Praško proleće trajalo je nešto više od sedam meseci: od 5. januara 1968. kada je umesto „tvrdog“ komuniste Antonina Novotnog došao „mekši“ Aleksandar Dubček, koji je narodu ponudio „socijalizam sa ljudskim likom“, sve do 21. avgusta kada su članice Varšavskog pakta predvođene Sovjetskim Savezom vojno intervenisale i okupirale Čehoslovačku. Te noći je ušlo više od 200.000 vojnika i 2000 tenkova. Procenjuje se da je poginulo oko 100 čeških i slovačkih vojnika i civila.
Prag, 1968.
Čuo sam mnoštvo priča o tome kako su Česi i Slovaci saznali da su ih okupirale trupe Varšavskog pakta. No priča Alexa Koenigsmarka, prijatelja i pisca s kojim sam radio na četiri scenarija, bila je daleko „najhašekovskija„.
Plzeň, 1968.
Kraj je ljeta. Alex je u posjetu roditeljima. Vraća se kući dosta kasno, negdje oko dva sata iza ponoći. Baš kad se sprema leći, zvoni telefon. Javlja se stari očev prijatelj, liječnik kao i Alexov otac. Uzbuđenim glasom, u jednom dahu, viče da zove tatu, da su okupirani, da su došli Rusi, da je svemu kraj. Alex ga sluša, pokuša nešto reći, ne dolazi do riječi i na kraju spusti slušalicu.
Za doručkom Alex kroz smijeh kaže ocu: „Zvao je noćas onaj tvoj doktor Jan. Opet je bio pijan ko majka. Pričao je nešto o Rusima, okupaciji…“ Otac ga zabrinuto prekine: „Doktor Jan ne pije već sedam godina,“
Alex upali radio. Spikerica upravo završava čitanje vijesti o tome da su trupe Varšavskog pakta, predvođene oružanim snagama Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, noćas…
Neispričane priče, Rajko Grlić
Predrag Popović: Lordan Zafranović je spremao svoj prvi igrani film Nedjelja, ja sam ga snimao, a Goran Marković je igrao glavnu ulogu. Tokom leta sa Lordanom sam obilazio lokacije i obavljao pripreme za snimanje. Tog jutra, 21. avgusta, spremao sam se da letim u Split sa aerodroma u Surčinu. Oko pola pet čuo sam vest da su u toku noći sletele na praški aerodrom okupatorske snage. Sovjetska vojska je već imala neke manevre u Češkoj, tako da je veći deo teškog naoružanja bio tu. Sletanjem aviona samo su dodatno demonstrirali silu. Uglavnom, doleteo sam u Split, prešli smo preko na Šoltu i uveče gledali na televiziji tenkove i okupaciju. Lordan i ja smo se pitali šta ćemo da radimo jer je i Češka delimično finansijski učestvovala u filmu, tako da nam je ceo projekat došao u pitanje.
Rajko Grlić: Bio sam na Korčuli. Tamo se održavala „Korčulanska ljetna škola“. Tata me probudio oko šest i rekao: „Rajac, Rusi su ti noćas ušli u Prag!“. Nekoliko sati kasnije stajao sam u redu da potpišem protesno pismo kojeg su sastavili članovi redakcije „Praxis“. Taj dugački red bio je moj najbliži susret s historijom filozofije. Ispred mene je stajao Markuze, a iza su bili Bloch, Gavras, Kosik, Fink, Kolakowski itd. Tog popodneva sam brodom otišao za Split, a zatim vlakom u Zagreb. Čekao sam sedam dana da JAT uspostavi avionsku liniju i prvim avionom koji je letio otišao u Prag. Sletili smo na aerodrom pun ruskih tenkova.
