Samoubistvo jednog mita

„Da li ste koristili zabranjene supstance?“, „Da li je jedna od njih EPO?“, „Da li ste praktikovali krvni doping?“, „Da li ste koristili još neke zabranjene supstance, kao što su kortikosteroidi, testosteron, hormon rasta?“ Na sva pitanja Opre Vinfri Lens Armstrong je 17. januara odgovorio kratko i nedvosmisleno – „da“. Na poslednje pitanje: „Mislite li da biste bez svega toga mogli da osvojite Tur de Frans sedam puta zaredom?“, Armstrong je odgovorio: „Po mom mišljenju, ne.“

Verovatno rukovođen mišlju da američka javnost od mitskog heroja više može da voli jedino posrnulog idola, sedmostruki šampion Tur de Fransa seo je prošlog četvrtka uveče na kauč kod Opre Vinfri i u skoro dvočasovnom intervjuu „otvorio dušu“.

To ni izdaleka nije bio emotivan i katarzičan intervju, kako su mnogi očekivali. Nismo saznali bogzna šta novo, osim što smo prvi put iz usta samog Armstronga mogli da čujemo kako potvrđuje sve ono za šta je bio optuživan godinama, što je po sopstvenom priznanju siledžija koji ne trpi neistomišljenike i da se posle svega kaje što ranije nije priznao da je tokom najboljih dana u svojoj sportskoj karijeri koristio nedozvoljena sredstva. Nije naveo nijedno ime, niti je krivicu svalio na drugoga.

Na Oprino pitanje šta mu je sve to trebalo u životu, Armstrong je dao najlogičniji i čini se jedini odgovor u koji mu možemo poverovati – „zbog konstantne i opsesivne želje da pobedim“.

Međunarodna biciklistička unija prošle godine izbrisala je sve njegove rezultate i izrekla mu doživotnu zabranu bavljenja profesionalnim biciklizmom zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava. Osim titula, zbog dopinga je izgubio čast i poverenje, ali i milione dolara. Iako se glasno pokajao što nije ranije priznao sve i što je godinama druge nazivao lažovima, a sam je lagao, Lens Armstrong nijednog trenutka nije eksplicitno rekao da se kaje što je uzimao nedozvoljena sredstva.

LENSOV KOKTEL: Nakon svega izrečenog, ispada da Lens Armstrong svoj uspeh duguje dugogodišnjem, disciplinovanom dopingu. Njegova formula uspeha sastoji se u uspešnom kombinovanju krvnog dopinga, EPO-a (eritoproteina), testosterona, hormona rasta, kortikosteroida i infuzija plazme.

Prva metoda, krvni doping, povećao mu je aerobni kapacitet, odnosno sposobnost tela da u što većoj meri koristi kiseonik za proizvodnju energije, što mu je mišiće učinilo otpornijim na pojavu zamora za vreme kontinuiranih napora. Kako cela stvar funkcioniše? Da bi kiseonik dospeo do mišića, gde je neophodan za proizvodnju energije, zadužen je transportni sistem u krvi koji se uglavnom sastoji od eritrocita, crvenih krvnih zrnaca, i hemoglobina koji se nalazi na njima. Veća količina eritrocita može preneti i veću količinu kiseonika. Dva meseca pre takmičenja, sportisti se uzimaju dve jedinice krvi (dve bočice normalne krvi, 2×0,473 dm3/l). Eritrociti se odvajaju od plazme i konzervišu smrzavanjem. Nedelju dana pre takmičenja eritrociti se otapaju, mešaju sa fiziološkim rastvorom i ubrizgavaju u venu. Rezultat takve krvne manipulacije je povećanje telesnih sposobnosti u rasponu od 10 do 15 odsto. Armstrongov bivši timski igrač i treći Amerikanac koji je osvojio Tur de Frans, Flojd Lendis, koji je i sam „pao“ zbog dopingovanja, pretio mu je da ima i planira da obelodani snimke na kojima se vidi kako Armstrong uzima spornu transfuziju.

Ruku podruku sa krvnim dopingom uzimao je EPO ili „Edgar Alan Po“, kako su ga šifrovano zvali Armstrong i njegovi timski igrači, čiji je osnovni zadatak da stimuliše koštanu srž da proizvodi eritrocite. Važi za elegantniju metodu od krvnog dopinga (uzima se putem injekcija), ali je u suštini izuzetno opasan. Od njega je u poslednjih 25 godina stradalo najmanje četrdeset vrhunskih sportista, najviše iz redova biciklista. EPO je, ispostavilo se, koristio i „heroj Italije“ Marko Pantani, koji je 1998. osvojio duplu krunu pobedama na dve najprestižnije trke na planeti – Điro d’Italija i Tur de Frans.

