Problemi sa krštenicom

Posedovanje „dobrih manira“ čoveku zapadne kulture nalaže da je postavljanje pitanja o godinama nepristojno. Ali, zašto je jedan od demografskih podataka o osobi tabu koji, umesto da daje informaciju, nosi vrednosni sud u trenutno popularnom svetu?

Nije ništa novo ni neobično u odnosu na drugačije i ranije civilizacije da tema godina i starenja ima posebno značenje. Međutim, mnoge nezapadne ili stare kulture su razvile obrasce inicijacije u nova životna doba, koja ne doživljavaju nužno kao nešto loše – to su jednostavno novi oblici bitisanja, preuzimanje novih uloga, neretko i počasti, povlastica i privilegija. Takav tretman ne nameće potištenost ili krizno reagovanje samim tim što nije normirano kao izvor stresa, pa se tako i ne doživljava.

foto: dingzeyu li

SLAVLJENJE MLADOSTI: S druge strane, svakodnevno smo svedoci kako je imperativ održavanje mladosti putem novina, reklama za proizvode, popularne kulture, a kroz teme mode, zdravlja, poznatih ličnosti ili samopromocije za različite svrhe. Stiče se utisak da svim silama pokušava da se zaustavi prirodni tok stvari, da se prividno zaustavi proticanje vremena koje podseća na konačnost ljudske jedinke. Takav diskurs neminovno vodi u doživljaj pritiska i teskobe upravo zato što je beg od starenja neizvodiv, nerealan.

Sedamdesetih godina prošlog veka neki teoretičari psihologije ličnosti su definisali razvoj čoveka kroz određena životna doba i faze koje ih karakterišu. Psiholog Danijel Levinson je proučavao specifičnosti razvojnog doba i psiholoških kriza koje prate međusobne prelaze, kad je neophodno da pojedinac napravi restrukturaciju prethodnih modela ponašanja i razmišljanja pred zadacima koje nosi novi životni period. Kasnije će termin „kriza srednjih godina“ (midlife crisis), povezan s četrdesetim godinama, postati veoma popularan i korišćen da se objasne mnoga ponašanja ljudi i problemi u funkcionisanju.

Ono što razvojne krize čini karakterističnim, a za koje neki smatraju da se dešavaju svakih deset godina, kako za „Vreme“ navodi geštalt psihoterapeutkinja Ksenija Perišić, jeste to što smo naišli na životne prepreke koje su veće nego naši trenutni kapaciteti, „kao planinari pred usponom za koji nemamo dovoljno opreme“. Osim toga, mnogobrojne društvene uloge koje odigravamo u životu mogu biti u balansu, ali disbalans može nastati baš onda kad neka od uloga promeni svoje mesto, postane važnija ili dođe u konflikt s drugom ulogom. Društvena očekivanja i norme prilično rigidno vezuju uloge za određena životna doba, a kako je svaka individua ujedno i član šire zajednice, ona izrasta i razvija se kao ličnost usvajajući, u manjoj ili većoj meri, i norme vezane za uloge.

fotografije: vladimir milovanović

RANI RAZVOJ: Psihički razvoj ljudskog bića počinje već samim rođenjem i odvija se uporedo sa biološkim sazrevanjem. Biljana Slavković, psihodramska terapeutkinja, smatra da je uspešno prevazilaženje razvojnih teškoća u detinjstvu veoma važno za osnaživanje kapaciteta u kasnijim životnim dobima: „Kako savladavamo razvojne izazove i zadatke zavisi od više faktora: najvažnijeg odnosa sa majkom (ili onom osobom koja vrši majčinsku ulogu), drugih članova porodice – posebno oca, uticaja kulture, vršnjačke grupe… Često se pojave poteškoće u periodu oko druge godine, na primer manjak ohrabrivanja da se odvojimo i istražujemo okolinu, ili zabrane da pratimo tendencije vršnjačke grupe u školskom periodu, ili je prisutno okrivljavanje da nismo dovoljno spretni, dobri, uspešni… One utiču na naš razvoj, na emocionalno stanje – odnos prema sebi, na interpersonalne odnose, na doživljaj sveta koji tada više ne predstavlja sigurno mesto, već je izvor anksioznosti i nesigurnosti.“

Jedna od najintezivnijih razvojnih kriza svakako je ulazak u pubertet, odnosno prateći adolescentski period. Najveći broj mladića i devojaka u ovom dobu burno doživljava emocije i nove spoznaje, dok se izgrađuju obrasci ponašanja i doživljavanja koji će služiti kao temelji budućeg odraslog doba. Deceniju ili dve kasnije ti obrasci će se poljuljati i zahtevati promenu, bilo da su prevaziđeni ili su od početka nefunkcionalni.

