Premijera i dernijera

Te 1910. navršilo se sedam godina od kada je, posle Majskog prevrata, na srpski presto stupio Petar I Karađorđević. Stanje u zemlji je bilo normalizovano, ali se svirepo ubistvo kraljevskog para još nije bilo zaboravilo na evropskim dvorovima. Suveren susedne Austrije car Franja Josif izražavao je bojazan kako će Petar I svoju zemlju „izbaviti iz stanja dubokog pada u koji ju je gurnuo, u očima civilizovanog sveta, nepravedan i proklet zločin“. Sličan stav imale su Nemačka i Rusija, dok su Italija, a naročito Francuska, imala primetno uzdržan stav. Britanska vlada je i ovoga puta pokazala već tradicionalno hladan odnos prema svemu što je dolazilo iz Srbije.

U takvoj situaciji srpska diplomatija je imala zadatak da izvuče zemlju iz izolacije. Prvi značajan rezultat imala je s proleća 1910. kada je isposlovala kraljevu posetu Petrogradu, Sofiji, Carigradu i Solunu. Ali, otvaranje ka Evropi moralo se ostvariti i na ostalim nivoima, i to u oba smera. Naravno, krenulo se od onoga što se najlakše moglo ostvariti, a to je bilo dovođenje tehničkih novotarija u Srbiju. Posle automobila i bioskopa, na red je došao avion, odnosno aeroplan, kako je tada nazivan.

SAMO NAJAVA: Prvi aeroplan dopremljen je u Beograd vozom iz Zagreba predveče 1. septembra 1910. godine. Odmah sutradan u gradu su osvanuli plakati koji su pozivali Beograđane da 3. septembra na Banjici, na konjskom trkalištu, prisustvuju prvom javnom letenju koje će na svom aeroplanu izvesti mađarski inženjer Sekelji. Ali, sve se završilo samo na najavi. Iako je „Politika“, istog dana kad se pojavio i plakat, objavila da u Zagrebu nije bilo letenja i da se u celu priču morala umešati policija i da su „nekoliko žandarma celu noć čuvali aeroplan, kao zalogu dokle se Zagrepčanima ne vrati njihov novac (za ulaznice, prim. Z.J.)“, dvojica Beograđana su, željni senzacija ali i zarade, pozajmila Sekeljiju novac za troškove organizacije leta na Banjici. Nemamo valjanih podataka da li je tehnički problem bio razlog za odustajanje od prvog leta u Beogradu ili je u pitanju bio pokušaj prevare (Sekelji je vratio pozajmljeni novac i sa svojim aeroplanom napustio Beograd).

SIMON LETI: Samo nekoliko dana kasnije sledila je najava dolaska i leta češkog avijatičara Rudolfa Simona. Poučena iskustvom sa Sekeljijem, policija je ovoga puta tražila od organizatora (beogradski špediter A. Porobić) da pre prodaje ulaznica položi kauciju u visini od 3000 dinara (jedna radnička plata bila je tada oko 1000). Simon je planirao da obavi nekoliko letova, a prvi za 12. septembar. Nažalost, zbog jakog vetra na Banjici, prvi let je bio otkazan. I, konačno, u ponedeljak 19. septembra 1910, nešto posle pet po podne, obavljen je prvi let nad Beogradom i Srbijom. „Mehaničari su držali aeroplan sve dok motor nije počeo sasvim pravilno da pali, a kad je i to bilo dovedeno u red, mašina poče da se kreće na svojim točkićima napred i to prilično brzo. Onda se prvo diže zadnji točkić u vis, odmah zatim i prednja dva i – aeroplan je bio u vazduhu na visini od 12 do 15 metara, pravo ka banjičkoj mehani. Kad je stigao onde, gde trkački konji prave okuku ulazeći u pravu liniju k cilju, aeroplan napravi lep luk, dohvati se torlačkog druma i onda sve paralelno s njime pođe pravo u varoš ka Stefanovićevom imanju. Kad je stigao do onih kuća, koje se pružaju duž druma, preko puta strelišta, Simon obori pobočna krila i aeroplan se lagano i elegantno spusti na zemlju“ („Politika“, 7/20. septembar 1910. godine).

Istog dana Simon je uspešno obavio još jedan let, a dva dana kasnije: „Fijaker za fijakerom zarktao je put Banjice, a niz pešaka bio se otegao od Slavije pa sve do brda.“ Interesovanje za novi Simonov let bilo je ogromno, ali je, na žalost organizatora, izuzetno mali broj ljudi kupio ulaznice: „Ni jedno jedino mesto na klupama nije bilo zauzeto, a samo u jednoj jedinoj loži nalazile su se četiri osobe: sva ostala publika, oko 300 na broju, bila je poređana duž leve barijere trkačke staze, jer je poljem iza te barijere imao da pođe aeroplan.“ Pored toga „u jednom širokom polukrugu s donje strane Banjice, crneli su se gusti redovi onih, što ih u gostioničkim kujnama zovu ‘abonirt’, a koji i trke i sve moguće događaje stalno gledaju besplatno“.