Treći sastojak „Lensovog koktela“ su kortikosteroidi. Pored imunosupresivnog i protivzapaljenskog delovanja, ovi preparati su uključeni u regulaciju velikog broja drugih procesa u organizmu, kao što su funkcije kardiovaskularnog sistema, reakcija na stres, metabolizam vode, šećera i masti, regulacija krvnog pritiska i tome slično. Trening i intenzivni (ponavljani) napor izazivaju (bolne) upale mišića i tetiva, pa su otud kortikosteroidi postali sjajno rešenje, između ostalog, i za ovaj problem.

Dolazimo do hormona rasta i testosterona. Prvi je dobijen rekombinacijom gena i po raznim sporednim učincima vrlo je sličan testosteronu – oba utiču na rast mišićne mase na račun masnog tkiva. Nakon tretmana injekcijama i tableticama, uvedena je nova metoda aplikacije – oralni sprej (u tom obliku uzimao ga je i Armstrong). Komfornije rešenje za unos testosterona u organizam – testosteron flaster – lansirano je 1996. godine. Uspeh je bio kratkog daha, jer je iste godine uveden novi maseni spektrometar, toliko osetljiv da može registrovati testosteron u tragovima.

Lens Armstrong je tokom karijere imao više od 500 antidoping testova. Nije pao ni na jednom. Naruku su mu, po sopstvenom priznanju, išle dve stvari: loš sistem kontrole (nekada su ih testirali samo na takmičenju, a ne i nedeljama ili danima pre toga) i njegova posvećenost i disciplina u praktikovanju doping terapija. „Tačno znate kad, šta i u kojoj količini možete da uzmete, da dâ rezultat, a da vas ne otkriju“, rekao je.

Iako postoji sumnja da je za njegov režim odgovoran fizijatar i biciklistički trener, čuveni „majstor dopinga“ Mikele Ferari, čovek koji je sa Lensom počeo da sarađuje 1994. godine i kome je u julu prošle godine Američka antidoping agencija izdala doživotnu zabranu bavljenja biciklizmom, on je u intervjuu odbio da to potvrdi.

NADMUDRIVANJA: Ne treba smetnuti s uma da je nadmudrivanje između sportista koji koriste nedozvoljene stimulanse i antidoping komisija staro gotovo koliko i sportska takmičenja. Kako se širi paleta antidoping kontrole, tako se iznalaze inventivniji načini za uzimanje nedozvoljenih sredstava. Hormon ljudskog rasta u žižu je došao 1998. godine u Pertu na Svetskom prvenstvu u plivanju, kada su carinici u prtljagu jedne kineske plivačice pronašli velike količine ovog hormona. On se teško može pouzdano detektovati, odnosno teško se utvrđuje da li je sintetički i unesen ili je prirodno stvoren u organizmu. Prvi test korišćenja ljudskog hormona rasta uveden je tek na Igrama u Atini 2004. godine. Prošle godine u leto Svetska antidoping agencija predstavila je, posle više od 13 godina ispitivanja, novi test.

Iako je na listu nedozvoljenih materija koju je ustanovio Međunarodni komitet Olimpijskih igara stavljen 1990. godine, test na EPO uveden je 2000. Na letnjim Olimpijskim igrama u Sidneju EPO je tražen u uzorcima krvi i urina sportista. Tri godine kasnije izvršni komitet Svetske antidoping agencije prihvatio je rezultate nezavisnog istraživanja koje je pokazalo da EPO može biti detektovan i samo na osnovu uzorka urina. Samo Kina se odrekla 40 poznatih sportista, uglavnom atletičara i plivača, jer su koristili zabranjeni EPO hormon.

Međunarodni olimpijski komitet zabranio je krvni doping 1984, ali dugo nije imao efikasne mehanizme da ga pouzdano utvrdi. U januaru prošle godine Nemačka antidoping agencija (NADA) saopštila je da su 28 sportista i doktor Andreas Franke osumnjičeni za krvni doping. Među dopingovanima su i bivša olimpijska šampionka u brzom klizanju Klaudija Pehštajn, biciklista Marsel Kitel i skakač udalj sa Jamajke Džejms Bekford.

BICIKLIZAM NA DOPINGU: Ironično ili ne, prva zabeležena žrtva dopinga dolazi upravo iz redova biciklista. Velšanin Artur Linton je 1896. učestvovao na jednodnevnoj trci Bordo–Pariz, dva meseca kasnije je umro, a konstatovano je da je razlog uzimanje amfatemina i još nekih droga. Zbog amfetamina je 1967. umro i Englez Tom Simpson i to tokom Tur de Fransa.

Ispostavilo se da je upravo biciklizam sport u kome dominiraju doping afere. Optužbe da na Tur de Fransu postoji doping potiču još od 1903. godine. Još tada su neki biciklisti priznali da koriste alkohol i neke lekove kako bi smanjili bol i povećali takmičarsku sposobnost.

