Pred Sajam knjiga, a povodom godišnjice smrti velikog glumca koga volimo, objavljena je Monografija Žarko Laušević da obelodani i sačuva uspomene Voje Brajovića, Dragane Varagić, Slavka Štimca, Slobodana Unkovskog, Vlade Divca... na njihovog Lauša
Ima u Monografiji o Žarku Lauševiću jedan njegov iskaz iz 2019. godine koji je dragocen, kao retko svedočanstvo da je govorio o sebi kao glumcu:
“Da li me je gluma opila? Ne znam, ali je učinila da se oslobodim, da nađem sebe i da se stalno i dalje tražim. Velika je stvar kad odaberete profesiju koja će vas ispunjavati celog života, gde je nećete mrzeti, gde nećete razmišljati o penziji. Mene to i danas ispunjava”.
Ako bih tražila glavni motiv za rad na ovoj knjizi, onda su ove Žarkove rečenice neizostavne. Mogla bih da pozovem brojne svedoke koji će to potvrditi, ali citiraću samo kraj teksta reditelja Milana Karadžića u Monografiji:
“Sad nešto mislim kako je Žarkov život bio težak i trnovit, ali je bio smislen. Na kraju nije važno da li je neko bio srećan ili nesrećan, da li je lako živeo ili je grešio, patio i mučio se.Važan je dar, rad i posvećenje, a u životu Žarka Lauševića bilo je svega toga do poslednjeg daha”.
Dar, rad i posvećenje, to su motivi koji su vodili i Aleksandra Sašu Milosavljevića, Marijanu Terzin Stojčić i Branku Otašević, autore uvodnih tekstova – Saša piše o pozorišnim, Marijana o filmskim i Branka o televizijskim ulogama. Kada jednog dana neko bude tražio bilo šta o Žarku Lauševiću glumcu, u ovoj Monografiji će naći odgovore.
Priču o prvoj predstavi koju je odigrao kao profesionalni glumac na sceni Narodnog pozorišta, Romeo i Đulijeta, upečatljivo ispisuje Julija iz te predstave, Dragana Varagić:
“…Igrali smo zajedno u Romeu i Juliji u Narodnom pozorištu, u režiji Steve Žigona. Lauš je igrao Tibalda. Sećam se kad je na probi prvi put odigrao taj čuveni pad u sceni smrti, pad po kome se još uvek pamti njegov Tibald. Svi smo zastali. Muk. On ustaje s poda, smeje se, kaže: ‘Dobro? Onda možemo dalje?’ Scene smrti je teško igrati. A Lauš je scenu smrti na pozornici pretvarao u eksploziju oduševljenja u publici. Baš kako i treba u pozorištu. Virtuoznost u glumi, tome je težio…”
Teatarski velikan Slobodan Unkovski opisuje kako su se Žarko i on našli 1982. godine kada je pravio podelu za antologijsku predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta Hrvatski Faust: “Kad pomislim na Žarka, pojavi se nekoliko slika – kada je decidno rekao da može da odigra komesara u Hrvatskom Faustu; njegovih varijanti ekstremno pametnog a zavijenog u glupost, slugu u Pozorišnim iluzijama…” O tim Iluzijama u knjizi govore i Dragan Mićanović, koji ga je nasledio u toj ulozi, kao i Voja Brajović koji je sa Žarkom igrao u predstavi:
“..Kada je krenuo ratni užas devedesetih godina, Žarko je odlučio da ne igra. A igrao je genijalno, u genijalnoj predstavi Pozorišne iluzije. No, kako nekom smrkne a drugom svane, tako je umesto Žarka uskočio Dragan Mićanović. I sećam se, Žarko je došao sa sinom Dušanom da pogleda predstavu, a ja vidim da mu je jabučica u grlu malo zaigrala…” Dodaće Voja da je Žarku od tada pripadala rečenica kojom sam naslovila Brajovićev tekst u ovoj knjizi: Od njega se predstava ne vidi.
U tom pozorišnom zbiru, najtragičnija je svakako uloga Rastka Nemanjića u predstavi Sveti Sava. Vladimir Milčin, makedonski reditelj koji je studije režije završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ostavio je u ovoj Monografiji bogato, živo i hronološki precizno ispisano svedočanstvo o svima koji su onemogućili igranje ove predstave 1991. godine u Beogradu. I onima koji su tugovali zbog toga.
