Potencijali super sistema

Izložba Inteligencija IQ, centralni događaj art+science programa manifestacije koja je prošlog meseca održana peti put, predstavlja praktično pojašnjenje nove pojave koja se dešava između nauke i umetnosti, a kojoj je bilo posvećeno i najnovije izdanje manifestacije art+science programa, održano ovog septembra na više beogradskih lokacija.

Dobrivoje Lale Erić, inicijator ovog programa Centra za promociju nauke, gde je rukovodilac sektora za međunarodnu saradnju, podseća „da su nauka i umetnost u dosluhu i korelaciji, praktično od velikog iskoraka prirodnih nauka krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini važni i intrigantni avangardni pokreti u umetnosti bili direktno inspirisani tada aktuelnim naučnim istraživanjima“, kao i da „ovo ni u čemu nije avangardan pristup niti na globalnoj sceni, gde se ovakve kolaboracije realizuju decenijama unazad, niti kod nas gde se fantastični pojedinci i timovi bave srodnim pristupom takođe veoma dugo.“

foto: ivan zupanc

Rezultat saradnje nauke i umetnosti su, kaže Dobrivoje Erić, alternativni ali istinski pogledi. „Istinski zato što su zasnovani na činjenicama, rezultatima i postojećem znanju, a alternativni zato što teže kritičkom promišljanju i doživljaju sveta.“ Tako je, na primer, na izložbi Inteligencija IQ prikazan rad Digitalna molitva Kristine Tice, nastao na osnovu baze podataka od više hiljada digitalnih reprodukcija pravoslavnih ikona, na osnovu kojih je nastala nova slika – AI ikona 21. veka, a rad Aerosonar je baziran na sonifikaciji podataka o zagađenju vazduha u Beogradu. Multidisciplinarni autorski tim je počeo istraživanje, kaže Erić, „upravo u jeku krize i javne polemike u vezi sa zagađenjem vazduha u Beogradu tokom prethodne zime. Iako je zagađenje vazduha pojava koju smo svi i te kako osetili – a mnogi nažalost i videli – ideja autora je bila da se ta pojava oseti drugim čulom, što je u ovom slučaju sluh. Na prvom mestu, rad se bavi urgentnom društvenom temom koja u sebi nosi elementarni naučni sadržaj neophodan za razumevanje procesa, uzroka i posledica. Na drugom mestu, uloga umetnika u razvoju umetničko-naučnih radova je takođe centralna pošto nam omogućava da različite teme doživimo iz veoma posebne, subjektivne pozicije (naspram najčešće nerazumljivog ili suvoparnog naučnog i medijskog diskursa), što se pokazuje kao izrazito inspirativno i pokretačko za publiku, ne samo u kontekstu radova već i teme kojom se bavi. Konačno, sami radovi u sebi nose vrednosti i znanja koja u njih unose svi koji učestvuju u njihovom nastanku, a koji su zasnovani na potvrđenim činjenicama i rezultatima (ili barem onima koji su dostupni u trenutku njihovog nastanka), odnosno savremenim umetničkim praksama.“

Teme predstavljenih radova variraju od pitanja šta je to uopšte AI, gde je sve ima i u čijem je vlasništvu, do prvog koraka ka njenom prihvatanju – zašto je nešto veštačka inteligencija a ne aplicirani softver kakvi se koriste decenijama unazad. „Sa neke najšire i pozitivističke strane gledano, a imajući u vidu neverovatne mogućnosti koje su u igri, upotreba veštačke inteligencije u umetničkim projektima ili različitim sferama kreativnosti može generisati ili inspirisati potpuno nove pojavne i kolaborativne forme. Ovde nije reč o umetnosti radi umetnosti, već o aktuelizaciji društvenog trenutka, normi u kojima (ne)svesno funkcionišemo, odnosno vrednosti koje oblikuju svet i naše okruženje. Nešto poput fotografije u drugoj polovini 19. veka, filma između dva svetska rata ili masovne digitalizacije u poslednjoj četvrti 20. veka. AI je istovremeno i pomalo od svega ovoga i štošta drugo što nije jednostavno pojmiti, ali ponajpre super-sistem koji povezuje milione – ljudi, podataka, bitova – sa neograničenim umetničkim potencijalom.“

Razlike između nauke i umetnosti niko ne dovodi u pitanje, ali to nije opravdanje da se ne istakne ono što je između, ljudi koji ih čine i stvaraju, a koje vode slični ili čak isti porivi, ciljevi i inspiracije, istraživački duh i žeđ za (sa)znanjem, kaže Erić. „Nemojte da mislite da, sa druge strane, naučnici ne nose umetnost u sebi. Sam čin inicijacije, pokretanja nečeg novog, stvaranja na granici fikcije i realnosti, vere u sebe i stalnog preispitivanja sadrži u sebi klicu umetničkog. U mnogo čemu, i umetnički i naučni pristupi imaju veoma slične procese i etape, no njihove početne i krajnje tačke su nesumnjivo bitno različite. Tamo gde stoji nešto metafizičko, tu je teorema ili premisa, a tamo gde imamo objektivan rezultat ili teoriju, stoji subjektivna vizija drugačije realnosti. Obe su, međutim, sasvim legitimne jer odgovaraju i na okvire sveta u kome živimo, ali i na duhovne, kontemplativne i saznajne potrebe svakog od nas.“

Teško je precizirati gde se sve veštačka inteligencija danas nalazi i gde se sve s njom možemo sresti, ali upravo pokazano preplitanje nauke i umetnosti ukazuje da nije pogrešno reći da je sveprisutna, da ima neverovatan potencijal i da je super-tehnologija koja nas stalno prati, ali je i korak ispred u mnogo čemu.