za „Vreme“ govori Albert Šliter, on je maestro tih stvari i doktor za vlagu. Ali, pažnja – on preporučuje smrtno opasnu promaju
Ako se nastavi trend klimatskih promena, pet milijardi ljudi mogli bi da žive u sušnim predelima do kraja veka. Tri četvrtine kopnenih površina Zemlje su u proteklih tri decenije postale suvlje i te posledice nisu privremene, već permanentne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve