Poraz ne postoji

Kinematografija tokom stotinak godina postojanja postavlja slične probleme pred sve stvaraoce. Ukoliko se neko ostvarenje uklapa u kanon „prihvatljivog“ i aminovanog od strane ustaljenih autoriteta, nije teško ni da dođe pred publiku. Ali, to isključuje veliki broj autorskih ostvarenja, koja usled ingenioznih postavki i hrabrih iskoraka u umetničke sfere, često nailaze na nerazumevanje širih mejnstrim krugova.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka ova pojava je bila izuzetno prisutna. Šezdesetosmaška previranja širom sveta, sve otvoreniji kulturbunt zbog rata u Vijetnamu i rušenje ustaljenih normi pokrenuli su lavinu izvanrednih umetničkih tvorevina, ali problem plasmana je ostao, posebno skupe umetnosti kao što je film. Tako je nastao „ponoćni film“.

Prema opštoj definiciji, to su ostvarenja koja bi se po svim parametrima smatrala opskurnim filmovima, nadrealnim i namenjenim probranoj artističkoj publici, a prikazivana su po pravilu u ponoć, kada većina bioskopa uveliko zatvori blagajne. Međutim, ponoćni film je s vremenom narastao u zbirku kultnih ostvarenja sa vojskom odanih fanova, što ga je od skrajnute pojave svrstalo u elitističke.

OVO NIJE VESTERN

Kritičari i istoričari filma se sukobljavaju koje je tačno ostvarenje pokrenulo fenomen ponoćnog filma. Neki, poput muzičara i pisca Gerija Valentina, smatraju da je to kratki okultni poludokumentarac Invocation of my Demon Brother (1969) Keneta Angera. Drugi pak navode manje poznate naslove iz ovog vremenskog perioda, dok je zvanični stav većine stručnjaka da titulu pokretača ovog fenomena bez sumnje nosi El Topo Alehandra Hodorovskog. Nema sumnje, međutim, da je ova pojava nastala u podjednako kultnom bioskopu „Eldžin“ u Njujorku, na mestu današnjeg bioskopa „Džojs“, na uglu 19. ulice i Osme avenije. U okruženju bioskopa mahom pornografske orijentacije, menadžer Ben Barenholc je u ponoćnom filmu video priliku da privuče drugačiju publiku i otvorio je vrata nezavisnim stvaraocima koje su drugi uglavnom odbijali.

Kada je došao do nadrealističkog vestern filma tada neafirmisanog čileanskog umetnika Alehandra Hodorovskog, naslutio je da posao može da pođe po zlu. I ranije je Barenholc prikazivao šokantne i nadrealne filmove, ali El Topo je bio do te mere kriptičan i šokantan da bi mogao da izazove odijum javnosti. Barenholc je odlučio da rizikuje, ali je Hodorovskom ponudio samo projekciju u ponoć, a ako ne bude interesovanja, film se posle dve nedelje skida sa repertoara. El Topo je premijerno prikazan 18. decembra 1970. u „Eldžinu“ pred punom salom i nastavio da se prikazuje svakodnevno sve do juna 1971. godine. Svaka projekcija bila je rasprodata danima unazad. El Topo je postao kultno ostvarenje nadrealnog filma, a Hodorovski je stekao brojne poklonike, među kojima su bili Džon Lenon i Joko Ono, Mik Džeger, Dejvid Linč, Denis Hoper, Piter Gebrijel i brojni drugi.

El Topo je sve osim porodičnog vesterna. Šokantan, katkad bizaran, kriptičan i često nerazumljiv, El Topo se navodi kao jedan od najslavnijih nadrealističkih ostvarenja. Hodorovski je scenarista, režiser i glavni glumac. Put El Topa (Krtica) od brutalnog revolveraša do prosvetljenog svetog čoveka isprepletan je sa biblijskim alegorijama, istočnjačkom filozofijom i mističnim simbolizmom; ali u osnovi priče je potraga za unutrašnjom svetlošću i iskupljenjem. Jedna od najvećih kontroverzi u vezi sa El Topom je scena silovanja, koja se može svrstati među najšokantnije u kinematografiji, najviše zahvaljujući iskrenoj agoniji (i ekstazi) glumice Mare Lorencio, ali i kasnijoj izjavi Hodorovskog: „Kada smo radili scenu silovanja, objasnio sam joj da ću da je udarim i silujem. (…) Otišli smo sami u pustinju, samo sa kamermanom i tehničarem. Niko drugi. (…) I stvarno… stvarno… stvarno sam je silovao. I ona je vrištala.“ Godinama su Hodorovskog progonili sa pitanjima u vezi sa tom izjavom, a ni Mara Lorencio nije želela da daje komentare. Tek 2019. godine Hodorovski je pojasnio ovaj incident: „To su reči, a ne činjenice, nadrealistički metod da se probije u svet kinematografije na račun opskurnosti. (…) Shvatam da je ta izjava problematična jer koristi fiktivno silovanje žene kao oruđe da se dobije na slavi, i sada, pedeset godina kasnije, žalim što su je tumačili kao istinitu.“

