Primož Roglič i sudar Titana

U nedelju 28. maja završena je 106. biciklistička trka Điro d’Italija 2023, pobedom Slovenca Primoža Rogliča.

U biciklizmu 26 sekundi razlike može biti ogromna prednost ukoliko se, recimo, vozi po ravnom drumu. U ravnici je izuzetno teško napraviti veliku prednost, osim u slučaju kijameta, ili jakog bočnog vetra, što se, da podsetimo, dogodilo Tadeju Pogačaru na Tur de Fransu 2020. godine.

Na rutinskoj, dosadnoj, potpuno ravnoj etapi, odigrala se drama koja bi i onoga ko o biciklizmu ne zna ništa, držala prikovanog za događaj. Na žestokom bočnom vetru, kada čitava ekipa mora da uloži izuzetan trud kako bi održala formaciju i kako ne bi dopustila da se vođa tima izmori pokušavajući da održi ritam, Pogačaru je popustila koncentracija i on je, zajedno sa svojim timom, za tili čas ostao iza grupe koju su predvodili njegov zemljak Primož Roglič i tim Jumbo Visma. U neviđenoj jurnjavi koja je trajala desetinama kilometara Pogačar je, na etapi ravnoj kao tepsija, zaostao dva i po minuta iza Rogliča. No, to se događa, ipak, srazmerno retko.

U planinskoj etapi, međutim, 26 sekundi može biti mala razlika – to je nekoliko desetina metara prednosti na jakom usponu – čak i ako su, kao što je bilo ove godine, takmaci fenomenalni brdski vozači. Ali ako je reč o vožnji na hronometar – vožnji, dakle, kada je biciklista sam i kada pokušava najbrže moguće da pređe zadatu rutu koja je, ove godine, iznosila 18,6 kilometara, sa izuzetno teškim delovima, odnosno nagibom koji je dostizao čak 22 stepena (to je i na nogama teško izgurati, nekmoli na biciklu) – 26 sekundi, pod uslovom da su vozači odlični u vožnji na hronometar, obećava spektakl. Opet podsećanja radi, upravo na Tur de Fransu kada je, na ravnom drumu, Pogačar zaostao više od dva minuta za Rogličem i kada tu prednost nije uspevao bitno da umanji na teškim planinskim etapama – jer Roglič je strašan u najtežim planinskim etapama – upravo na tom Turu Pogačar je svoju šansu video u pretposlednjoj, dvadesetoj etapi na hronometar, i u toj, sada već slavnoj biciklističkoj avanturi, uspeo je da nadoknadi Rogličevu prednost od minut I po i da postane jedan od najmlađih pobednika najveće biciklističke trke. (Tur de Frans je nešto poput Vimbldona u tenisu, a Điro poput Australijan opena.) Osim što je jedan od najsurovijih i najopasnijih sportova na svetu, biciklizam je, naravno, i sport u kome je psihološki momenat važan koliko i fizička spremnost, a kada čovek vozi sam, kada se bori s vremenom i samim sobom, psiha je presudna. Te godine Pogačar je psihički nadigrao Rogliča. Ove godine, dakle, u 20. etapi Đira od Tarvizija do Monte Lusarija, Roglič je psihički nadigrao velikog Engleza Gerenta Tomasa.

PRSA O PRSA

Gotovo od samog početka Đira, a naročito od strašne 16. etape od Sabio Kjeze do Monte Bandone, kada Roglič (neočekivano) pokazuje slabost i stiže na cilj sa zaostatkom od 26 sekundi iza Žoao Pedra Almeide i Gerenta Tomasa, Tomasu se daje prednost u odnosu na Rogliča i on ulogu favorita potvrđuje gotovo u svakoj etapi: vozi mirno, ima izvanredan tim (Ineos), a Roglič, uprkos pokušajima i uprkos jednako dobroj ekipi, ne uspeva da ga otrese. To posebno važi za uzbudljivu 19. etapu od Longaronea do Tre Čime di Lavoreda kada se Tomas i Roglič, uz saučestvovanje trećeplasiranog Almeide, nadmeću jedan na jedan.

