Pokroviteljica, interes i uticaj

U subotu 23. februara navršiće se tačno 170 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Rusije. Naime, tog dana 1838. godine knez Miloš Obrenović je u Kragujevcu primio u svečanu audijenciju ruskog diplomatu Gerasima Vasiljeviča Vašćenka, koji mu je predao akreditivno pismo o svom postavljenju na mesto konzula u Kneževini Srbiji.

Od 1459. godine, kada je srpska despotovina dospela pod tursku vlast, Srbija je sve do Prvog srpskog ustanka 1804, gotovo tri i po veka, bila razdeljena u nekoliko pašaluka Turskog carstva. Jedino su za vreme pojedinih austrijsko-turskih ratova, vođenih od 1683. do 1699, i od 1719. do 1738. godine, delovi Srbije bivali pod austrijskom vlašću.

Teško vreme ropstva prouzrokovalo je velike seobe, od kojih su neke završile u Rusiji, gde su srpske izbeglice našle prvo utočište, a zatim i trajno nastanjenje, pre svega u području oko Dnjepra. Postojanje zajedničkog neprijatelja, Otomanskog carstva, Srbima je još u XVIII veku ulivalo nadu da će u velikoj i bratskoj Rusiji naći pomoć i kada krenu u borbu za oslobođenje. Srbiju je za Rusiju, pored zajedničkog slovenskog porekla, vezivalo i pravoslavlje, koje je u obe zemlje bilo od presudnog uticaja za očuvanje nacionalnog identiteta. Ne treba zaboraviti da su Srbi tokom viševekovnog turskog ropstva od zavojevača poprimili neke običaje, jezik, zakone, način oblačenja, ponešto i od ishrane, ali je vera ostala potpuno čista – ni jedan jedini deo islama nije prodro u pravoslavlje. Imajući to u vidu bilo je prirodno da se Srbi, odmah po podizanju ustanka 1804, obrate za pomoć Rusiji.

Odluka da se od Rusije zatraži vojna i politička pomoć doneta je na prvoj Ustaničkoj skupštini, održanoj polovinom maja u Ostružnici, nadomak Beograda. Naime, prema Kučuk-kajnardžijskom miru potpisanom 1774. godine između Rusije i Turske, Rusija je posle dobijenog rata dobila, između ostalog, i pravo zaštite pravoslavnog stanovništva u Turskoj. Imajući to u vidu prvo se preko ruskog poslanika u Carigradu šalje u Petrograd pismo, da bi početkom novembra Karađorđe u Rusiju uputio i deputaciju sa protom Matejom Nenadovićem na čelu, koja će 15. novembra podneti ruskom caru Aleksandru I molbu „za zaštitu i spasenje“. Tom prilikom od Rusije je zatraženo da u Srbiju pošalje i konzula.

Međutim, deputacija se u Srbiju vraća sa stavom ruske vlade da u tom trenutku ne može da izađe u susret zahtevima ustanika, s obzirom na to da je zbog Napoleonovog pohoda na istok želela dobre odnose sa Turskom, sa kojom je upravo sklopila (23. septembra) odbrambeni savez. Bio je to početak diplomatske i vojne kombinatorike u kojoj se našla ustanička Srbija, često ne shvatajući da nije u centru zbivanja, već u senci velikih vojnih obračuna koji su se tada odvijali u Evropi. „Prava se istorija tamo kuje, a ova balkanska obračunavanja su samo politički dodatak“, pisao je o tome istoričar Milorad Ekmečić.

INTERESI I UTICAJI: Velike sile će se u narednom periodu i miriti i ponovo ratovati, od čega će zavisiti i odnos Rusije kao velike sile prema Srbiji. Naravno, Rusija će svoju politiku prilagođavati ostvarivanju svog strateškog cilja – izlaska na Sredozemno more, što je jedino mogla ostvariti u sklopu kompleksnog rešavanja „istočnog pitanja“, tj. nadmetanja velikih evropskih sila oko podele osmanlijske teritorijalne baštine, ostvarene na Starom kontinentu od XIV veka nadalje. Ali, nije samo Rusija imala pretenzije na oslabljeno Tursko carstvo. Istina, Rusija je posle dobijenog rata protiv Turske imala neku vrstu protektorata nad „bolesnikom sa Bosfora“, ali i bez snage da tu prednost dugoročno obezbedi. Zbog toga je i Rusija prihvatila mišljenje ostalih velikih sila – Francuske, Velike Britanije, Austrije – da je održanje Turske u tom trenutku najbolje rešenje.

