Rekvijem za budućnost

Retko kada neka futurološka studija u Beogradu izazove toliko medijske pažnje kao što je bio slučaj sa feljtonom „Deset stvari koji će nestati do 2030“, koji je Svetsko društvo za budućnost objavilo u poslednjem izdanju dvomesečnika „Futurist“. Serija od deset članaka, stavova i kontraargumenata, na kojim je radilo 40 autora, originalno naslovljena kao Top 10 Disappearing Futures, prevedena je, skraćena i prošle se nedelje pojavila u gotovo svim medijima u Srbiji koji drže do sebe.

Šta je izazvalo ovo naglo interesovanje za budućnost u Srbiji? Ako izuzmemo optimizam praktično svih igrača na političkoj sceni koji, pošteno govoreći, iz profesionalnih razloga nisu u poziciji da najavljuju dugoročno mračnu budućnost, većina istraživanja ipak pokazuje da su u pogledu iste građani Srbije manje ili više skeptični, pa čak i krajnje pesimistični, o čemu je „Vreme“ više puta pisalo. I s obzirom na to, nema preteranog interesovanja ni za nove i nove analize onog što nas čeka. Uz to, sa svim onim najavljenim apokalipsama koje smo ipak preživeli, teško da se iko uzbuđuje u pogledu bilo kakvih najava.

Uostalom, na internetu postoji čitava šuma futuroloških sajtova, blogova i periodičnih publikacija. Futurolozi objavljuju zbornike, knjige i održavaju konferencije širom sveta, ali malo kada privuku toliko pažnje beogradske štampe i lokalnih internet portala.

Razlozi za toliko interesovanje za ovaj članak bi se sada mogli tražiti u 2030. godini, koja nije ni tako daleko da nas barem biološki ne zanima, a ni tako blizu da nije nemoguće da svi naši „nerešivi“ problemi nestanu. No, to bi bio pogrešan trag. Pre svega, jer podrazumeva da neko u Beogradu sistematski prati časopis poput „Futurista“, radi u medijskom sektoru i najednom kaže: „Pazi, za razliku od prethodnih 100 članaka, ova tema je nešto relevantno baš za Srbiju.“

Uzrok tolikom interesovanju je gotovo bizaran. Naime, članak se ko zna kako prvo pojavio u jednom njuzleteru koji stiže na hiljade beogradskih mejlova, namenjen je menadžerima i služi da prenese razne vesti i oglase u formi saveta za dobro planiranje poslovne politike.

RASTOJANJE OD METE: „Futurist“ je časopis koji izlazi šest puta godišnje, a izdaje ga Svetsko društvo za budućnost (World Future Society), nevladina organizacija sa sedištem u Betsedi u Merilendu u SAD. Takvih asocijacija ima priličan broj u zapadnom svetu, a one najčešće okupljaju naučnike i inženjere raznih struka, posebno u onim oblastima koje se brzo menjaju. Futurologija je kao disciplina multidisciplinarna, ali iako joj je tema vrlo neizvesna i neuhvatljiva, ipak počiva na nekom sistemu.

Šta novo donosi sama ova studija? Na njoj je radilo 40 uglednih futurista, od kojih su neki profesori prestižnih univerziteta, ali se ne može reći da su skupljeni po nekom posebnom ključu, osim da imaju šta da kažu o deset tema koje su postavljene na sto (vidi okvir).

Studija je objavljena u septembarsko-oktobarskom broju časopisa koji Svetsko društvo za budućnost inače izdaje od 1992. godine. „Jedna stvar sigurno neće nestati: predviđanja“, kaže urednica Sintija Vagner u autorskom uvodniku, objašnjavajući kako su iz naše sadašnjosti nestale stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo i da je izvesno da će mnoge od današnjih stvari vrlo brzo iščeznuti kako se svet menja. No, pravo je pitanje – koje od njih?

Na prvi pogled, predviđati budućnost sa pretenzijom da se ponudi naučna prognoza sasvim je nezahvalno, a o i te kako brojnim promašajima možemo dosta da naučimo iz prošlosti. Ako se vratimo samo dvadeset ili trideset godina u prošlost, na isto ono rastojanje od mete na kom novi „Futurist“ proriče budućnost, naići ćemo na fundamentalno pogrešne procene.