PRITISCI SREDINE I RODNE ULOGE: Svaka osoba ima neki svoj, jedinstveni sklop osobina i iskustava, koji vode njen razvoj po svojim pravilnostima i individualnim različitostima. Ipak, spoljašnji pritisci često uzrokuju slične reakcije kod većine ljudi jedne kulture. Biljana Slavković navodi da od malena vezujemo kako drugi nešto očekuju od nas, što je nekada preterano i izraz stalnog nezadovoljstva („uvek može bolje“, “ ništa nije dovoljno dobro..“). Ona smatra da, iako se deo ovakvih očekivanja neće ostvariti, možda ćemo najveći deo životne energije uložiti da dostižemo različite ciljeve i ispunjavamo očekivanja koje drugi i mi sami postavljamo. Osim toga, društvene norme, kulture i supkulture nameću svoje koncepte: „Često se susrećemo sa floskulama o ‘najlepšem dobu’, ‘najboljim godinama’…, ‘mladosti koja je prošla’, sentimentalnim žaljenjem za ‘prošlim vremenima’… Inače, postoji sklonost da se idealizuju životni periodi koji su za nama, čime se nesvesno potiskuju ili poriču teška i neprijatna iskustva. Ili se na taj način izbegava suočavanje sa izazovnom sadašnjošću. Ovaj mehanizam je prirodna odbrana, ali ako je primarno prisutna, ona ljudima oduzme mogućnost da se prošlost i sadašnjost povežu i da se na taj način omogući vera u život koji je pred nama, u budućnost“, smatra psihoterapeutkinja Slavković.

Poseban uticaj u krizama vezanim za godine imaju rodne uloge. Ksenija Perišić navodi da su žene najčešće vaspitavane da svoj karakter izgrađuju oko odnosa sa drugima, što onda postaje njihov kapacitet, ali i rizik i ograničenje. „Tako prelomne godine mogu doneti zahtev za promenom, ponekad u vidu nekog „simptoma“: npr. kroz anksioznost i panične napade ili partnerski problemi koji pokreću strah od napuštanja. To su sve situacije koje podstiču da se prisvoji svoja „senka“, dotad potisnut deo ličnosti – u ovom slučaju svoja do tada neprepoznata snaga, moć, ljutnja i samostalnost. Za žene kriza prelomnih godina može predstavljati put i šansu ka definisanju vrednosti i identiteta kao nezavisne osobe, nevezano za ulogu majke, supruge, prijateljice, one koja čini za druge, brine se o njima i na njih se oslanja, kao i razvijanje hrabrosti i spremnosti na rizike“, navodi K. Perišić, „dok su, s druge strane, muškarci najčešće podsticani da budu ‘snažni ćutljivi tipovi’, samodovoljni, oni koji ne traže pomoć i nikada se ne žale, zatim da lakše ispoljavaju ljutnju nego nežna osećanja ili tugu i nemoć, i da više naginju preuzimanju rizika. Neki provedu godine posvećeni poslu i postizanju statusa i uspeha, dok propuštaju šansu da razviju duboke i značajne bliske odnose. Životne krize im onda mogu doneti usamljenost i izolaciju, bračne probleme, sindrom profesionalnog sagorevanja, alkoholizam ili druge zavisnosti, rizična ili agresivna ponašanja…“ . Ksenija Perišić kaže da je zato za njih izazov krize prelomnih godina da promene i nadrastu usađene podsticaje, da postanu osoba koja razume sebe i druge, zna da osvesti i artikuliše svoja osećanja, i da se istinski poveže i saoseća sa drugima.