Goran Marković: Moj otac je baš tada bio u Čehoslovačkoj i snimao film Voda nešto nosi u čehoslovačko-američkoj koprodukciji. On je igrao glavnu ulogu, a režirali su oskarovci Klos i Kadar. To je bila velika produkcija i u pola tog snimanja moj otac je bio u Bratislavi. On se jedno jutro probudio u hotelu, sklonio zavesu sa prozora i utvrdio da ispred stoji stotine tenkova. To je bilo 21. avgusta. U noći između 20. i 21. jedna grupa sovjetskih agenata je ušla na najvažnije aerodrome, zauzela ih za pet minuta, a nekoliko minuta kasnije počeli su da sleću avioni koji su poleteli ko zna kad. To je bila veoma dobro uvežbana i sinhronizovana akcija. Iz tih aviona su izašli tenkovi koji su već u praskozorje bili na glavnim trgovima i ulicama. Znam da je jedan moj drugar Rudolf, kako to već biva u loše iskonstruisanim filmovima, te noći prvi put zaglavio sa ženom koju je obožavao. To je stvarno bilo tako!
Prag, 1968.
Zadnji film Klosa i Kadára bio je i njihov prvi američki film u produkciji MGM–a: Something Is in the Water po romanu Lajosa Zilahyja, s Milenom Dravić i Radom Markovićem u glavnim ulogama.
Čitao sam taj scenarij dok je još bio u nastajanju, čak sam i sjedio na jednoj od njihovih scenarističkih seansi. Vjerujem da je, uz Carrièreov po Grassovom Limenom bubnju, to najbolji scenarij koji sam ikada čitao. Klos i Kadár su ga radili zajedno, ali scenarij je, u njihovoj podjeli rada, spadao u Klosovu domenu. Bio je veliki meštar strukturiranja priče. Kadár je u toj podjeli režirao, a Klos na kraju montirao. Tako su zajedno radili sedamnaest godina: Klos, nadasve uglađen, mudar gospodin, i Kadár, njegova čista suprotnost: pušač, pijanac, izuzetno živa osoba.
Snimali su u nekom slovačkom selu, u zoru. Kamera je bila smještena na vrhu tornja seoske crkve, a ulicom, koja je vodila ravno prema crkvi, netko se trebao provozati biciklom. Asistenti su izdali komandu za pokretanje kamere i tona, Kadár je u voki–toki izgovorio „Akce“ i u tom se trenutku, iz pravca iz kojeg je trebao doći biciklist, pojavio tenk. Jedan, za njim drugi, pa treći. Asistenti na tornju su preko voki–tokija urlali na asistenta koji je puštao biciklista: „Idiote, što to radiš? Makni te tenkove!“ A ovaj je mirno dogovorio: „Ne mogu. To su ruski tenkovi,“ Bio je 21. 8. 1968.
Nekoliko mjeseci kasnije nastavili su snimanje. Kadár je nakon toga emigrirao u Ameriku, a Klos dovršio montažu. Kao i svi filmovi koje na trenutak dodirne nesreća, ni ovaj se od toga nikada nije oporavio.
Neispričane priče, Rajko Grlić
Predrag Popović: To nije bila nekakva krvava okupacija. Ušli su Rusi, demonstrirali snagu, zauzeli ulice, a opet ste mogli da vidite ljude kako normalno idu da kupe mleko, nose cegere, neki mladi protestuju ispred tenkova gde vojnici prosto sede sa otvorenim poklopcima. Nije bilo nikakvog otpora. Tek, pravi otpor bio je Jan Palah, kada je to bilo evidentno. Česi nisu pružali otpor ili su shvatili da bi to bilo kao uništenje Budimpešte ‘56. Ja pamtim i tu godinu kad je Budimpešta bila likvidirana bombardovanjem Rusa. Česi su presabrali vrednost svega što bi moglo da se uništi, pa su prihvatili – da ne kažem – legli na rudu. Ali, opet oni su iskoristili taj Husakov režim, krenuli su u izgradnju infrastrukture, puteva, fabrika. Izbegli su velika razaranja, zato što je, možda, njihova psihologija takva. Ne vređam ih, gledam koliko nas podržavaju u vezi sa Kosovom. Jer, ja se uvek vraćam na ekonomiju: naravno, treba zaštititi živalj, ali, po meni, užasno je izgubiti toliko bogatstvo koje mi na Kosovu imamo. Oni su ipak jedan mudar narod, stotinak ljudi je stradalo tokom te okupacije i to uglavnom po Slovačkoj, usput, kad su tenkovi nailazili.