Hodorovski je zbog popularnosti El Topa planirao da snimi nastavak priče, fokusirane na sinove revolveraša. Čak je napisao scenario za film i nudio ga producentima, ali bez željenog rezultata. „Svi studiji u Holivudu, koji su me posmatrali kao vanzemaljca, protivili su se ideji. Nekoliko producenata, obožavalaca, potrudili su se da mi pomognu, ali kako je filmska umetnost najskuplja od svih umetnosti, nijedan nije uspeo da prikupi neophodnu sumu“, izjavio je Hodorovski.

SUSRET KAINA I AVELJA

Skoro pola veka scenario za El Topove sinove samovao je u fioci, uprkos tome što je Hodorovski svih godina bio aktivan u filmu i stripu. Kada je postalo jasno da će nastavak El Topa na filmu ostati nedosanjani san, Hodorovski se odlučio da priču preseli na table stripa. Strpljivo je čekao, kako sam navodi, umetnika koji će uspeti da adekvatno prenese duh izvornog dela u strip, sve do Hozea Ladrona. Pola veka nakon El Topa počeli su da objavljuju strip u nastavcima, podeljen u tri albuma – Kain, Avelj i Aveljkain. Prva dva albuma kod nas je objavio zemunski Makondo, a čeka se objavljivanje trećeg dela u Francuskoj da bi i kod nas priča bila zaokružena.

Znajući da kriptični i nadrealistički El Topo može biti izazov za širu publiku, Hodorovski je na početku Kaina sumirao sadržaj filma i time odstranio mogućnost da se neko obeshrabri zbog nedostatka predznanja. Prvi album se fokusira na sudbinu starijeg El Topovog sina Kaina, koji je oličenje brutalnog revolveraša kakav je i njegov otac u prvoj polovini filma; čak tolik da je Kain zapravo grafički oblikovan kao El Topo / Hodorovski. Drugi album se odnosi na drugog, prosvećenog sina Avelja, koji izgledom evocira na budističke monahe. Biblijska imena braće nisu slučajnost, jer, kao i u El Topu, priča obiluje biblijskim alegorijama. Kain na čelu nosi žig prokletog koji mu je otac utisnuo, te niko u bizarnom svetu Hodorovskog ne sme čak ni da ga pogleda i svi se pretvaraju da on ni ne postoji. Pritom, Kain je, kao i njegov biblijski imenjak, predodređen da jednog dana ubije svog brata pa strepi od njihovog susreta, jer zna čemu ga sudbina vodi. Avelj je, s druge strane, benevolentan lik koji na sudbinu gleda blagonaklono i nema nameru da beži od nje. Susret braće je, naravno, neminovan, ali Hodorovski ne bi bio umetnik kakav jeste da čitaoce ne presreće sledom događaja kojim jasno stavlja do znanja da je prosvetljenje prokletog moguće, kao što i najčistiji mogu uprljati dušu. Kain i Avelj se sve više zbližavaju na svom duhovnom putovanju, do te mere da, kao jin i jang, u svakom crnilu postoji zrno beline i obrnuto.

Iako je konačni ishod ovog duhovnog putovanja u trećem albumu, koji Ladron još crta, lako je naslutiti u kom smeru priča teče. Osim ako nas Hodorovski ne iznenadi još nekim preokretom, što se lako može očekivati od scenariste njegovog kalibra.

Ladron je maestralno oživeo svet El Topa iz 1970, udahnuvši mu grafičku svežinu 21. veka. U pojedinim aspektima El Topovi sinovi su još impresivniji od filmskog prethodnika jer nisu sputani ograničenjima (i budžetom) kinematografije. Ladronove kompozicije su poput visokobudžetnih spektakala, uz svu „prljavost“ i nadrealističku simboliku kojima je film plenio publiku pre pola veka.

Ono što izdvaja El Topove sinove od mora naslova frankofonog i svetskog stripa, uključujući one koje je pisao Hodorovski poslednjih decenija, jeste činjenica da ovo nije još jedna reciklaža starog sadržaja. Hodorovski nije u devetoj deceniji došao na ideju da ponovo oživi film koji ga je proslavio, već je priču napisao pre pola veka i tek sada joj udahnuo život. Ovo je, dakle, Hodorovski u punom naponu snage, rešen da natera publiku na razmišljanje, šokira i podučava. Nije pristajao na kompromise pa zato i nije objavio priču u obliku koji ga nije zadovoljavao. Bila mu je isuviše važna i nije bežao od mogućnosti da prihvati poraz. Jer, kako piše u predgovoru El Topovih sinova: „Poraz ne postoji, to je samo novi put.“