Individualno majstorstvo brazilskih asova, posebno famoznog "trija R" (Ronaldo–Rivaldo–Rivaldinjo), ipak je potisnulo u drugi plan osrednjost šampionata i nadasve slabo suđenje (do polufinala)
SAMBA U AVIONU: Reprezentacija Brazila na putu kući
Sedam utakmica, sedam pobeda. Sasvim dovoljno za zaključak da je Brazil zaslužno, po peti put, prvak sveta u fudbalu. Takav ishod spasao je Mundijal 2002. koji je negde o svojoj sredini opasno zapretio da bude zapamćen po grubim sudijskim greškama i osrednjem fudbalu, ali spasao je i ono najlepše u fudbalu: kreativnost, indivudalnost, majstorstvo. Jeste reč o kolektivnom sportu i jeste tačno da „majstori“ ne mogu bez „radnika“, ali razlika između Brazila i ostatka sveta bila je u broju majstora – Brazilci su imali magični „trio R“ (Ronaldo–Rivaldo–Ronaldinjo), ostale selekcije tek ponekog i ne uvek sasvim raspoloženog asa.
Ne bi se moglo reći da je ovaj sastav Brazilaca najbolji od svih koje su imali (uz ogradu da ne pamtim onaj iz Švedske 1958, lično glasam za onaj iz 1982. sa Zikom, Sokratesom, Falkaom, Seržinjom, Žuniorom, Leandrom, Toninjom Serezom… koji nije osvojio ništa!), ali je ova ekipa imala nešto što prethodni šampionski timovi nisu imali i što gotovo nikada nije bila karakteristika Brazila: imao je odbranu. Na sedam utakmica Brazil je primio četiri gola, od kojih dva od Kostarike u relativno nevažnom meču koji je dobio sa 5-2. Istina, 1994. Brazil je primio tri gola a 1958. četiri (1962. pet a 1970. sedam), ali ne treba zaboraviti da je igrao po jednu utakmicu manje. To je, svakako, zasluga selektora Luisa Felipea Skolarija, koji je prvo rešio pitanje golmana, Markos je bio zaista briljantan, a zatim disciplinovao odbranu. Posao mu je bio olakšan činjenicom da gotovo svi odbrambeni igrači nastupaju u vodećim evropskim timovima u kojima su naučili na čvrstu odbranu: Kafu je već godinama u Romi, Roberto Karlos u Real Madridu, Lusio u Bajer Leverkuzenu, Roke Žunior u Milanu, Edmilson u Lionu. Dakle, osim golmana Markosa, koji igra u Palmeirasu, cela prva postava odbrambene linije nastupa u Evropi. Pošto je „naučio“ da štiti svoj gol, Brazil je bio u situaciji da individualno majstorstvo svojih igrača pretvori u veliku prednost. Jednom je meč rešavao Rivaldo, drugi put Ronaldinjo, potom Ronaldo, pa onda opet u krug… I ova trojica velemajstora su u Evropi, Rivaldo u Barseloni, Ronaldinjo u Pari Sen Žermenu a Ronaldo u Interu, tako da su uz Markosa čast domaće lige spasavali Žilberto Silva (Atlético Mineiro), Kleberson (Atlético Paranaense) i Žuninjo (Flamengo), ali to je sudbina Brazila, najvećeg izvoznika igrača na svetu.
Zemlja koja ima toliko dobrih igrača i čiji fudbalski narod, a to će reći gotovo celokupno stanovništvo, ume toliko da se raduje fudbalu i zaslužuje da ima prvake sveta. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Brazil jedini od sedam prvaka sveta koji nijednu titulu nije osvojio igrajući kod kuće: 1958. slavio je u Švedskoj, 1962. u Čileu, 1970. u Meksiku, 1994. u SAD i 2002. u Japanu i Koreji. Titule je osvajao na tri kontinenta, svaki put bez senke. Samo je u Americi 1994. imao malo sreće (penali protiv Italije), u ostalim finalnim duelima bio je čisti pobednik s mnogo golova, opet osim u slučaju 1994. kada je meč s Italijom završio sa 0-0.
Kada se pogleda blistavi niz od sedam pobeda, ispada da je Brazil lakše osvojio titulu prvaka sveta nego što se kvalifikovao za Mundijal. U južnoameričkoj „grupi smrti“ bio je tek četvrti, neko vreme pretila je opasnost da se uopšte ne kvalifikuje, što bi bio nezapamćeni debakl jer je Brazil jedina zemlja koja je igrala na svim svetskim prvenstvima, ali je na kraju sve došlo na svoje mesto. Odlika velikih timova je da najbolje igraju kada je najvažnije. Brazil je od osmine finala primio samo jedan gol i nijednom protivniku nije ostavio realnu opciju. Šta vredi Nemcima što su imali prividnu inicijativu i držali više loptu u svojim nogama kada su Brazilci stvarali šanse i davali golove. Da je u prvom delu bio malo koncentrisaniji, Ronaldo je mogao da uđe u istoriju finala kao strelac tri ili četiri gola.
