Smrt u sifonskom kanalu

Trinaest dana posle tragedije u Ravaničkoj pećini, na ulazu u Rudarsko-geološki fakultet još uvek vlada tišina. Studenti i profesori se od nivoa Đušine ulice spuštaju do ulaza da bi nesvesno zastali ispred vrata i nekoliko trenutaka posmatrali umrlice četvorice svojih kolega koji su nastradali u speleološkoj ekspediciji čiji je tragični ishod šokirao Srbiju tokom prvomajskih praznika.

Na oglasnoj tabli, dublje u ovalnom holu, nalazi se još umrlica. Ispod njih je zalepljeno saopštenje Asocijacije speleoloških organizacija Srbije (ASOS) o nesrećnom događaju i odluka rektorata Univerziteta u Beogradu kojom je 7. maj proglašen za Dan žalosti, a univerzitetske zastave spuštene na pola koplja. U međuvremenu, Ravanička pećina je zapečaćena, istraga o uzrocima nesreće je u toku, a mediji su već odlutali za drugim temama.

Na samom fakultetu se izvodi nastava, predaju se diplomski radovi i izrađuju geofizički modeli, jedan student razgovara sa profesorom o izvlačenju parabole u računarskoj simulaciji geofona, ali je atmosfera samo prividno normalna. Nema uobičajene akademske živosti u kabinetima koji su krcati časopisima, knjigama i raznim čudnim speleološkim alatkama, uredno složenim po policama i stolovima. Pogibija četvorice mladih speleologa je na ovom mestu ostavila mučne tragove koji se neće brzo zaboraviti.

MISTERIJE: Nesreća se dogodila u subotu uveče, 28. aprila. U glavnom kanalu Ravaničke pećine, na oko 1000 metara od ulaza poginuli su asistent Saša Čolić i studenti Bojan Borokić, Boško Madžarević i Filip Avramović. Mada su neki detalji ekspedicije još uvek neotkriveni, neki pomalo i misteriozni, uzrok njihove smrti jeste definitivno utvrđen.

„Istraga je pokazala da su se uspavali pod dejstvom ugljen-monoksida“, rekao je za „Vreme“ doktor Dejan Vučković, jedan od naših vodećih speleologa i profesor na Odeljenju za geofiziku Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Posle vesti o nesreći u Ravanici, Vučković je kao generalni sekretar ASOS-a učestvovao u akciji spasavanja i izvlačenja tela, kojoj se priključilo više spasilačkih timova.

Taj deo pećine je još uvek zagađen otrovnim ugljen-monoksidom (CO), gasom bez boje i mirisa koji čovek ne može da oseti, ali ako ga udahne u dovoljnoj količini pada u san i potom umire. Tela četvorice poginulih su pronađena u ovoj takozvanoj nultoj zoni, pored prvog sifona u pećini. Pored njih su bile dve ronilačke boce sa regulatorom, od po 15 litara na 200 bara, ali je izvesno da su stradali prekasno počeli da udišu kiseonik iz njih. Nije tačan podatak da su bili zagrljeni u trenutku smrti, kako je u medijima bilo objavljeno prošle nedelje. Zanimljivo je da deo opreme koju su transportovali nije pronađen, ali se pretpostavlja da je potonuo u drugi sifon.

Međutim, kako to biva u javnosti, posle nesreće su, uz tragičke osećaje, ostale i svakojake teorije o njenim uzrocima. Pažljiv čitalac prvomajske štampe je mogao svašta da sazna o speleologiji, ali ako je iščitao sve verzije događaja koje su objavljene, teško je mogao izabrati pravu i zaključiti šta se zaista desilo u Ravanici. Za speleologiju jedva da se znalo u Srbiji pre ovog slučaja i logično je zašto su se pojavile razne spekulacije.

Uz to, kao u Milgrimovoj teoriji malog sveta, ispostavilo se da svako poznaje nekog čiji prijatelj ili prijateljica imaju rođaka, kuma ili dečka koji poznaje jednog pravog profesionalnog speleologa i koji, navodno, tvrdi da tu nisu bila čista posla. Da li takve priče iz treće ruke imaju ikakvog osnova? Šta se zaista dogodilo i kako se jedno, gotovo rutinsko istraživanje u Ravaničkoj pećinu pretvorilo u najtragičniju ekspediciju u istoriji srpske speleologije?

PEĆINA: Ravanička pećina se nalazi iza manastira Ravanica, na izlazu iz sela Senje, u delu Kučaja istočno od linije auto puta i južno od znatno poznatije Resavske pećine. Ona nije posebno velika, niti je naročito lepa, ali spada među pet najdužih speleoloških objekata sa hidrogeološkom funkcijom u Srbiji. Po nomeklaturi, spada u horizontalan i razgranati, povremeno aktivan izvorski speleološki objekat. To znači da joj se kanali granaju paralelno sa površinom tla i da u njima ima vode koja ne ponire, već izlazi iz pećine.

