Pet dana Dobrovićeve republike

Memorijalni kompleks Batinska bitka dominira nad Dunavom na mestu na kojem se u novembru 1944. odigrala. Od Novog Sada do njega vodi put kroz sela otužnog izgleda sa mnogo napuštenih kuća: Srpski Miletić, Doroslovo, Bezdan, kao i grad Sombor koji je za 20 godina izgubio 20 odsto stanovnika. Prelazimo most na Dunavu kod Batine i ulazimo u hrvatski deo Baranje, u kojem je situacija tek nešto bolja. Samo selo Batina liči na mesta u zapadnoj Bačkoj (oronule i napuštene kuće), sam Memorijalni kompleks je, čini se, solidno održavan ali, iako je petak popodne, logično vreme kada bi neki turista mogao da naiđe, Spomen-dom s dve izložbene prostorije i stalnom muzejskom izložbom o Batinskoj bici, suvenirnicom i restoranom bio je zaključan bez informacije o radnom vremenu.

Spomenik Pobeda, rad akademskog vajara Antuna Augustinčića, otkriven je 1976. na mestu najžešćih borbi, na takozvanoj “krvavoj koti 169”. Pored je Spomen-park i zajednička grobnica s posmrtnim ostacima 1.297 boraca Crvene armije. Nastavljamo kroz hrvatski deo Baranje i brzo stižemo do granice sa Mađarskom, koje zapravo i nema. Kako su obe zemlje u Šengenskom sporazumu, a pritisak migranata na ovaj deo granice drastično se smanjio proteklih godinu dana i preusmerio ka Bosni – na prelazu nije bilo nikakve kontrole. Već za 15 minuta stigli smo u Mohač.

POHOD BUŠARA

“Vesela je Šokadija kad tambura šorom svira”, pa “Idu Šokac i Šokica, drma im se kabanica…”, smenjuju se pesme na razglasu u centru Mohača i mi više nismo sigurni u kojoj smo državi. Povod je festival “Pohod bušara” (Busójárás) koji se održava svake godine u pokladno vreme početkom februara. Naziv je dobio po zastašujućim kostimima što ih oblače njegovi učesnici, koji nose velike drvene maske i vunene ogrtače od ovčijeg krzna, nalik kastavskim “zvončarima” koje sam pre četiri godine imao prilike da gledam na Karnevalu u Rijeci.

Običaj su u Mohač doneli šokački Hrvati iz krajeva iz kojih su se ovde doselili početkom 17. veka. Pohod bušara upisan je 2009. na Uneskovu Listu nematerijalne svetske baštine. Festival traje tri dana; mi smo došli u petak kada je tek zagrevanje, a svoj krešendo će doživeti Pohodom bušara u nedelju popodne i paljenjem velike lomače od pruća u centru Mohača.

Okrepili smo se lokalnim specijalitetima i pivom i krenuli ka drugoj bini privučeni poznatim melodijama. Tu je nastupao nekakav romski orkestar koji je pevao U lijepome starom gradu Višegradu. Ismejali smo se do suza jer pevač bukvalno nije ubo nijednu reč kako treba, sve je neodoljivo podsećalo na ono izvođenje pesme Without you Maraje Keri u bugarskom “Idolu” poznato i kao “Ken lee”. Ulicama već krstare bušari praveći zaglušljivu buku svojim čegrtaljkama.

foto: robert čoban

PEČUJ

Sunčano subotnje jutro u Pečuju, gde smo se smestili, bilo je idealno za razgledanje ovog grada od 150.000 stanovnika koji je 2010. nosio titulu Evropske prestonice kulture. Impresivno gradsko jezgro čini se petostruko većim od onog u Novom Sadu, koji ima duplo veći broj stanovnika od Pečuja. Sve zgrade su očuvane i savršeno održavane – od džamije iz 17. veka koja je, naravno, pretvorena u crkvu, ali je sačuvala sva arhitektonska i stilska obeležja i otomanskog vremena.

Posle Prvog svetskog rata oblast Baranje bila je pod srpskom vlašću, ali je 1921. Trijanonskim sporazumom vraćena novoosnovanoj Republici Mađarskoj. Dana 14. novembra 1918. ušla je srpska vojska u Baranju i zauzela Pečuj. Komandant potpukovnik Miloš Cvetić dozvolio je mađarskim vojnicima da nose sablje, ovi su iste večeri priredili zajedničku gozbu za srpske kolege, a Cvetić je sutradan posetio katoličkog vladiku grofa Zičija.