Goran Marković: Vratio sam se da vidim šta se dešava. Ja sam živeo u studentskom domu. To je bila moja kuća, a ne ona u Beogradu. Kopkalo me je da vidim šta se dešava. Naši studenti su sve vreme snimali. Ono što postoji od arhivskog materijala, po ulicama, demonstracije, nasilje – to su sve naši drugari snimali.
Rajko Grlić: Prvo što sam primjetio je da su sve table s imenima ulica i brojevima kuća bili skinute ili premazane vapnom. Bila je to jedna od prvih akcija koje su poduzeli kako bi ruskim agentima otežali hapšenja. Na ulicama su se uz tenkove skupljali ljudi i strpljivo pokušavali vojnicima objasniti da ih nitko nije zvao, da nisu trebali doći. Zato su Rusi počeli redovne promijene svojih posada kako slučajno neki vojnik ne bi pao pod loš utjecaj. Dolazili su sve kosookiji, vojnici iz Azije, koji nisu vladali ruskim. S njima se nije moglo razgovarati, ali Česi su i njima, mimikom lica i prstima, tumačili da se mirno mogu vratiti kući.
Putokazi su bili ispreturani na pogrešne pravce, a žene i devojke koje su zaticane u društvu sovjetskih vojnika hvatane su i šišane do glave. Granice su zvanično bile zatvorene, ali niko od graničnih službenika praktično nije radio svoj posao, pa je promet bio kao na korzou. Po Ujedinjenim nacijama mnogi su dizali glas, naročito Zapad. Tada još nismo shvatili da je dogovor o nemešanju postignut znatno ranije i da je taj „glas savesti“ samo zamazivanje očiju. Česi su verovali da je Svet dobronameran, pravdoljubiv, zabrinut za njihovu stvar. Radilo se, međutim, samo
o velikoj iluziji, utopiji ili možda običnoj prevari. Rusi su sedeli u svojim tenkovima i čekali da neko prihvati ulogu koja je, za sada, tako solidarno odbijana.
Češka škola ne postoji, Goran Marković
Predrag Popović: Kad smo se posle snimanja Lordanovog filma vratili u decembru ‘68, atmosfera je u Pragu bila potpuno druga. Sve je bilo tužno. Mada, naši u ambasadi još uvek su se držali. Jugoslovenski ambasador Trpe Jakovlevski je podržavao Dubčeka jer je to još uvek bila zvanična politika države. Bio je to, relativno, srećan period jer je za predsednika države izabran Smrkovski. On je, na neki način, primirio tu stvar jer je bio blaži od Husaka, koji je postao predsednik vlade i pokušavao da sprovodi oštru prosovjetsku politiku. Znam da je na FAMU već tada bio sklonjen Milan Kundera.
Ubrzo su Čehoslovačku napustili Forman, Paser, Jasni, zatim Kundera, glumac Jan Tržiska. Demoralizacija je bila sveopšta. Uvrežilo se uverenje da stanje bezvlašća ne može trajati dugo, pa su ljudi odlazili u panici. Mnogi su se od toga ovajdili, naročito Jugosloveni, koji su dobijali stilski nameštaj u bescenje i kamionima ga prenosili u domovinu, poput hrčaka koji se obezbeđuju za zimu.