MALOMAJSTORA: Mundijal je bio pun zvezda, igrača nespornih kvaliteta, ali mnogi od njih nisu pružili ono što se očekivalo. Ili su došli umorni, ili nedovoljno oporavljeni ili njihove selekcije, jednostavno, nisu bile dovoljno spremne da funkcionišu kao celina u kojoj bi oni sasvim došli do izražaja. U prvu liniju zvezda Mundijala 2002, uz već pomenuti brazilski trio, svrstali bismo još Balaka i Šnajdera (Nemačka), Ferdinanda (Engleska), Samuela (Argentina), Markeza (Meksiko) i Diufa (Senegal). U one koji su, manje ili više, bili na svom nivou spadaju Raul (Španija), Oven (Engleska), Vieri (Italija), Lusio (Brazil), Ruštu (Turska)… U one koji su najviše razočarali svrstali bismo Figa i Ruija Kostu (Portugal), Bekama (Engleska), Totija (Italija), Verona (Argentina), Vieru (Francuska)… U otkrovenja, svakako, spadaju Klose i Mecelder (Nemačka), Hasan Sas i Ilhan Mansis (Turska), Romedal (Danska)… Svako će, naravno, imati svoju listu i svoje junake i tragičare. Nama ostaje zaključak da su Brazilci spasli fudbal i jedan osrednji šampionat u njegovom finišu, kada se i FIFA opametila i odabrala najbolje sudije (Kolinina arbitraža u finalu bila je za udžbenike), ipak učinili zanimljivim.
FIFA, na koju je bilo toliko povika zbog slabe arbitraže, može biti veoma zadovoljna što je prvenstvo proteklo bez ijednog incidenta i što je 12.000 volontera u Japanu i Koreji učinilo da sve funkcioniše besprekorno. Jedini „problem“ bio je, povremeno, „višak ljubaznosti“ neumornih domaćina. Takođe, eksperiment sa zajedničkom organizacijom sasvim je uspeo i sigurno otvara vrata za slične poduhvate u budućnosti. UEFA je istu stvar prvi put izvela 2000. organizujući EP u Holandiji i Belgiji, a za 2008. ima već četiri-pet zajedničkih kandidatura: skadinavske zemlje, Grčka i Turska, Hrvatska i Bosna, Austrija i Švajcarska, Škotska i Irska…
Kako bi izgledao idealan tim Brazila sastavljen od majstora koji su pet puta osvajali svetsku krunu? Odgovor su potražile kolege iz renomirane „Gazete delo Sport“ i došle do sledeće jedanaestorice: Feliks-Karlos Alberto, Brito, Piaca, Roberto Karlos-Žairzinjo, Klodoaldo, Ziko, Rivelinjo-Ronaldo, Pele.
Do nedelje 30. juna Ronaldova internet stranica (www.R9ronaldo.com) imala je oko 35.000 posetilaca dnevno. Od dana u kome je s dva gola Brazilu doneo petu titulu prvaka sveta, a sebi trofej najboljeg strelca šampionata (osam golova), broj ulazaka na njegov web-sajt je utrostručen. Tačno četiri godine posle tragičnog dana na Sen Deniju, u finalu Mundijala ’98. kada je počela serija njegovih velikih nevolja, Ronaldo se vratio na svetsku scenu na najbolji mogući način. Najbolji igrač turnira, najbolji strelac (osam pogodaka), s ukupno 12 golova (četiri je dao u Francuskoj 1998) već je stigao do deobe trećeg mesta na listi svih vremena. Ispred njega su samo Gerd Miler sa 14 (četiri 1970. i deset 1974) i Žist Fonten sa 13 (1958), slede dve brazilske legende: Pele i Rivaldo sa po 12 golova. S obzirom na to da ima samo 25 godina, realno je očekivati da u Nemačkoj 2006. izbije na čelo liste najboljih strelaca završnih turnira svetskih prvenstava.
