Kada je u nedelju 8. juna javljeno da je Ratko Butorović Bato pronađen mrtav u svojoj kancelariji u novosadskom hotelu Park, prva stvar na koju su ljudi koji prate fudbal mogli da pomisle jeste da je on ubijen. Međutim, na sreću, ta je misterija brzo razvejana jer su „istražni organi“ saopštili da je Bato umro najverovatnije od infarkta i da na telu nisu pronađeni tragovi nikakvog nasilja.
Na sreću, jer njegovom smrću nije produžena lista onih koji su u poslednjih dvadesetak godina vodili razne srpske klubove i u jednom trenutku bili žrtve nekakve sačekuše.
Javljeno je još da su ga u kancelariji našli članovi njegovog obezbeđenja kada im dugo nije odgovarao na telefonske pozive.
U daljim izveštajima povodom ovog nesrećnog događaja pojavljuju se različiti datumi njegovog rođenja. Naime, negde piše da je rođen 1954, a na drugim mestima – 1957. godine. Ono što je sigurno jeste da je upisan u matične knjige opštine Nikšić, Crna Gora, što će bitno odrediti njegov „životni put“.
Setio sam se razgovora s njim od pre dve godine posle finala Kupa Srbije u kojem je Vojvodina izgubila trofej u utakmici sa Partizanom. Bila je velika vrućina u Novom Sadu i čekali smo ga skoro sat vremena da dođe na zakazani razgovor. Dok je pričao o fudbalu i onome što je bila tema našeg razgovora, govorio je na ekavici, i nekako službeno. Ali, kako je razgovor odmicao i kako sam ga usmeravao ka priči o tome ko je on zapravo, Butorović je prelazio na ijekavicu sa karakterističnim naglaskom iz svog rodnog sela u okolini Nikšića.
„Meni je horoskop veoma važan, ali mi je jasno da datum rođenja sigurno nije ispravan“, govorio je Butorović, „jer je jasno da su me upisali u nekom trenutku kada je neko otišao u grad i verovatno je to taj datum a ne onaj kada sam se baš rodio. Ko je mogao da prekine kosidbu ili nešto takvo da ide da upisuje dijete u knjige?“
Butorović je izgledao starije nego što bi moglo da se zaključi po broju godina, ali za većinu posmatrača sa strane to je bilo nevidljivo jer je od sebe napravio neku vrstu iščašenog modnog gurua i svojim gangsta-geto stilom privlačio je pažnju i međunarodne javnosti. Nikada niko u svetu fudbala nije i verovatno nikada neće izgledati kao Butorović i to je njegova prva zaostavština.
On je u SAD „otkrio“ hip-hop modu, ali je uvek držao do brendova iz sfere visoke mode kao što su D&G, Guči, Armani, Versaće, ali je sebi dozvoljavao da u ormaru ima i poneko parče običnih robnih marki tipa Puma ili Adidas.
„Ljudi me vide i kažu gle kakav je ko klošar, a ovo na mene košta par hiljada evra“, govorio je.
On je insistirao na tome da je, dok je nosio odela, to bila samo marka Brioni i šalio se da bi Zekstrina odela možda kupio samo za recepcionere u svojim hotelima.
Iza bizarne spoljašnosti, bele ondulirane poludugačke kose i ogromnih kajli a–la Pablik enemi, bio je čovek koji je u životu „prošao sve“ i u zrelim godinama zagospodario Novim Sadom, u koji je došao još kao tinejdžer da se školuje. Početak mu nije bio lak.
„Kopao sam kanale, radio svašta. Mislim da sam postavljao kablove na celom putu od Novog Sada do Futoga“, svedočio je Butorović.
Fizikalija za kršnog Crnogorca, koga je majka nazvala Bato, verovatno nije bila preteška stvar ali se on ubrzo obreo u „belom svetu“ gde je počeo kao radnik na poslovima obezbeđenja.
„Nadimak Kankan sam dobio jer se lanac dragstora u Novom Sadu tako zvao, a ja sam svoje radnje nazvao po klubu iz Pariza“, rekao nam je Butorović.
Iz pariskih dana je i jedna ljubavna epizoda koja je okončana zavetom majke da se mane tamnoputih žena jer ne želi da joj crnče trči po avliji.
Butorović je ovu majčinu zakletvu poslušao i raskrstio sa tamnoputom lepoticom, ali je sećanje na tu mladalačku ljubav hranio na simboličan način kroz nadimak Kankan.