„Kod nas nijedan speleološki objekt nije do kraja istražen“, rekao je Dejan Vučković. U samoj pećini Ravanica je istraženo i detaljno snimljeno 2050 metara kanala, a speleolozi su do sada kročili na ukupno 3500 metara. „Ona se dalje prostire u nepoznato“, rekao je Vučković i objasnio da se na osnovu morfologije pretpostavlja kako ima više od 4000 metara kanala.

„Izvedena akcija je nastavak dugogodišnjih speleoloških istraživanja čiji je cilj definisanje orijentacije i prostiranja karstne izdani u tom delu Kučajskog masiva“, napisano je u saopštenju ASOS-a, koji je organizovao ekspediciju. Pod tim pojmom se podrazumeva akcija više od pet ljudi koja traje duže od sedam dana.

U istraživanju Ravaničke pećine učestvovalo je devet speleologa, a akcija je započela u petak, 27. aprila. To nije bio organizaciono veliki poduhvat, pošto ASOS organizuje i mnogo veće ekspedicije, između ostalog i međunarodne akcije u kojima učestvuje više desetina speleologa. Vučković je objasnio da se speleološke akcije uvek planiraju u određenom broju koraka sa unapred dogovorenim ciljem istraživanja, bez obzira na to na koliko neispitanih kanala speleolozi naiđu.

U uskim, vlažnim kanalima ovi istraživači izvode nimalo jednostavna merenja, prave mape, profil pećine i skupljaju razne druge podatke. U pećinama koje su aktivne uvek ima vode, pa se ljudi kroz kanale do unapred određenih tačaka kreću sa teškoćama, uvek u ronilačkim odelima bilo da su speleoronioci ili ne, postoje transportne ekipe koje donose opremu i vraćaju se, a najteži je posao ronilaca koji obavljaju takozvane speleo-zarone.

Za ovu priču su posebno zanimljive one tačke pećine koje se nazivaju sifoni. To su delovi kanala koji su potpuno potopljeni i koje speleolozi moraju da pređu ronjenjem kako bi nastavili istraživanje u nepotopljenim delovima kanala. Postoje neki bistri sifoni, ali su oni uglavnom mutni, na njihovom dnu se nalaze sedimenti koji se podižu prilikom ronjenja i stvaraju uslove nulte vidljivosti. Pod takvim okolnostima nije moguće vršiti merenja i vrlo je opasno čak i prolaziti kroz njih. Zato ovi delovi pećine ostaju neistraženi.

U Ravaničkoj pećini postoje tri mutna sifona, ali su dva spojena i nalaze se na udaljenosti od oko 1000 metara od ulaza u pećinu, dele glavni kanal na dva dela i sprečavaju speleologe da se normalno kreću i prenose opremu do kraja ispitane oblasti, koja se završava 1000 metara dalje, kod trećeg sifona.

EKSPEDICIJA: Ideja ekspedicije bila je da se pomoću pumpe za vodu smanji nivo vode u prvom sifonu. Tako bi se on učinio prohodnim i moglo bi se proći bez ronjenja do drugog sifona, koji je 50 metara dalje od prvog. Postojao je plan da se, ako to bude moguće, ispumpavanje nastavi i sa drugim sifonom, pa bi pećina postala sasvim prohodna. Međutim, mada na sredini glavnog kanala, sifoni su bili neistražena područja i nije se znalo šta se tačno može očekivati.

Nesvesna da će je baš na mestu ispumpavanja sačekati smrtonosna količina ugljen-monoksida, ekspedicija je u petak, dan pre nesreće, postavila bazni logor na ulazu u pećinu. Negde oko ponoći, jedan tim speleologa je ušao u pećinu i postavio pumpu za vodu na vrhu kanala koji se spušta do prvog sifona. Počelo je ispumavanje vode u niži deo kanala, ka izlazu.

Pumpa je radila i nivo vode se smanjivao dok su speleolozi čekali u bazi. U subotu ujutru, pet sati posle postavljanja pumpe, jedan od članova ekspedicije je ušao u tunel i obišao prvi sifon. Primetio je da je nivo vode opao, prošetao se pedesetak metara sve do drugog sifona i vratio se u bazu. Nije osetio prisustvo ugljen-monoksida, ali to ne znači da ga nije bilo.

Oko deset sati ujutu, do prvog sifona je došla još jedna ekipa iz baznog logora. Ona je ustanovila stanje drugog sifona i vratila se, takođe ne primetivši znake trovanja. U bazi je na osnovu njihovog osmatranja odlučeno da se ne vrši ispumpavanje drugog sifona, već da se on osvoji speleozaronom, to jest da se preroni.