Imao sam sreću i zadovoljstvo da mnogo puta uživo gledam Ronalda, od debija u reprezentaciji protiv Jugoslavije 21. decembra 1994. u Porto Alegru (bio je član ekipe koja je osvojila Svetsko prvenstvo 1994. u SAD, ali nije ulazio u igru), preko nezaboravne sezone 96/97. u Barseloni (golgeter Lige sa 25 golova) do finala u Parizu 1998. Imao sam prilike i da nekoliko puta budem u društvu s njim, da neformalno ćaskamo. Plenio je jednostavnošću, otvorenošću, osmehom. Sećam se panike koja je nastala među novinarima na Sen Deniju kada je pred finale 1998. podeljen sastav Brazila u kome nije bilo Ronalda. Niko nije znao šta se dešava. Ubrzo je stigla ispravka, novi tim s Ronaldom u njemu. Ali, kao da nije igrao. Statirao je 90 minuta a da niko ništa nije znao o drami koja se odvijala samo nekoliko sati pred utakmicu. Njegov „cimer“ Roberto Karlos pričao je kasnije o pravom ropcu u kome se našao Ronaldo. Odvezen je u bolnicu da bi na kraju ipak zaigrao. Bolje da nije. Još uvek se pamti tužna slika povratka brazilskog tima u Riju i njegovog izlaska iz aviona. Mladić od 21 godine, koliko je tada imao, silazio je niz stepenice držeći se za ogradu, gotovo posrćući. Nikada nije razjašnjeno, ili bar nije objavljeno, šta mu se desilo. Pričalo se o epilepsiji, baratalo svakakvim pretpostavkama, po jednoj je bio primoran da igra jer je tako zahtevao Najki, firma koja je njegov lični i sponzor Brazila. Pred brazilskim kongresom, koji je povodom njegovog slučaja otvorio istragu, morao je da negira takve priče. Posle su došle dve teške povrede. Na prvoj utakmici posle više od godine pauze opet je povredio koleno i pauzirao još godinu i nešto dana. Francuski lekar Žerar Seljan, koji ga je vratio fudbalu, bio je njegov lični gost na finalu u Jokohami. Najmanje što je mogao da učini. Svet je takođe dužnik francuskom lekaru jer bismo bez njega bili siromašniji za jednog asa čija se zvezda preteći gasila tek što je zasijala. Seljan je vratio osmeh na njegovo lice, a kada se smeje Ronaldo, smeju se i Brazil i ceo fudbalski svet.
U igračkom smislu, gotovo je izgubio cetiri poslednje godine, ali i dok nije igrao bio je superatraktivan za medije. Sve u vezi s njim uvek je vest, a popularnost mu je takva da je zarađivao isto kao da je igrao. Sa Interom ima petogodišnji ugovor koji mu obezbeđuje 6.000.000 eura a očekuje se da se ta suma, posle briljatnog Mundijala, popne na 8.000.000 po sezoni. Od sponzora zarađuje još 8,3 miliona: od Najkija dobija 3,1 milion, od Pirelija 2,2, od proizvođača piva Brama isto toliko i 800.000 od brazilske firme Tim. Najki je s njim sklopio doživotni ugovor, a prihodi će tek neznatno pasti kad jednog dana završi karijeru. U međuvremenu, dok su ga mučile povrede, Ronaldo se oženio istaknutom fudbalerkom Milene Domínguez. Imaju sinčića Ronalda, rođenog u Milanu 6. aprila 2000. Mališan je zajedno s majkom došao na finale u kome je njegov tata bio veliki junak. Na 64 utakmice za Brazil dao je 44 gola ili 0,68 po meču!
O njegovim poslovima brinu tri agenta: Italijan Đovani Brankini i Brazilci Aleksandre Martins i Reinaldo Pita. Poslednja dvojica otkrila su ga kada je imao 14 godina i kada je počinjao u skromnom Sao Kristovao u Riju. Živeo je s majkom Sonjom u siromašnom kraju Bento Ribeiro. Otac Nelio napustio je kuću i porodicu kada je Ron bio sasvim mali. Danas njegovi agenti imaju ukupno 310 igrača i milionski debele račune jer su u neuhranjenom dečaku našli zlatni rudnik. Ronaldo ima ličnog atašea za štampu (Rodrigo Paiva), ličnog sekretara (Sesar) i ličnog masera (Nilton Petrone). Veran je svojim prijateljima iz siromašnog detinjstva, a svoju humanost dokazao je nebrojeno puta. Posebno je pažljiv prema deci, ne samo u svojoj zemlji. Mundijal u Japanu videlo je uživo 40 dečaka koje je u goste pozvala Japanska federacija zahavljući Ronaldovoj donaciji: u aprilu su na jednoj aukciji prodavani delovi njegove sportske opreme. U Brazilu je poznat i kao mecena: finansirao je sedam pozorišnih predstava. Velika strast mu je golf, namerava da u Riju otvori školu za siromašnu decu koja nikada ne bi imala šansu ni da kroče na teren za golf. Obožava muziku, posebno rep, ima oko 400 CD-a, a u poslednje vreme najradije sluša pagode, neku vrstu sambe. Voli da gleda romantične filmove, na stočiću uz krevet uvek ima neku knjigu, ali njegov prijatelj Sesar otkriva da nikad nema strpljenja da je pročita do kraja… Ovih dana usrećio je mnoge berberine širom Brazila lansirajući frizuru a la Ronaldo. A fudbalske navijače širom sveta usrećio je svojim golovima i definitivnim povratkom.
Italijani su ga prozvali il fenomeno. Ništa tačnije. Ronaldo je zaista fudbalski fenomen.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Tragični događaji i masovni protesti obeležili su 2024. u Srbiji. Uprkos tome, čitaoci su se često okretali temama iz svakodnevnog života. Ovo su najčitaniji tekstovi „Vremena“ u godini koja izmiče
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