Ljubav prema Francuskoj pokazao je i kada je početkom dvehiljaditih kupio pariski magazin u glavnoj šetačkoj ulici u Novom Sadu i sazidao novi moderan objekat koji lokalci nikada nisu prihvatili jer se mislilo da je on odraz osionosti njegovog vlasnika koji ne razume šta su istorija i tradicija.
Međutim, niko nije imao primedbe kada je kupio oronuo a ogroman hotel Park u Novom Sadu koji je kompletno renovirao i doterao, kao što je docnije uradio sa hotelom Leopold na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Svoje poreklo nikada nije krio, bez obzira na svetski stil u oblačenju, ali mu je ono donosilo samo nove i nove kontroverze jer je povezivan sa Branom Mićunovićem, za koga se u medijima tvrdi da je šef svih mafija na Balkanu, kao i sa crnogorskim vladarom Milom Đukanovićem. On to nikada nije krio, a i što bi to radio: oni su svi Nikšićani, ili iz okoline Nikšića, kao i Tomislav Karadžić, na primer…
„Ovde sam kod sebe morô da zaposlim gomilu rođaka iz Crne Gore jer od tetaka ne može da se živi. Svi misle Bato je uspeo i sad mora svima da pomogne“, govorio je o svojim vezama sa zavičajem.
Demantovao je da su ljudi iz njegovog obezbeđenja kriminalci, to je sirotinja iz rodnog kraja kojoj treba posao.
Dovodili su ga u vezu sa raznim predstavnicima srpskog i crnogorskog podzemlja, ako se tako mogu nazvati delovi nekadašnje Službe državne bezbednosti, ali je, na kraju, ipak nekakav preduzetnik koji je svojim delovanjem unapredio hotelijersku ponudu u Novom Sadu i digao iz mrtvih fudbalski klub Vojvodinu, koja je pre manje od deceniju bila mesto na kome su fudbalerima honorare plaćali pečenjem.
Butorović je klub „preuzeo“ 2006. godine i za sedam godina izgradio sasvim solidnu osnovu za opstanak ulaganjem u sportski centar „Vujadin Boškov“ u Veterniku i doterivanjem stadiona „Karađorđe“ onoliko koliko je bilo u njegovoj nadležnosti.
Za ovih sedam godina u klubu se pojavilo dosta mladih i dobrih fudbalera koje nije želeo da proda Partizanu i Zvezdi jer nije hteo da pojačava konkurenciju.
Na prodaji ovih igrača je odlično zarađivao.
„Moj je interes da zaradim na fudbalu i ja to otvoreno kažem“, govorio je reporteru „Vremena“.
U akciji suzbijanja „fudbalske mafije“ u Srbiji bio je spektakularno uhapšen 2008. godine i okrivljen da je sa par hiljada evra podmitio sudije na utakmici Mladost Lučani – Vojvodina. Neko vreme je proveo u pritvoru, ali je po izlasku nastavio najnormalnije da se bavi svojim poslovima.
Imao je cilj da Vojvodina počne da osvaja trofeje, ali mu to nikako nije pošlo za rukom čak ni ove godine, kada su izgubili finale Kupa od Jagodine iako su bili favoriti. Butorović je imao fer odnos prema fudbalerima koje je javno napadao kada nisu dobro igrali, ali i nagrađivao za dobre partije. Lako je menjao trenere i očevidno sam na svoju ruku donosio sve odluke.
Voleo je da koketira sa publikom pa je na neke utakmice išao sa njima na tribinu koja je predviđena za gostujuće navijače.
Njegova smrt će verovatno biti ozbiljan udarac za kompaniju koju je izgradio, mada su njegovi sinovi, iako mladi, školovani na dobrim školama u inostranstvu i verovatno mogu da preuzmu rukovođenje nekih poslova.
Od njihove sposobnosti zavisiće i konačna procena onoga što je Butorović uradio: ako poslovi opstanu, uključujući i vođenje fudbalskog kluba, onda ćemo znati da je pokojnik napravio neku realnu stvar. Ako se sve uruši, onda će biti jasno da je on bio samo zastupnik neke veće organizacije.
Za Novi Sad i za njegovo nasleđe bi bilo dobro da njegova deca ili naslednici uopšte unaprede ono što je napravio.