Za velike vozače po brdima – generalno, biciklisti se dele na sprintere koji pobeđuju na ravnim etapama i brdske vozače koji osvajaju brdske i planinske etape – upravo su planinske etape prilika da odmaknu svojim konkurentima, te se i najveće bitke vode upravo na najtežim etapama, kada se usponi kreću od 9 do 22, 23, 24 stepena. Neretko vidimo kako se biciklista, na užasnom usponu (kao da se penje uza zid), jednostavno ugasi. Ukopa se u mestu. Oni najveći, međutim, baš tada grabe.

Tomas i Roglič veliki su brdski biciklisti, te su upravo u 19. etapi krenuli jedan na drugog. Na svaki Rogličev napad – u biciklizmu se to naziva skokom, dakle biciklista kreće naglo i jako, želeći da se otrese konkurenata – Tomas snažno odgovara, prilepi se za Rogličev točak i ne ispušta ga, te Roglič ne uspeva da napravi razliku veću od nekoliko metara koje, potom, Tomas lako stiže. A onda je usledio strahovit napad Gerenta Tomasa koji pravi razliku od desetak metara i čini se da Roglič to ne može da prati, ali ispostavlja se da nije tako. Kako se cilj približava tako Roglič lovi Tomasa, približava mu se, da bi u poslednjih pedesetak metara, onako kako samo on to ume, krenuo u snažan napad, prestigao Tomasa i za nekoliko sekundi smanjio prednost. Ipak, zaostaje 26 sekundi, a sutrašnja, praktično poslednja etapa, vozi se na hronometar. I svi, računajući i Tomasa, znaju da se Roglič usredsredio na tu etapu upravo zbog njene konfiguracije, zbog strahovitih uspona.



TRILER

Nepisano pravilo kaže da na velikim trkama koje traju 21 dan – Điro, Tur de Frans i Vuelta d’Espanja – čak i oni najveći imaju makar jedan loš dan. Za Rogliča to je bio 16. dan, 16. etapa, kada nije uspeo da prati Almeidu i Tomasa. Pre 20. etape sam Tomas se poigrao tim motivom primetivši da se nada kako neće imati baš tada loš dan. I nije ga imao. Vozio je izvanredno. Osim što je Roglič bio apsolutno veličanstven. No, iako se od samog početka videlo da Roglič pedale pritiska kao zver, da je koncentrisan 100 odsto, da kroz krivine prolazi upravo savršeno, a na prvim brdima grabi kao lud, te da Tomas lagano gubi trku, samo dva kilometra pre cilja, na jakom usponu, Rogliču pada lanac! Na snimku se vidi kako se, u tom trenutku, čitava ekipa Jumbo Visme hvata za glavu i skače. Roglič munjevito namešta lanac, ali je potrebno na jakom usponu da mu neko pomogne. U snimak uleće tehničar s rezervnim biciklom na ramenu, ali Roglič ne menja bicikl – već je namestio lanac – i pokušava da krene, ali uspon je prejak i Slovenac ne uspeva da uhvati ravnotežu. Mehaničar se ne snalazi, s biciklom o ramenu pokušava da pogura Rogliča, no ne uspeva, brzo odlaže bicikl (iako se nama čini da je sve to užasno, nepodnošljivo sporo) i s dve ruke nastavlja da gura Rogliča dok ovaj ne uhvati zalet, ali izgubljeno je ogromnih desetak sekundi. Podsetimo, Tomas beži Rogliču 26 sekundi i desetak sekundi je, u takvim okolnostima, večnost. Zver, međutim, nastavlja da gazi svom snagom, dok mu se Tomas približava. Više niko ne može sa sigurnošću da kaže šta se događa jer sada je Roglič na granici od 26 sekundi.