Sagovornica „Vremena“ navodi da se opipljive posledice krize srednjih godina neretko mogu manifestovati kroz mentalno i fizičko zdravlje, ali i samo preživljavanje: prema zvaničnim podacima našeg Republičkog zavoda za statistiku, žene upadljivo češće pate od svih hroničnih bolesti i bolesti stresa, dok muškarci tri puta učestalije stradaju u nesrećama ili izvršavaju samoubistvo. „To govori o tome da su žene češće primorane da ‘ćute i trpe’, gutaju nezadovoljstvo i više se brinu o drugima nego o sebi, dok muškarci nisu dovoljno učeni da budu ‘emotivno pismeni’, da znaju da imenuju i razumeju svoje emocije, pa veliki rizik po njihovo mentalno zdravlje potiče od toga što obraćanje za pomoć jeste još uvek tabu i izaziva često nepodnošljivu količinu stida jer se tumači kao odstupanje od društvenog imperativa samodovoljnosti i snage“, smatra psihoterapeutkinja Ksenija Perišić.

Ženske rodne uloge posebno osetljivim smatra i Biljana Slavković, ujedno s rađanjem i odnosom prema roditeljskoj ulozi. „Zbog snage rodne uloge koja je milenijumski prisutna u patrijarhalnim društvima kakvo je naše, žene u manjoj meri slobodno i svesno promišljaju i donose odluku o rađanju, dok istovremeno alarmantno stanje u slaboj i nerazvijenoj srpskoj ekonomiji, često kršenje ljudskih, građanskih i radnih prava, partnersko i porodično nasilje nad ženama svakako otežavaju život žena danas“, navodi psihoterapeutkinja B. Slavković i kaže „da će neke žene doživeti mnogo nelagodnosti od, na primer, ‘ulaska u 40- te’, ako se do tada nisu realizovale kao majke. Suprotno od toga, neke žene koje su rano rodile decu a koja treba da se odvajaju i započinju autonoman život, ulazak u npr. pedesete ili šezdesete doživeće na negativan način, osećajući se napušteno ili prazno – kao da je najprimarnija uloga do tada – roditeljska oduzela mogućnost za razvoj drugih važnih životnih uloga“.

PREVAZILAŽENJE: Periodi tranzicije u nove starosne kategorije i prihvatanje novih uloga kod mnogih ljudi mogu proći lakše i bez većih trzavica, ali isto tako mogu izgledati i kao psihološke krize drugačijeg porekla. Kako kaže Biljana Slavković, promene u biologiji čoveka, proces starenja, a posebno bolesti ili invaliditet dodatno utiču na pojavu nelagodnosti, straha od „godina, od života“ i mogu izazvati osećanja bespomoćnosti i nesnalaženja. Ona navodi da u svojoj psihoterapijskoj praksi sve češće čuje kako su mladi do 30 godina ispunjeni strepnjom od budućnosti, doživljavaju sebe kao „besciljne, iscrpljene, zbunjene, čak i stare“, i objašnjava da je moguće naći razloge za ova osećanja mladih u našoj sredini, ali i globalno u problemima dekonstrukcije ranijih društvenih vrednosti, mnoštvo novih životnih koncepata u 21. veku, ekonomske krize; aktivno je dejstvo „transgeneracijske traume“ raspada zemlje, građanskih ratova i osiromašenja“, što sve ometa kontinuitet ličnog razvoja. Na pitanje šta možemo da učinimo da olakšamo sebi prelazak iz jedne u drugu fazu, ona ističe kao ključne suočavanje i prihvatanje, navodeći da „iako je prirodno da novi životni periodi uvek otvaraju temu ličnog identiteta, kao i preispitivanja, prirodno je da se pitamo ko smo i kakvi smo u ovom trenutku; ali i da promislimo šta je bilo i da li smo nešto mogli drugačije“. Važno je da znamo, kaže psihoterapeutkinja Slavković, da mi činimo najbolje što možemo u tom trenutku, čak i kada to nije najbolje za nas, a onda i to da imamo ograničenja, i važno je da ih uvažavamo, da sebe prihvatimo i „oprostimo“ sebi i time zaustavimo „plakanje za prosutim mlekom“. „Povezivanje sa ljudima i razmena jesu osnova za snažnije osećanje sigurnosti, za manje usamljenosti. Na taj način se ohrabrujemo da kroz život idemo sa više nade. Uz manje straha postajemo kreativniji, a kreativnost život čini smislenim. Zabluda je da je isključivo umetnost kreativna disciplina. I uobičajene dnevne aktivnosti možemo da osmislimo tako da u sebi imaju kreativnu, stvaralačku crtu; da na primer vreme za čaj ili kafu, ili za čuvanje unuka, rad na poslu ili slobodno vreme kreiramo,“ zaključuje Biljana Slavković.