Većem delu pozorišne publike ostala je gotovo nepoznata predstava Emigranti, igrana u Americi, u kojoj su Mrožekovi junaci bili Žarko Laušević i Željko Džek Dimić, koji u knjizi opisuje svoj rad i druženje sa Žarkom u Njujorku. A pesnik, esejista, kritičar i prevodilac Đorđe Matić tim povodom u Monografiji sumira:
“..Ponavljalo se tih dana i kasnije da se u njujorškom egzilu, nakon što se sve ono dogodilo, Žarko nije bavio svojim poslom. To nije istina: u privatnoj minimalnoj produkciji i sam režirajući Mrožekove Emigrante, napravio je briljantnu ulogu, očajno preciznu sliku života emigranata iz druge Evrope. Ali i dramu u koju je sakrio mnogo bolnih aluzija na vlastiti život i udes. Zbog surovosti i poštenja u tretiranju kolektivne teme, i zbog diskretne iskrenosti u ogoljivanju sebe, predstava je to na kojoj sam mu, nek se dozvoli, po liniji sasvim ličnoj, dovijeka zahvalan…”
Kada sam zamolila Zdravka Šotru da napiše neku od priča koje sam znala o njemu i Žarku, rekao mi je da je sve što je imao napisao u svojoj knjizi Mojih 500 glumaca. I zaista, Šotra pripoveda: “Bile su mu dvadeset tri godine, te osamdeset i treće, kada sam ga prvi put angažovao da igra u filmu Igmanski marš…” I priča Šole dalje, od filma do filma, do podatka da je najesen 1993. godine imao spremnu ulogu za Žarka u jednoj njemu dragoj priči Slobodana Stojanovića. Opisuje Žarka glumca i njihovo prijateljstvo pa završava: “Godine prođoše. Dok se ova knjiga pripremala za štampu, Žarko nas je napustio”.
A ja da zatvorim krug – kad je Monografija Žarko Laušević bila u štampi, Zdravko nas je napustio.
Film Oficir s ružom doneo je Žarku Zlatnu arenu, najveće filmsko priznanje na nekadašnjem jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli, a Dragani Mrkić prvu filmsku ulogu. Ona je Ljiljana, devojka poručnika Petra Horvata (Žarko Laušević) koju će ostaviti zbog Matilde (Ksenija Pajić). U Monografiji Dragana otkriva: “Posle smo nas dvoje radili još jedan TV film, divno slikan, mnogo lep, Pod ruševinama, po tekstu Dušana Vasiljeva, reditelj je bio Aleksandar Mandić”. I saopštava koja je scena iz tog filma isečena kada je Oficir s ružom emitovan na HRT-u – i zašto!
Slavko Štimac je od Žarka mlađi desetak meseci i bili su braća po materi u istoimenom filmu. Štimac je ostao zauvek zahvalan Žarku koji ga je naterao da igra sa njim, Mikijem Manojlovićem i Brikom Krivokapićem u predstavi Čekajući Goda na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Harisa Pašovića. Svoje sećanje završava zanimljivim podatkom:
“Bila je ideja da radimo još jedan film. Sada, kada nismo više mladići nego odrasli ljudi. Nešto kao Džek Lemon i Volter Matau. Trebalo je malo da se družimo, smejemo…”
Druženje Žarkovo sa košarkaškom legendom Vladom Divcem počelo je 1986. godine u Beogradu, trajalo je posle u Americi i opet se završilo u Beogradu gde su bili prve komšije: “Imali smo stvarno bratski odnos u kome sam baš dosta stvari pokupio od Žarka. Naučio sam se njegovom miru, bez obzira šta je bilo i šta se događa oko tebe”, govorio mi je Divac krajem avgusta 2025. u Điđinom Monksu. I ispričao čudesnu priču o manastiru Kumanica pored reke Lim i njegovog rodnog Prijepolja, koju je podelio sa Žarkom, u jednom od razgovora o Bogu i veri.
Da ne zaboravim. Ove Monografije ne bi bilo da Anita Laušević i Benita Marinović nisu odlučile da je bude. I da me zaduže za nju. Da godinu dana sa više od 60 sagovornika delim njihova najzanimljivija i najdragocenija sećanja na Žarka Lauševića, sabrana u ovoj Monografiji.
Autorka je urednica Monografije
Prvo kolo ABA lige nije odigrano, a sada je pod znakom pitanja i drugo. Spor između čelnika lige i sudija oko naknada i dalje traje. Mogli bi da se nađu na 700 evra po utakmici
Grci više ne moraju da se zadovoljavaju samo sećanjem na evropsku titulu iz 2004. Sistemski rad Saveza, ulaganja klubova i generacija novih fudbalera sada daju rezultate. Uz Ivana Jovanovića na klupi, srpski treneri i fudbaleri imaju važnu ulogu u preporodu grčkog fudbala
Film Wyznanie Vaclava Marhoula je o staljinističkim progonima, i to nije bio razlog što ga je češki reditelj Vaclav Marhoul snimao u tajnosti. A šta jeste bio, saznalo se ovih dana, pred Filmski festival u Varšavi
Žene danas mogu i imaju pravo da budu i Marte i Marije. I konzervativne i progresivne istovremeno. I stručnjakinje, akademkinje, umetnice i supruge i majke. Ali – moraju li? Mogu li, jednostavno, da – izaberu? Setimo se Glorije Stajnem, ikone feminizma
Paskvale Frizenda je jedan od najpoštovanijih crtača italijanske škole stripa novije generacije. Nedavno je objavljen portfolio njegovih radova, što je uglavnom rezervisano za velikane
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