Na cilj stiže s ubedljivom prednošću u odnosu na trećeplasiranog Almeidu, ali Tomasu je ostao još kilometar. Za Rogliča sekunde prolaze sporo. Za Tomasa prebrzo. Na 500 metara do cilja, međutim, postaje jasno da Tomas neće uspeti da prestigne Rogliča. Vozio je, rekli smo, Tomas sjajno. Ali Roglič je odvezao možda i najbolji hronometar u životu. Veliki Slovenački biciklista, trostruki uzastopni pobednik Vuelte d’Esapanja, svojom prvom pobedom na Điru uvrstio se u najveće bicikliste u istoriji, te potvrdio strašnu slovenačku dominaciju u biciklizmu.

VELJKO STOJNIĆ

Biciklizam je čudesan sport. Rekli smo da je surov jer kad jednom sednete na bicikl, šta god da se događa, s bicikla ne silazite do kraja trke. Biciklisti (muškarci), recimo, često uriniraju s bicikla – nemaju vremena da to obave onako kako se to obavlja, s nogu (u ženskom biciklizmu, koji postaje sve popularniji i sve uzbudljiviji, to je još veći problem). Ume da ih zaboli stomak.

Ako padnu i ne ustanu – a padovi u biciklizmu su strašni – izgubili su. Mnogo je primera u kojima su biciklisti vozili polomljenih udova, a na svakoj se trci mogu videti pocepani dresovi i zguljena koža. Rekli smo i da je najopasniji, naročito kada se biciklisti spuštaju s planina, pa voze brzinom od 70, 80, 90, ili 100 kilometara na čas. Padovi pri takvim brzinama su smrtonosni.

Ove godine na Điru smo videli i šta se događa na potpuno ravnom putu, kada se kolovoz, naprosto suzi, kada se sa širokog druma, pri brzini od 60 kilometara, uleti u suženje. Posle strašnog, kolektivnog pada, sjajni engleski biciklista i kapiten Ineosa ostao je na zemlji slomljene ključne kosti (što se u biciklizmu, da stvar bude crnja, ne smatra preteškom povredom).

Ali u biciklizmu važi još jedno nepisano pravilo: prekaljena tela u stanju su da podnesu neverovatne napore bolje od mladih. Recimo, najvećim favoritom ovogodišnjeg Đira smatran je 22-godišnji Belgijanac Remko Eevenpul. U redu, odustao je posle desetak etapa zbog korone. Ali nezavisno od toga valja primeti da su glavnu reč vodili Roglič sa 34 godine i Tomas sa 37 godina. U poslednje dve godine sve je navodilo na to da je Roglič već prešao vrhunac i da je njegova karijera u blagom opadanju. Uz to, padao je previše često na važnim takmičenjima i to u trenucima kada je bio izraziti favorit. No, fantastični Slovenac demantovao je sva ta predviđanja. Pobeda na Điru upravo je veličanstvena.

Pomenimo, najzad, našeg biciklistu Veljka Stojnića. Jako dugo nijedan biciklista s ovih prostora nije igrao zapaženije uloge na velikim trkama. Dvadesetčetvorogišnji Somborac Veljko Stojnić, međutim, ovogodišnji Điro završio je kao treći biciklista po dužini begova. I ne samo to. Kada biciklista dugo vozi ispred glavne grupe, kada beži, on se bori i za prolazne ciljeve, te je Stojnić u trećoj etapi osvojio tri prolazna cilja i bio proglašen najborbenijim biciklistom etape. I ne samo to. Biciklista na čelu trke u središtu je medijske pažnje, te je njegovo ime, ove godine, toliko često bilo izgovarano da to nije ostalo neprimećeno. Naprotiv. Vozio je Veljko na svom prvom Điru hrabro, sjajno, neustrašivo. I bilo je uživanje gledati sve to.