Na izbledeloj fotografiji iz Splita, 1956, ili tako neke daleke godine, vidi se podmladak Partizana. Stadion kod Plinare (ili kod Stare murve), Partizan pred utakmicu sa vršnjacima iz Hajduka, stoje iz anfasa, gotovo sve goluždravi dečaci. Poslednji u vrsti: Vladica Kovačević.
Koji je prvi likovni dojam? Golman Miloradović, kapiten Rede, braća Čebinci – već su atletski formirani igrači. Ali Jusufi, Vasović, Miladinović, Ilija Mitić, Kovačević – kao da su izašli iz logora. Dresovi na njima vise, a noge tanke, mršave, samo što kosti nisu kožu probile. To su deca rođena pred sam rat. Plemenita krhkost tela, od gladi i od igre. To je neko morao da prepozna. I prepoznao je. Florijan Matekalo. Video je da će te noge biti krila. To njegovo jato, uz Šoškića i Galića, porašće do divlje horde, i postati najbolja i najtrofejnija generacija u povesti Partizana. Uvešće Partizan u red evropskih i svetskih velikana.
Podmladak Partizana u dve sezone, 1955/6. i 1956/7, nije izgubio nijednu utakmicu u prvenstvu i kupu Jugoslavije. A gol diferencija je bila 211:15 i 251:11. Ovo su brojke po sećanju, mrzi me da proveravam. Pobedili su Hajduk sa 7:0, Dinamo 11:0, Zvezdu 6:0. Pričali su bajke, bajke brojeva. Arhitekta igre te ekipe – ne poslovođa, ne volim tu reč – bio je Vladica Kovačević. Princ prostora, majstor mizanscena (najkrhkiji i najhrabriji – to liči na Šekspira, sme li to neko da proveri?). Jer ljubav je nešto vezano za prostor. Zaposednut biti… to je pesnik Emilio Čeki. Za Vladicu teren je bio i more i dlan. Video je horizont sve tamo do sna. I video je najsitniju arabesku na devojačkom razboju. Ta devojka je iz Persije.
Vladica je već u podmlatku potvrđivao onu drevnu reč da mudrac nije drugo doli dete. Mogao je već tada slobodno reći: ja sam prostor i svetlost jesam. Bio je (b)led u žeravici igre. Matekalo ga je oslobodio dečije baroknosti i driblerskog narcisa, učio ga prostoru i upornosti.
Rez: dve scene, kad smo već kod likovnosti:
Na utakmici protiv Sparte, Vladica je dao prvi i treći gol. Oba puta na centaršut Hasanagića. Kao treći čovek, iz drugog plana, ušao je na prvu stativu i bio strelac. Treći čovek, ili šifra: Ilješ Špic. Kod trećeg gola Kovačević se od nadira i radosti upecao u mrežu. Iščupao ga je Zoran Miladinović, Vilijem Holden te divlje horde. Uzeo u naručje i nosio nekoliko koraka. Kakav prizor za Mikelanđela, strašni sud za Spartu. U drugom poluvremenu već je 5:0 za Partizan. A onda: centaršut Jusufija, Hasanagić i Kovačević igraju dupli pâs glavama u srcu šesnaesterca, Hasanagić prima loptu na grudi i iz voleja pogađa gol Sparte. Ko može da ima tu zlu ćud, to srce, da tu vidi ofsajd? Ali taj gol više se pamti nego nečija cela klupska istorija.
Vladica je pripadao retkom soju igrača sredine terena koji su imali čudesan pâs, ali su bili i veliki strelci. Ne znam na svetu igrača sredine terena koji je dao toliko golova. Možda Ziko, ali njegova uloga je bila ipak nešto drugačija.
Davno, davno, na Južnom bulevaru, u stanu kod Milana Galića, razgovarao sam s Vladicom i nešto natuknuo o njegovoj igri glavom. Vladica kaže da je on treći strelac u istoriji Partizana kada je reč o golovima postignutim glavom. Mada mislim da sve pamtim, to mi je bilo veliko iznenađenje.
