Šesti olimpijski krug

Ne mora da znači da, recimo, gledaoci RTS-a, TV Espanje ili Ruskog prvog kanala neće videti Olimpijske igre iz Čikaga, Madrida, Tokija ili Rija 2016. (odluka pada iduće godine), ali je izvesno da će te kuće, ako budu želele najveći sportski događaj sveta na svojim ekranima, morati dobro da zavuku ruku u (državnu) kasu. Prvi put od 1956. Međunarodni olimpijski komitet (MOK) i Evropska radio-difuzna unija (UER,bivša Evrovizija), koja ima 56 evropskih članica i 19 zemalja Severne Afrike i Bliskog istoka, 2016. neće biti zajedno. Razlog je jednostavan: MOK je ovih dana prodao TV prava Rupertu Mardoku, australijskom biznismenu sa veoma razgranatim poslovima u oblasti audio-vizuelnih medija u Americi i Evropi. U najkraćem, Mardok je platio više i kada dođe vreme „krčmiće“ to što je kupio u pojedinačnim pregovorima sa zainteresovanim TV kućama. Dakle, ako RTS, TVE ili bilo koja druga državna televizija želi da kupi prava za 2014. i 2016, moraće da pregovara sa Mardokom i to će je, u principu, koštati znatno više nego da je UER otkupio prava i potom svojim članicama razrezao kvote po odavno utvrđenim kriterijumima (veličina zemlje, broj televizora, nacionalni dohodak…)

Koliko je platio Mardok? MOK nije saopštio podatak, ali indirektno se može doći do približne cifre. UER je ponudio 500 miliona evra, što je znatno više nego za Peking 2008. za koji je izdvojeno 370 miliona, a Zimska olimpijada iz Torina 2006. slila je u kasu MOK-a još 112 miliona. Vankuver 2010. (zimska) i London 2012. (letnja olimpijada) koštaju UER oko 700 miliona.

Pretpostavka je da je Mardok za Soči i još uvek nepoznati grad 2016. ponudio bar 800 miliona… Rukovodstvo UER-a veoma je razočarano stavom MOK-a koji je „zaboravio 60 godina zajedničke istorije“ i sve ono što su državne televizije u proteklih šest decenija učinile za razvoj sporta. MOK, sa svoje strane, kaže da 53 odsto njegovih prihoda dolazi od prodaje TV prava, a poziva se i na rastuću ekonomsku krizu u svetu. Četiri velika sponzora (Kodak, Johnson&Johnson, Lenovo i Manulife) već su napustila MOK, a kažu da se još sedam dosadašnjih partnera sprema na isti korak… Novca je sve manje i MOK nije imao nikakvu moralnu dilemu kome se carstvu privoleti.

Nesumnjivo je da će kasa u Lozani biti punija, ali šta je dobio olimpizam i šta će stara, dobra Evropa videti od najveće svetske sportske smotre, ostaje tek da se vidi. Ako prava od Mardoka otkupi neka privatna televizija, lako je moguće da prenosi samo ono što joj se sviđa, da sama određuje šta je „prime time“ i kad šta treba emitovati. Takođe, postoji i dilema oko zakonske regulative jer u nekim zemljama, poput Španije, postoji zakon koji nalaže da se određeni sportski događaji od „nacionalnog interesa“ moraju prenositi otvoreno, odnosno da moraju biti dostupni svim građanima.

Prodavac, u ovom slučaju MOK, sigurno će biti zadovoljan, ali posao sa privatnicima nije uvek rentabilan. Još je svež primer nemačkog magnata Lea Kirša koji je za velike pare kupio od FIFA prava za Mundijale u Japanu i Koreji 2002. i Nemačkoj 2006, a onda se našao u ogromnim problemima da to preproda. Firma je završila u bankrotu. Prava za ondašnju Srbiju i Crnu Goru otkupila je BK Televizija, što je bio veliki šamar državnom javnom medijskom servisu, ali dalji razvoj domaćih političkih događaja doveo do gašenja BK TV-a pa je RTS ipak naknadno došao do fudbalskog mundijala.

Prava za Ameriku kupila je mreža NBC za sumu od 465 miliona evra, ali Mardoka je, očito, više interesovala Evropa. Nacionalni olimpijski komiteti ćute jer njima pripada deo kolača koji obezbeđuje MOK, državne televizije su nemoćne i uplašene jer će same teško izaći na kraj sa Mardokom. Havijer Pons, generalni direktor španske državne televizije (TVE), zatražio je od MOK-a da „još jednom razmisli“. Apelovao je da sagleda značaj koji javne televizije pružaju neprofesionalnom sportu. On s pravom podseća da državne televizije između dve olimpijade emituju na hiljade sati sportskog programa, uključujući i neke sportove koji bi „trebalo da plate da se pojave na TV-u, a ne obrnuto“.

Koliko je Rupert Mardok jak pokazuje i otvoreni sukob sa italijanskim predsednikom Silviom Berluskonijem, koji je takođe vlasnik nekoliko kanala u Italiji (Kanale 5, Ret 4, Italia 1)… Mardok u Italiji, kao i u Velikoj Britaniji, ima Skaj koji je dogurao do 4,6 miliona pretplatnika. Berluskoni je smislio, a njegova vlada izglasala da porez na televiziju po sistemu „pay per view“ skoči sa deset na 20 odsto. Svi kanali Skaja emituju spot u kome se kaže da „sve vlade na svetu u vremenu ekonomske krize traže rešenja koja ne idu na štetu građana, samo vlada Silvija Berluskonija ide u kontra smeru: duplira taksu na vašu pretplatu na Skaju“.

Mardok je izračunao da će ga ova mera koštati oko 240 miliona evra, plus mogući otkazi pretplate zbog povećanja cene. Skaj je pozvao nezadovoljne klijente da „pišu predsedniku“ i za samo sat vremena „sanduče“ više nije mogao da primi nijednu poruku. Bilo kako bilo, teško je pretpostaviti da će Italijani Olimpijske igre 2014. i 2016. videti na nekom od kanala Silvija Berluskonija. RAI još ima šansu, ali moraće dobro da odreši kesu, a Mardoku ostaje nada da će do 2014. kriza proći, odnosno da će platežna moć evropskih televizija, državnih i privatnih, porasti. Privatne TV stanice kao da postaju šesti olimpijski krug, onaj s bojom novca.

Pojavilo se i tumačenje da je Mardok, zasad, čvrsto kupio prava samo za Tursku i Italiju i da za ostale zemlje još postoji nada da zajedničkim snagama, preko UER-a, obezbede prava za 2014. i 2016, ali to još nije potvrđeno.