Od specijalnog izveštača iz NSPM–a
Evropska racionalnost, taktika i disciplina još jednom su trijumfovale nad južnoameričkom, pomalo anarhičnom tehnikom i neorganizovanošću. I ne dogodi li se baš iznenađenje veka, sva je prilika da će po prvi put jedna evropska reprezentacija trijumfovati van evropskog kontinenta. No, ima i tu neke pravde. Naime, obe velike južnoameričke reprezentacije su uveliko napustile svoj tradicionalni stil i zapravo pokušale da funkcionišu po evropskim fudbalskim principima. A original je obično bolji od imitacije.
Pošto je moj favorit (Argentina) definitivno ispao – i to, što je najgore, apsolutno zasluženo – ostale su mi, takoreći, dve rezervne ljubavi u liku Holandije i Španije. Ako je po pravdi, šampion bi morala biti Holandija. Ne toliko zbog superiorne i napadačke igre koju demonstriraju na ovom prvenstvu, koliko zbog namirivanja starog fudbalskog duga iz 1974. i 1978. kada je ona fantastična holandska (i Ajaksova) generacija predvođena Krojfom i Krolom dva puta u finalu gubila – od domaćina. Ako je pak, po kvalitetu i taktici, prvak će biti Španija, koja bi tako objedinila i kontinentalnu i planetarnu krunu.
S druge strane, postane li Nemačka prvak, mi ćemo se opet moći hvalisati da smo najbolji na svetu, pošto smo pobedili svetskog prvaka. Kad jednom temeljno izgubiš, i pomiriš se sa porazom, posle ti odgovara skoro svaki ishod.
Gledao sam kako Srbija strasno navija za Ganu. Nije tu samo u pitanju „naš“ Rajevac kojeg se, uzgred rečeno, malo ko sećao i još manje ga cenio u vreme dok je – očigledno izvan svih etabliranih fudbalskih klanova – radio u domovini. Nije to bio ni samo daleki odjek naše titoističke, „nesvrstane“ prošlosti. Ne, bilo je to spontano, gotovo instinktivno svrstavanje i solidarisanje sa „prezrenim na svetu“, oslobođenim robovima, onima koji su viđeni za gubitnike i koji se već po tom osnovu doživljavaju kao bliski. (Na stranu to što Urugvaj baš i nije neki eksponent globalnog imperijalizma i što su nam, čisto fudbalski gledano, kudikamo sličniji i bliži. Ili, da citiram svog sina i konsultanta za tekući fudbalski vek: „Urugvaj, to smo otprilike mi – samo sa Forlanom i Suarezom napred, umesto Žigića i Pantelića.“)
Od čitave nemačke reprezentacije pre ovog prvenstva, a posle povrede Balaka, ja sam znao samo za tri igrača (Klose, Podolski i Švajnštajger). Dok sam, recimo, na drugoj strani znao čak i rezerve. Doduše, za Argentinu bi bilo mnogo bolje da su barem neke od tih rezervi igrale (na primer, Milito ili Aguero), umesto što sede na klupi. Na stranu što neki drugi (Kambijaso i Zaneti) nisu stigli čak ni do klupe. Sve razumem, godine, taktika, koncepcija, ljudska sujeta… Ali ne razumem kako to da jedan od najboljih evropskih defanzivnih tandema nije trebao Maradoninoj prozračnoj odbrani. (Kao i da jedan – kakav god – Ronaldinjo nije trebao brazilskom, tj. Dunginom napadu.)
Priznajem da sam ovde možda malo pristrasan. Ali pristrasan tu mora biti svako ko voli fudbal i ko je u životu video makar dve Ronaldinjove finte i svako ko je ikada gledao Zanetija na terenu. Ja tu eleganciju i tu inteligenciju nisam video još otkako je Franc Bekenbauer okačio kopačke o klin.