Određena je transportna ekipa koja bi prenela opremu za ronioce i ostavila je kod prvog sifona. Transportnu ekipu je činilo pet speleologa – poginuli Saša Čolić, Bojan Borokić, Boško Madžarević i Filip Avramović, kao i Nebojša Atanacković, koji je preživeo nesreću. U 22.30 ova ekipa je krenula iz baznog logora ka prvom sifonu noseći dva dvobocnika, što su dve ronilačke boce spojene na zajednički samar, kao i drugu opremu, uključujući i boce za sopstveno disanje.

Međutim, tad se desila tragedija u kojoj su se četvorica speleologa otrovala ugljen-monoksidom. Oni su se u otrovnoj zoni zadržali znatno duže nego prethodni posetioci, što se fatalno završilo. Sat i po kasnije, oko ponoći, u bazni logor se vratio samo Atanacković. On je obavestio ostale da je Čolić ostao u prvom sifonu, da mu je loše i diše na bocu, dok su Madžarević i Avramović već bili krenuli ka drugom sifonu, te da je Borokić otišao da ih pozove. Ostatak ekspedicije u logoru je odmah pošao na mesto nesreće, ali bez opreme za disanje.

Kod prvog sifona oni su pronašli tela svojih kolega. Pokušali su uzaludno da ih reanimiraju i izvuku sa mesta nesreće, ali nisu uzimali vazduh iz boca. Nekoliko desetina minuta kasnije, primetili su i na sebi znake trovanja, pa su se povukli ka izlazu. Pozvali su pomoć i u Beogradu je pokrenuta velika spasilačka operacija. Tela četvorice speleologa su pronađena u sifonskom kanalu, ali su dvobocnici nestali. Kad bude završeno provetravanje, ustanoviće se šta se sa njima desilo.

UGLJEN–MONOKSID: Smrt od ugljen-monoksida je neprimetna. Ona dolazi bezbolno, u snu i možda je zbog toga i strašnija od drugih oblika trovanja. Kad je u vazduhu prisutna koncentracija ugljen-monoksida od 100 ppm (čestica u milion), to se već može smatrati vrlo opasnim za ljude. Hemoglobin u krvi ima veći afinitet prema njemu, nego prema kiseoniku, pa se CO vezuje umesto njega. Smatra se da pri udisanju koncentracije od 200 ppm, čovek gubi svest posle pola sata, a smrt nastupa posle tri sata.

Koncetracije koje su izmerene u zoni prvog sifona u Ravaničkoj pećini bile su dramatično visoke. Tokom operacije izvlačenja, ugljen-monoksid je prvo meren instrumentom čija je skala kalibrisana do 1500 ppm, ali je on pokazivao maksimalnu moguću vrednost. Potom je izmeren uređajem čija skala ide do 2000 ppm, ali je i kod njega pokazao vrh skale.

Ugljen-monoksid je teži i pada na zemlju, pa se zato spustio uz površinu vode. Međutim, njegovo poreklo nije poznato i to je bio predmet spekulacija. Raspravljalo se da li je ugljen-monoksid potekao od pumpe za vodu, pošto on nastaje kod motora sa unutrašnjim sagorevanjem i da li je u ovom slučaju zapravo prekršena bezbednosna procedura. Motor koji radi dugo u zatvorenoj garaži može da izazove trovanje ugljen-monoksidom, ali je pitanje koliko je provetravanje u pećini bilo efikasno.

Napravljeno je nekoliko modela slučaja. Po jednom od njih, sedimentni nanos je zatvorio otvore na stenama, tako da je nastao vakuum kad je izvučena voda. Površina vode u prvom sifonu je bila oko 25 kvadratnih metara, dubina oko dva metra, a ispumpavanjem se nivo vode smanjio za oko 30 cm. Time je u pećinskom kanalu oslobođena zapremina od oko 75 kubnih metara. Taj vakuum se popunio ugljen-monoksidom.

Da li je to bilo dovoljno da se stvori tako visoka koncetracija otrovnog gasa? Niko od speleologa trenutno nije mogao da iznese konačnu procenu. Istraga će odgovoriti na ova pitanja. Možda ona zaista pokaže kako su načinjene neke greške u bezbednosnoj proceduri, a možda i ne pokaže. U modernom svetu je teško shvatiti da krivica možda jeste, ali ne mora baš uvek biti samo na odgovornim licima, već da je krivac ponekad – priroda koja se istražuje.

Speleologija je disciplina puna opasnosti, jedna od retkih koja se danas nalazi na ivici neispitanih područja i u kojoj još može da se desi ono što su doživljavali istraživači u prethodnim vekovima. Zato se i ne može govoriti o rutinskom istraživanju, jer ono nikad nije na neispitanom području. Šta god bio ishod istrage i kakve god se priče plele oko ovog slučaja, njegova suština bi morala ostati jasna. Četiri mlada speleologa su naučni istraživači koji su hrabro poginuli u misiji otkrivanja prirode.