Češka škola ne postoji, Goran Marković
Predrag Popović: Česi, kao i Hrvati, imaju taj sistem da, u borbi protiv stranog uticaja na jezik, insistiraju da sve nemačke – pogotovo tehničke izraze – prevode na svoj jezik. Recimo objektiv se kaže sklo – staklo. Iako sam ja češki naučio već za godinu dana, taj tehnički češki mi je bio najteži. Morao sam da naučim sve prevode, a kasnije u praksi su se opet koristili strani tehnički izrazi. Zato mi je bilo zanimljivo kada sam došao na predavanja iz svetske književnosti koja je držao Milan Kundera. On je govorio jedan evropski jezik – češki, sa puno francuskih i izraza iz drugih evropskih jezika. Vrlo brzo mi je Kundera bio jasniji i draži od drugih profesora koji su predavali tehničke predmete.
Goran Marković: Jedan od oblika pasivne rezistencije te ‘68. je bio da se ne rade doktorati i magistarski radovi. Petar Volk je došao na naš fakultet i pokušao da doktorira, ali ga tamo nisu primili. Onda je otišao u Bratislavu i tamo doktorirao na nekoj školi.
Prag, 1968.
S Agnieszkom Holland i Srđanom Karanovićem vodim „kulturu“ u štrajkačkom odboru FAMU–a. Ta dva tjedna, koliko je trajao studentski štrajk, proveli smo zabarikadirani u Palác Lažanskljch. Bio je to zbir čudesne kombinacije Hašeka i Kafke. Neke gorko–slatke srednjoeuropske ironije kojom se taj dio svijeta instiktivno brani od nemilog valjka historije.
Uza sve ostalo bila nam je povjerena i kinoteka. Svake smo večeri, pazeći da ne pokvarimo „blokovsku ravnotežu„, prikazivali Double Features. Tako su, na primjer, iste večeri igrali američki underground Miss Gay America i ruski mjuzikl Pastir Kastja.
Neispričane priče, Rajko Grlić
Goran Marković: Naš fakultet je dosta dugo bio okupiran, studenti su tamo spavali. Na primer, tipično češka stvar se desila: u trenucima najveće krize kad su studenti bili na ivici snaga, pojavio se profesor istorije filma Miki Kučera i saopštio studentima da im poklanja svoju kolekciju pornografskih filmova. Onda su se noćima puštali pornići kao moralna potpora štrajku.
Prag, 1968.
Čehoslovačka je okupirana. Ruski tenkovi su na ulicama Praga. Praški fakulteti su u štrajku. FAMU je zadužen za snimanje svega što se snimati može. Osam ekipa danonoćno kruži gradom. Nas stotinjak već desetak dana živimo na Akademiji, u neorenesansnom Palác Lažanskljch na obali Vltave.
Vani pada snijeg. Rusi su večeras vrlo aktivni. Stalno premještaju tenkove i oklopna vozila. Sve miriše na to da će nas noćas pokušati izbaciti.
To nas ne spriječava da održimo svoj svakodnevni „Special double feature screening„.
Prvi film večeri je Love in the Afternoon, jedna od najromantičnijih komedija svih vremena. Režirao ju je Billy Wilder s Audrey Hepburn i Garyjem Cooperom.
Predavaonica na drugom katu ispunjena je do zadnjeg mjesta. Sjedi se na podu. Od početka najavne špice osjeća se uzbuđenje. Glasno se smijemo, bez srama plačemo i bučno navijamo.
Projekcije se ne razlikuju samo po namjerama onih koji ih organiziraju – razlikuju se, i to vjerojatno više, po publici. Po emotivnom naboju kojim ona prihvaća ili odbija film. I naravno, po trenutku u kojem se projekcija događa. Jer u ovom zagrijanom kotlu poluispavanih ljudi, u vrijeme okupacije, film postaje nešto više od samoga filma: kolektivni bijeg u nešto drugo, veće i plemenitije od onoga u čemu jesmo.