Međutim, održanje Turskog carstva u postojećem stanju nije bilo u skladu sa težnjom Srbije za što većim osamostaljenjem od Porte. Ruski stav je bio da se Srbija mora zadovoljiti postojećim stepenom autonomije (dobijene uz pomoć Rusije), te da ne sme težiti nezavisnosti, niti pak prihvatati revolucionarne ustanove i ideje sa Zapada, „pa se stekao utisak da je ona sizerenski, a ne pokroviteljski dvor“ (Radoš Ljušić).

SRPSKI INTERES: Do sticanja autonomije Miloš Obrenović je bio zainteresovan da u Srbiju dovede ruskog konzula i tako uspostavi neposredne diplomatske veze sa Petrogradom. U tom cilju više puta se obraćao ruskim zvaničnicima, da bi u Petrograd slao i posebnu deputaciju. Međutim, kada je Srbija stekla autonomiju i u tom statusu postala privlačna i za ostale velike sile, Miloš je okrenuo ćurak: pronalazio je niz izgovora kako bi odvratio zainteresovane sile od otvaranja svojih diplomatskih predstavništava, zazirući od njihovog nadzora. Ali, u Srbiji je postojala i opozicija, kojoj je strani konzul – prvenstveno ruski, kao predstavnik pokroviteljskog dvora – bio potreban radi pomoći u suzbijanju tadašnje Miloševe samovolje i ostvarivanja ustavne vladavine.

OTVARANJE KONZULATA: Promenu stava Rusije oko otvaranja konzulata u Srbiji uslovilo je otvaranje austrijskog konzulata u Beogradu 14. septembra 1836. Zemlja pokroviteljica nije mogla ravnodušno da posmatra kako austrijski konzul neposredno širi svoj uticaj na njenu štićenicu, ali se ipak uzdržala da u Beograd pošalje diplomatskog predstavnika, plašeći se da svojim primerom ne podstakne Veliku Britaniju i Francusku na istu odluku. Stoga je u Petrogradu odlučeno da se zbivanja u Srbiji prate iz obližnje Oršave, u koju je kao konzul upućen Gerasim Vasiljević Vašćenko, dotadašnji vršilac dužnosti konzula u Moldaviji. U grad nadomak srpske granice Vašćenko je stigao 16. marta 1837. ali je, mimo ruskih očekivanja, već krajem maja Velika Britanija uputila svog konzula u Beograd.

U toku svog rada u oršavskom konzulatu Vašćenko je pažljivo pratio zbivanja u Srbiji, pa mu nije mogla promaći ni aktivnost novog britanskog konzula Lojda Džordža Hodžesa, pogotovo njegov veliki uticaj na Miloša, koji je mogao rezultirati potpunim kneževim odvajanjem od Rusije. Kako nijedan pokušaj opozicije da udalji Miloša od Hodžesa nije uspeo, njeni predvodnici su zatražili od zvaničnog Petrograda da uputi svog konzula direktno u Srbiju. Na stranu opozicije knezu stao je i Savet, pa je u Petrogradu odlučeno da se Vašćenko iz Oršave premesti u Beograd kako bi se na licu mesta mogao suprotstaviti agresivnom britanskom diplomati.

Vašćenko je prispeo u Beograd 22. februara 1838, da bi ga narednog dana, u subotu 23. februara, u Kragujevcu primio u svečanu audijenciju knez Miloš Obrenović. Predajom akreditivnog pisma, potpisanog od grofa Karla Vasiljeviča Neselrodea, ruskog vicekancelara, uspostavljeni su diplomatski odnosi između Kneževine Srbije i Ruske Carevine.

Sledeće, 1839. godine, u Beograd je prispeo i francuski konzul, pa je tako Kneževina Srbija imala uspostavljene diplomatske odnose sa svim tadašnjim velikim evropskim silama. Bio je to za Srbiju značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti, koja će uslediti na Berlinskom kongresu 1878. godine.