Treći let pred Beograđanima Simon je započeo nešto posle 16 sati. Vremenski uslovi su bili dobri, poletanje isto tako. Ali, odjednom, dok je publika još klicala i aplauzom pozdravljala uspešno poletanje, Simon u zaokretu izgubi kontrolu nad svojim aeroplanom i „izgubi se ispred očiju posmatrača u onoj udolici ispod polja“ i „zvrhtanje motora prestade. Gotovo u istom trenutku Banjičko brdo promeni svoj izgled. Publika pojuri sa sve četiri strane put one jaruge, u kojoj se izgubio aeroplan, te se celo polje zacrne od hiljade ljudi, koji su trčali iz sviju pravaca ka jednoj tački. U isto vreme odozgo u trku odjuriše dva fijakera sa lekarom i mehaničarima“. Simon je prošao sa malim povredama, a mehaničari su kasnije saopštili da je uzrok pada bilo novo krilo (montirano umesto oštećenog posle pada u Zagrebu) koje „nije bilo dovoljno izbalansirano“ („Politika“, 9/22. septembar 1910).

I MASLENIKOV LETI: Daleko više uspeha pred Beograđanima imao je mladi ruski pilot Boris Maslenikov, član pariskog aerokluba, koji je tokom decembra 1910. i početkom 1911. godine, napravio svojim avionom „farman IV“ preko dvadeset letova, vozeći članove kraljevske porodice, oficire i obične građane. Za uspešno letenje u Beogradu kralj je odlikovao Maslenikova ordenom Svetog Save V stepena.

POGIBIJA RUSJANA: Poseban utisak na stanovnike prestonice ostavio je prvih dana 1911. godine dolazak jugoslovenski orijentisanih vazduhoplovaca; Srbina Mihaila Merćepa, konstruktora, i Slovenca Edvarda Rusjana, pilota, koji su za početak svoje evropske turneje izabrali Beograd. Oni su pre toga u Zagrebu izradili monoplan tipa „merćep-rusjan“ i tokom novembra i decembra uspešno obavili probne letove.

Da bi Rusjanov let video što veći broj ljudi, odustalo se od letenja na udaljenoj Banjici. Za letelište je izabrana ravan ispod zidina Kalemegdana, udaljena samo nekoliko stotina metara od Knez Mihailove ulice. I zaista, na dan letenja, 9. januara 1911, iako je bio hladan i vetrovit dan, okupilo se dosta sveta. U 10.15 Rusjan je poleteo. Beograđani su „sa divljenjem posmatrali smelog avijatičara koji je, leteći sto metara visoko, doleteo do nad Fabriku duvana, pa tu onda načinio elegantan luk preko Save i leteći austrijskom stranom, počeo da se vraća u Donji Grad. Svet, koji je tu na poljani čekao, bio je već spreman da burno pozdravi povratak hrabroga Rusjana, ali se tada desi nešto strašno. Doletevši na ono mesto gde utiče Sava u Dunav, monoplan odjednom zadrhta kao ranjena ptica … i strahovitom brzinom pojuri ka zemlji i nestade ga… Kad su mu pritrčali, krv mu je kuljala na usta… Prenet je odmah u Vojnu ambulantu, ali je još pri prenosu izdahnuo“, izvestio je novinar „Politike“.

Sutradan, snežni Beograd ispratio je hrabrog Slovenca. Pogrebna povorka išla je od bolnice na zapadnom Vračaru, spustila se ulicom Kneza Miloša do Vaznesenjske crkve, skrenula Ulicom kraljice Natalije i preko Zelenog venca i Prizrenske ulice stigla na Terazije. Na centralnom gradskom trgu dirljiv govor održao je Branislav Nušić. „Bilo je 11 časova kad je sprovod krenuo s Terazija ka Novom groblju. U tom trenutku na Tarazijama je bilo preko 14.000 duša“, izvestila je „Politika“.

DERNIJERA: Dernijera je poslednja repriza jedne pozorišne predstave u jednom pozorištu. Ako su samo sedam godina posle prvog leta Vilbura i Orvela Rajta, letovi Simona, Maslenikova i Rusijana nad Beogradom bili za Srbiju premijera, a uspesi domaćih pilota i avioindustrije u narednih osam decenija dobro uhodana predstava, danas je, što se tiče avioindustrije, na sceni dernijera (fr. dernière, s kraja).

Banjica, 19. septembar 1910: Simon pred prvi uspešni let nad Beogradom

Farman IV

Boris Maslenikov

Edvard Rusjan

Rusjanov avion

…i pad

Rusjanov pogreb