U tu i takvu emocijama nabijenu dvoranu svakih dvadesetak minuta ulazi mršavi student režije Rudolph Ruzicka, kasnije prvi savjetnik predsjednika Havela i još kasnije jedan od šefova češke tajne policije. Bez najave gasi projektor, pali svjetlo i obraća nam se zabrinutim glasom: „Moramo pojačati stražu na ulazu. Trebam četvoricu.“; „Sada su tri tenka ispred zgrade i dva sa strane, na Narodnoj, između nas i kazališta.“; „Konobari iz Slavije su donijeli na poklon 524 juhe. Trebam dvoje da ih
preuzmu.“
Dobrovoljci ustaju, izlaze u tišini, Rudolph pokreće projektor, gasi svjetlo i odlazi.
Neispričane priče, Rajko Grlić
Goran Marković: Rudolf je bio zanimljiva ličnost. Skroman, vrlo pametan student režije, stariji od mene godinu dana. Kada se sve to završilo, više nikada nije mogao da dobije da radi film, on je bio disident tog režima. Tu i tamo sam ga viđao, jednom u pet godina, a on je sve niže i niže padao. Zatim, kad je došlo do promena, kad je pao socijalizam, mi smo ‘96. išli na festival u Karlove Vari gde je bila organizovana retrospektiva jugoslovenskih praških đaka. Svi smo imali po jedan film. Mi smo došli iz jedne veoma gadne situacije ovde, iz rata praktično. Sećam se da se odjednom zaustavio jedan BMW iz koga je izašao Rudolf u fantastičnom odelu i naručio šampanjac za sve. Mi nismo mogli da verujemo svojim očima. Rekao je da je došao samo da nas vidi, da mora da ide u Ameriku. Onda je, ipak, ostao zbog nas dan-dva, odložio je put. Posle smo jedno veče sedeli pored Vltave u Pragu i kada smo malo popili, svi smo ga pitali: „Pa, dobro, Rudolfe, šta ti radiš?“ On je rekao: „Znate šta, vama mogu da kažem – ja sam šef kontraobaveštajne službe. To je, znate, isto što i režija.“
Ruska patrola, tri vojnika i oficir, sutradan rano ujutro ulaze u Palác Lažanskljch. Kad su širokim stubama krenuli prema prvom katu, zaustavio ih je zvonki glas dekana Brousila.
Elegantan, od glave do pete u crnom s velikim crvenim šalom, artikulirajući pažljivo svaku riječ, s patosom i pritom potpuno miran, na ruskom, ne dajući priliku oficiru da ga prekine, Brousil je održao kratko predavanje. Govorio je da moraju znati da su ušli u hram sovjetskog filma, da se on ovdje izučava i da ih on moli da napuste zgradu jer je ovdje sve pod kontrolom. Njegove su riječi odzvanjale stubištem i očito ostavile jak dojam na ruskog oficira. Nakon podulje tišine vojnički je pozdravio Brousila, naredio okret i izašao u pratnji svojih vojnika.
FAMU je tako bio i ostao jedina službena institucija Praga koju Rusi nikada nisu okupirali.
Neispričane priče, Rajko Grlić
Goran Marković: Kad sam video sovjetske tenkove ‘68, a jedan od njih je dosta dugo bio ispred našeg fakulteta sa uperenom cevi u vrata, zauvek sam fiksirao u svom životu da ću se baviti ovim poslom samo pod uslovom ako on posluži da mogu da se borim protiv mračne sile. U to doba sam smatrao realni socijalizam mračnom silom i kada sam se vratio iz Čehoslovačke, u svemu što sam radio, bilo da je to komedija, dokumentarni film, socijalna drama, nastojao sam da budem subverzivan. Da radim o glavi socijalizmu, to mi je bila ideja. Do te mere sam bio traumatizovan tim prizorom grube sile koja uništava želju ljudi da žive kako hoće. Da tenkovima uvodite stil života. Znate, u tenkovima su bili Čerkezi od 17 godina koji nisu znali da li je ovo Evropa ili Azija, kamoli nešto drugo. To je bila tolika demonstracija jedne prisile i nametanje neljudskih uslova života da sam ja rekao: ‘Protiv ovoga čovek jedino može da se bori.’ Sve do pada Berlinskog zida bio sam opsednut idejom da socijalizmu treba raditi o glavi, a kad je pao socijalizam, onda sam tvrdio da ta mračna sila uopšte nije mrtva i da je samo uzela drugi oblik.