Gotovo nijedno od predviđanja o kraju sveta vrlo raširenih početkom sedamdesetih godina nije se ostvarilo, pa ni ono Džordža Valda sa Univerziteta Harvard, koji je video kraj civilizacije za 15 do 30 godina. Isto tako, predskazanja o smrti zbog gladi ili hlađenja planete za 11 stepeni u narednih deset godina nisu se pokazala kao osnovana.

POPRAVLJENI SCENARIO: U analizama „izgubljenih budućnosti“ najčešće se navode pogrešne procene razvoja računarske tehnologije koja doživljava potpuno neočekivani bum poslednjih decenija. „Kompjuteri do kraja veka neće težiti više od 1,5 tona“, verovao je Popular Mechanics 1949, dok je Ken Oslon, predsednik kompanije DEC, 1977. godine, prognozirao „Nema nikakvih razloga da iko poželi kompjuter u svojoj kući“. Čak i nakon bujanja IT industrije, 1995. Robert Metkalfe, inače izumitelj zatvorenih kompjuterskih mreža, kaže da će „Internet zasijati kao spektakularna supernova, a potom, sledeće 1996. godine doživeti katastrofalni kolaps“.

U skorije vreme, pogrešne prognoze su i dalje konstanta. Tako Stiv Balmer iz Majkrosofta 2007. godine kaže: „Ne postoji šansa da ajfon zauzme bilo kakvo značajno parče tržišta. Nema šanse“, sasvim nalik na Alana Šugara, koji 2005. veruje da će „sledećeg Božića ajpod biti mrtav, okončan, završen, kaput“. Pogrešne procene ove vrste zapravo nisu samo zabavne – one često kroje sudbine ne samo pojedinih proizvoda na tržištu nego i čitavih kompanija i hiljada ljudi koji od njih zavise.

No, takvih je „izgubljenih budućnosti“ bukvalno posejano na hiljade, u vezi sa skoro svakom novom tehnologijom. „Niko je neće koristiti, nikada“, smatrao je Tomas Edison o upotrebi naizmenične struje. Poznata radijska urednica Mari Somervil je mislila o televiziji kao „bljesku koji neće potrajati“, isto kao i Čarli Čaplin o premoći pozorišta nad filmom. Pisac Dionis Larder odbacio je lokomotive i vozove zbog prevelike brzine, investitor Vilijam Orton smatrao je neupotrebljivim sredstvom komunikacije Belov telefon, bankar Henrija Forda nije verovao u automobil kao prevozno sredstvo, fizičar Robert Miliken smatrao je cepanje jezgra atoma nemogućim, a britanski general Hejg je suludom smatrao ideju da tenk ikada zameni konjicu.

„Raketa nikada neće napustiti atmosferu Zemlje“, prognozira „Njujork tajms“ 1936, dok časopis „Tajm“ 1968. najavljuje da će kupovina na daljinu u budućnosti samo opadati. Sa druge strane, optimistični Markoni, kome pripada deo zasluga za razvoj radija, uzaludno se nada da će takav izum i mogućnost komunikacije izbrisati ratove sa lica zemlje.

Međutim, mada se uglavnom govori o promašajima, pojedine prognoze se ipak ostvaruju. Jedna od njih je procena o starenju stanovništva, ali i o usporavanju demografske eksplozije, o smanjivanju sloboda na internetu, opadanju ekonomske snage SAD, kao i prognoze koje se odnose na klimu – rast ekstrema, temperatura i nivoa mora. Zanimljivo je kako se ostvarila i malo raširena prognoza o svetskoj nestašici metala poznatih kao „retke zemlje“, koji se koriste u industriji poluprovodnika. Sa druge strane, nestajanje pčela, toliko puta najavljeno, sada se zaista odigrava.

No, neke futurološke najave najbolje da se ne ostvare. Zapravo, može se reći da uglavnom tome i služe. Osim što predstavljaju zanimljivost, mračne predikcije mogu da nas nateraju da nešto preduzmemo i popravimo očekivani scenario. Da li ćemo? Jedino što sigurno znamo – teško je proceniti.

PREDSTAVA BUDUĆNOSTI: »Prometej« Ridlija Skota