Polufinale kupa protiv Zvezde, 1959. Igra se drugi produžetak, Zvezda vodi sa 2:1. Na jednu visoku loptu krenuli su Ljubiša Spajić i Vladica. Beara je krenuo, pa stao na pola puta. A Vladica, malen, visoko je skočio i temenom lobovao Velikog Vladimira. Onda je i u penal-seriji Beari dao gol. To mu je bio prvi jedanaesterac za Partizan. Od tada postaje specijalista za penale. Na turniru u Kazablanki protiv Monaka, prvaka Francuske, igrali su se produžeci, i ostalo je nerešeno. U penal-seriji Kovačević je dao svih pet golova. Ili Vladica kao Rik Blejn, kao Hemfri Bogart.
Vladica Kovačević spada u red majstora kakvi su bili Didi, Božik, Hidegkuti, Neto, Voronjin, Haler, Žerson, Rivera, Korso, Van Hanegem, Rivelinjo… Sa Milanom Galićem činio je najbolji tandem u istoriji jugoslovenskog fudbala. Odlično su igrali, možda najtečnije, kad nisu govorili, a bilo je toga. Najbolji razgovor je dupli pâs. Da je Kovačević igrao u polufinalu u Čileu protiv Čehoslovačke, Jugoslavija bi sigurno igrala u finalu s Brazilom. Vladica se na to mangupski smeška.
Odlaze crno-bele bebe. Otišli su Zoran, Vaske, Gale, i sad Vladica. U igri četiri na četiri teško da će imati dostojnog protivnika. Vaske će da traži da se igra na velikom terenu.
Vreme je bosonogo, ide od dečaka do dečaka, od smrti do smrti. Kažu, prolaze godine. Ali siguran sam da večnost još u čudu gleda kako Matekalova deca treniraju na šljaci pomoćnog Partizanovog igrališta. Odakle takva lepota niče, snažna i krhka da strah te obuzme…
Vladica mi je pričao da je njegov otac čuvao isečke iz novina o njegovoj igri i golovima. Predao mu je tu dokumentaciju, Kovačević je to nekome posudio a ovaj mu to nije vratio. Ali ostao je rukopis Vladice Kovačevića na igralištu, na poljanama u Ivanjici, po velikim arenama u svetu. A najviše na Stadionu JNA, na stadionu Partizana. Nije to svakom dato da vidi. Plamen i led – taj rukopis. Dečaka iz Ivanjice, dečaka iz ivanjdanske noći.
Pa njegov osmeh, njegov gospodski ton – čuo se svaki slog, svako slovo, svaka reč, govorio je srpski kao da govori engleski (ne znam ko bolje: on ili Petar Kralj). Kako mu je čestitao Bobi Čarlton posle utakmice protiv Mančestera u Beogradu? „Voleo bih da igram sa vama… Vi vidite sve, kakvo čitanje prostora, kakva kontrola ritma!“ Nije mi ovo Vladica rekao, a ko mi je rekao, neću da kažem.
Poslednji put sam ga video tamo gde je i trebalo da ga vidim. Kod Nenada Bjekovića na Neimaru. To je oaza pravih Partizanovaca. Bio je tu i veliki igrač Radoslav Bečejac Grba. Vladica se osmehivao na neke Grbine šale, a onda, kaže, ide na ručak kući, čeka ga kći. Sa osmehom je Vladica Kovačević otišao i u smrt. Naučio je dušu, dušu ili loptu, kako se Zbogom odigrava.
Nije ovo tekst koji sam želeo da napišem. Ono najbolje je (pre)ostalo. Znam da Partizan nije vratio Vladici ono što je on dao klubu. Ni njemu ni njegovoj generaciji (čast Nenadu Bjekoviću). Oni su svoj bol u plamenu skrili. I taj plamen, taj ponos, niko im oduzeti ne može.
Vladice, vi ste moje detinjstvo učinili srećnim, jer nema druge besmrtnosti do besmrtnosti igre. Znam da će se padobran duše Vladice Kovačevića sam otvoriti. Vi ste sad najbliža večnost crno-belih beba.
Smrt fašizmu, živeo Vladica Kovačević, živeo Partizan!
P.S. Al’ srce mi izgore… Dečak, gospoče: kao da je more zaspalo zemlji u naručju.