Rajko Grlić: Čitava ta jesen je prošla u znaku uličnih protesta. Svi smo dobro pamtili sliku budističkog svećenika koji se spalio u Vijetnamu. Ali Palachovo samospaljivanje koje se dogodilo tu pored nas, bio je ogroman šok. Koliko se sjećam, i vlast i Rusi su pokušali preko toga prijeći kao da se ništa nije dogodilo. Jedino se naglo povećao broj uhapšenih studenata. Režim je živio u panici da će se to ponoviti. Agnieszka Holland je o tome napravila sjajan film u dva nastavka.
Petnaestog januara, nedge oko podne, mladić, za koga se naknadno utvrdilo da se zove Jan Palah, došao je na najprometnije mesto Vaclavskih namjesti, uzeo u ruke kantu benzina, polio se njim od glave do pete i zapalio se. Goreo je dobrih pet–šest minuta pre nego što su prolaznici uspeli da ga ugase. Sa smrtonosnim opekotinama prebačen je u bolnicu. Još uvek je davao znake života, ali nade da će preživeti nije bilo. Sama činjenica da se neko u Srednjoj Evropi samospaljuje bila je krajnje bizarna, ali ubrzo se saznao razlog tome. Protestovao je zbog izdavanja ideala jedne epohe. Zapalio je sebe iz etičkih razloga.
Češka škola ne postoji, Goran Marković
Predrag Popović: Naravno, tog dana kada se Jan Palah zapalio i kad je odvezen u bolnicu, to niko od nas nije video. Već sledećeg dana jedan kolega sa dokumentarnog filma angažovao je mene i još jednog snimatelja da počnemo da slikamo. Onda smo mi slikali sve što se dešavalo: proteste na Pravnom fakultetu, na ulicama, bilo je toga mnogo. Snimili smo ogromnu količinu dokumentarnog materijala koji isto tako nikad nisam video. Sve nam je to bilo sklonjeno. A mi smo sve slikali i pogreb i kada je Palahovo telo izloženo u dvorištu Karlovog univerziteta… Sećam se da smo ušli u mrtvačnicu, to je jedan zid sa čeličnim fiokama, izvukli su jednu fioku, Palah je bio pokriven češkom zastavom. Pritom sam ja to i fotografisao. Onda je došao Kundera sa jednom francuskom novinarkom iz „Pari Mača“ kod nas u studentski dom. Kundera je pokazao na mene i rekao: ‘Ako neko može da nam da fotografiju, to je onda on.’ Naravno, ja sam se onda, iskren da budem, uplašio, ali sam razvio negativ i dao fotografije ovoj ženi. Dobio sam i neki honorar, pedesetak funti, ali sam molio da mi nigde ne napišu ime. Čak je i italijanska „Epoka“ preuzela i objavila tu sliku. Nigde ne piše moje ime i bolje je što ne piše jer sam se ja tada grdno uplašio. Mislio sam da neću da završim studije, a imao sam još dve godine. Mislio sam da ako me otkriju sada, to će da bude… Međutim, nekako je prošlo, niko me nije ništa pitao.
Goran Marković: Bila je veoma dirljiva scena na Vaclavskim namjestima. Tu se okupilo jedno pola miliona ljudi i kovčeg je putovao među njima. Oni su svi ćutali, neki su i ridali. Sećam se da sam video lice književnika Bohumila Hrabala, najvećeg češkog pisca tog doba. On je, onako, stajao sa strane u nekoj skijaškoj kapi i posmatrao sve sa znatiželjom. Nije, uopšte, bio potresen.