Pre početka Olimpijade 1984. godine u Los Anđelesu trećina američkog biciklističkog tima primila je transfuziju krvi kao nedopušteno sredstvo za povećanje kapaciteta prenosa kiseonika. Pobrali su devet medalja. Otkriveni su mesec dana kasnije.

Četrnaest godina kasnije dogodio se najpoznatiji doping skandal u istoriji Tur de Fransa (ako zanemarimo Armstronga), kada je član Festina tima Vili Voet uhvaćen sa zalihama EPO-a, hormona rasta i testosterona. Francuska policija je doping sredstva istom prilikom našla i kod holandskog tima TVM. Na suđenju tokom 2000. godine dokazano je da su članovi Festina tima učestvovali u organizovanom dopingovanju, zbog čega su prekršajno kažnjeni.

Ovaj slučaj naterao je Međunarodnu biciklističku uniju (UCI) da pojača doping kontrolu po pitanju uzimanja EPO-a i transfuzije, ali malo toga se izgleda promenilo tim potezom. O tome svedoči primer Rejmonda Rumasa, trećeplasiranog na Tur de Fransu, kod koga je policija 2002. našla veće količine EPO-a i anabolika. Kako nije bio pozitivan na doping testu, Rumas je ostao nekažnjen.

O tome da na Tur de Fransu vlada prava edipemija dopinga prvi je govorio Filip Gomon, član tima Kofidis, 2004. godine. Njegov kolega Dejvid Milar potvrdio je da je uzimao eritoprotein, a Hesus Mansano je izjavio da su biciklisti tima Kelme bili naterani da uzimaju doping supstance.

Svi ti skandali se, ipak, ne mogu meriti sa operacijom „Puerto“ nakon koje je sedamnaestorici biciklista zabranjeno da se takmiče na Tur de Fransu 2006. Među njima su bili Jan Urlih i Ivan Baso. Te godine Tur je osvojio bivši timski igrač i prijatelj Lensa Armstronga, Flojd Landis. Četiri dana posle pobede utvrđeno je da je koristio doping. Titula mu je oduzeta i zabranjeno mu je bavljenje sportom u naredne dve godine. Tada je poricao da je uzimao doping, ali tri godine kasnije u intervjuu za BBC priznaje da je koristio nedozvoljena sredstva i optužio svog mentora Lensa da je činio isto.

POSLEDICE: Šta, posle svega, čeka Armstronga? Da li će se ikada više baviti sportom? Kod Opre je dva puta naglasio da je 2009. i 2010. vozio „čist“. Treba li mu posle svega verovati na reč? Pre će biti da će mu zabrana biti ukinuta ako zaista pristane na saradnju sa Američkom antidoping agencijom, što je obećao u intervjuu. Sa kojim će se, međutim, još sankcijama suočiti? Po svemu sudeći, američka vlada bi se mogla pridružiti parnici koju je pokrenuo Armstrongov bivši suvozač u timu Flojd Lendis, koji tvrdi da je Armstrong dok je vozio za US Postal Servise time obmanuo američke poreske obveznike. Jedna marketinška firma iz Teksasa takođe ga tuži da im vrati milione dolara koje su mu isplatili na ime bonusa. Tu je i kontratužba „Sandej tajmsa“ koji je 2004. morao da ga isplati zbog klevete. U međuvremenu, Međunarodna biciklistička unija urgira da im isplati novac od nagrada, a navodno i australijska vlada razmišlja o tome da ode na sud i zatraži da joj se vrati novac koji mu je dala tokom 2009. i 2010.

Lensa Armstronga bi sve ovo moglo da košta 50 miliona dolara. Konačno, ali ne i najmanje važno, Armstrongovo priznanje otvorilo je mogućnost da mu se sudi za krivokletstvo jer je ranije pod zakletvom svedočio da nije uzimao doping. Tražeći rehabilitaciju od društva i drugu šansu da se vrati takmičenjima, Armstrong se izgleda zaglibio dublje nego što je mislio.

Uspeo je da razočara čak i samim nastupom kod najpoznatije svetske TV voditeljke. Nije plakao dovoljno i na pravim mestima (gledaoci su navikli da se kod Opre liju reke suza prilikom teških priznanja). Nije ispričao celu priču, nije bio mnogo rečit o temi, nije pominjao imena ni promenio stav i nije se pokajao zbog toga što je radio… Poslednje pravilo koje je prekršio – glumio je žrtvu. U jednom trenutku rekao je da on ipak zaslužuje da se vrati na stazu, da zaslužuje još jednu šansu. U TV svetu o tome više ne odlučuje onaj ko priznaje grešku.

VARANJE NA ISPITU: Lens Armstrong na Tur de Fransu 2001. godine