Predrag Popović: Posle toga je jednom bila zanimljiva situacija: Česi su na nekom takmičenju, mislim čak i u grupi, prvi put pobedili reprezentaciju Sovjetskog Saveza. To je bilo opšte slavlje, svi su izašli na ulice. I mi, naravno. Gledali smo utakmicu, pa izleteli napolje posle pobede. Ja sam opet poneo kameru i slikao sam kada su cele Vaclavske namesti bile pune ljudi. Svi su imali neke novine i svi su ih zapalili. Te buktinje su bile znak protesta.
Goran Marković: Zanimljivo je da ni Palaha više ne pamte mnogo. Na Vaclavskim namjestima ima jedno skromno obeležje. Ja sam mislio da će kad, padne komunizam, Jan Palah da postane veliki heroj. Očigledno da Česi nisu kao mi. Oni neće da prave nikakve naročite heroje i da vezuju za period socijalizma bilo šta svetlo ili pozitivno ili herojski. Oni to paušalno smatraju mračnim periodom svoje egzistencije, to je narod jedan vrlo praktičan i egoističan i njih sloboda interesuje isključivo kao privatan problem, a ne kao neka ideja. Ta ‘68. je, defakto, počela u Čehoslovačkoj, a oni nisu nikakvi pobornici neke pansvetske borbe protiv hipokrizije. Vi danas kad odete tamo, vidite da oni žive kao najrevnosniji članovi NATO saveza. Jedan, takođe, poslušnički život koji se isplati. Oni se nisu izborili za bilo kakvu suštinsku stvar.
Rajko Grlić: Mislim da u Palachovom činu, u tom strasnom aktu krajnje mirnog i povučenog studenta povijesti, ima nešto od samozatajnosti Čeha, od te vanjske mirnoće kojom trpe povijest i unutrašnjeg nemira kojeg pokušavaju zatomiti. Danas u gotovo svakom gradu Češke postoji trg ili ulica s njegovim imenom. Česi su vrlo ponosni na Palacha, čovjeka koji je ostao upisan u njihovoj povijesti kao velika i čudesna iznimka.
Goran Marković: Rekao bih da se mi sad nalazimo, otprilike, u stanju svesti u kojem smo mi našli Čehe i Slovake šezdesetih godina. Depresija, očajanje, nemogućnost da se živi normalno, stalne zabrane… Nekako – kao da se zatvorio krug. Oni su u potpuno suprotnoj situaciji, ali nisam siguran da je to prava sloboda. Oni su platili izvesnu cenu, najviše, recimo, po pitanju umetničkog izražavanja. Nisam već dugo video s te strane da išta vredi: na filmu, u literaturi, pa ni u pozorištu nisam dugo gledao neku češku predstavu. Znate, Prag ima osamdeset pozorišta. Osamdeset – a ništa iz svega toga ne izađe! U vreme najveće represije umetnost je cvetala. To su remek-dela bila. Tako da je pitanje šta je sreća i šta je tu prava istina. Kod nas je, doduše, situacija malo gora zato što mi nemamo ništa, ali nemamo ni neka naročita umetnička dela. Mislim, imamo, ali nije to to.
Predrag Popović: To je bio kraj njihovog ozbiljnog otpora, pokušaja da zaštite ono što je Praško proleće značilo. Osećalo se već da se sve menja, da je sve gotovo i da, praktično, to zamire. Česi još uvek nisu očekivali da ih čeka još 20 godina Husakove ere. Da bude likvidirano sve što je napravljeno za tih osam, deset meseci ‘68.
Goran Marković: Palah se spalio zbog toga što je shvatio da ništa nema od ideala za koje su se oni borili. I da stvar nepovratno ide dođavola. To je on shvatio u januaru ‘69.