Kada je srpska vojska po rešenju Mirovne konferencije trebalo da se evakuiše, 1921. stvorena je u Pečuju Baranjska republika. Njeno postojanje je bilo “simbolično” i trajalo je samo pet dana, od nedelje do petka. Bio je to poslednji trzaj otpora izneverenog i razočaranog naroda. Za predsednika je izvikan poznati slikar Petar Dobrović. Dobrović je bio rodom Pečujac, ali se već dugo bavio u Beogradu slikajući. Dobrović je došao iz Beograda, kao pozvan u rodno mesto, i navodno je slučajno ušao u tu političku avanturu. Funkcioneri te fiktivne republike odmah su zatražili pomoć Kraljevine SHS, a Mađari se obratili Konferenciji ambasadora. Ambasadori su složno i hitno zahtevali da mađarska vojska uđe u Pečuj i zavede “red”. Dobrović i saradnici su još pre propasti “tvorevine” prešli u Jugoslaviju.

U Pečuju se nalazi i Vasarely muzej posvećen osnivaču op-arta (Optical art) koji je rođen u ovom gradu 1906. kao Viktor Vašarelji, ali su njegovo prezime Francuzi čitali kao Vazareli, i koji je jedan od brendova grada.

foto: robert čoban

Brend po kojem je Pečuj svakako globalno najpoznatiji je – Žolnai. Slavnu fabriku je 1853. za svog sina Ignjaca osnovao trgovac Mikloš Žolnai. Ova tada skromna manufaktura bavila se proizvodnjom keramike i umetničkih predmeta od gline. Vilmoš Žolnai, drugi Miklošev sin, učinio je fabriku poznatom u čitavom svetu izlažući na međunarodnim izložbama, a na Svetskoj izložbi u Parizu osvojio je Gran pri. Vilmoš je počeo proizvodnju predmeta od porcelana, pa je ubrzo keramika Žolnai, otporna na vremenske uslove, korišćena za ukrašavanje zgrada, pogotovo u periodu art nuvoa. Do 1914. fabrika Žolnai postala je najveća u Austorugarskoj. Nakon Drugog svetskog rata pod komunističkom vlašću, fabrika je nacionalizovana, a naziv Žolnai preimenovan je u Pečujska fabrika porcelana. Sa povratkom tržišne ekonomije, 1982. godine kompanija je reorganizovana i opet postala Žolnai. Sad je vlasništvo švajcarsko-sirijskog biznismena Bašara Najarija. Dok obilazimo “Kulturni distrikt Žolnai”, koji je bio centralno mesto obeležavanja Evropske prestonice kulture 2010, razgledamo veliki broj očuvanih fabričkih pogona, dimnjaka, upravnih zgrada ukrašenih slavnom keramikom.

VILANJ, ŠIKLOŠ I HARKANJ

Pored Pečuja i Mohača, mađarski deo Baranje slavan je i po vinskim selima poput Vilanja, banji Harkanj i dvorcu u selu Šikloš. Na putu ka Vilanju zaustavljamo se pored Crkve Svete Elizabete u nekada većinsko nemačkom selu Palkinja. Reč je zapravo o džamiji koja je krajem 18. i početkom 19. veka pretvorena u rimokatoličku crkvu, ali je, poput one u Pečuju, zadržala svoje izvorne prepoznatljive karakteristike – orijentalnu kupolu i minaret pretvoren u zvonik.

Stižemo u Vilanj i smeštamo se ispred jedne od stotina kuća koje su ujedno i vinarije i mali restorani. Boca domaćeg crvenog vina košta 9 eura, hrana je ukusna, februarsko zubato sunce nas greje, a uskoro stiže i muzičar sa tamburom koji stavlja “šlag na tortu” sa maestralnim izvođenjem pesme Moja draga nema mane u srpskoj i mađarskoj (Szép a rózsám, nincs hibája) verziji. Vreme je za opuštanje u termalnim vodama banje Harkanj, veoma popularne kod Vojvođana (posebno onih iz Bačke) od sedamdesetih godina do danas. Pre Harkanja obišli smo gradić Šikloš od oko 10.000 stanovnika, koji je nastao u srednjem veku oko istoimene tvrđave. U Šiklošu je bila zemlja Nikole od Gara, zeta srpskog kneza Lazara, a grad je početkom 16. veka bio stolica srpskog despota Stefana Štiljanovića. Od 1526. godine, posle pobede u Mohačkoj bici, tu je bilo sedište turskog paše.

U Šiklošu postoje hramovi čak četiriju različitih religija i konfesija – katoličke, reformatorske, pravoslavne i islamske. Osim hrvatske (što je nekako i prirodno s obzirom na geografsku blizinu), u Šiklošu postoji i srpska zajednica koja se diči svojom Crkvom Svetog velikomučenika Dimitrija iz 1806. U dvorištu crkve nalazi se spomenik Stefanu Štiljanoviću, današnjem svecu i nekadašnjem vladaru i borcu protiv Turaka iz 15. veka. O proteklim vremenima svedoči i Malkoč-begova džamija koja se nalazi odmah iza Gradske kuće. Izgrađena je u XVI veku, a sa odlaskom Turaka počelo je njeno propadanje. Mađari su je renovirali početkom devedesetih godina 20. i za to dobili evropsku nagradu Europa Nostra za očuvanje kulturnog nasleđa.

foto: robert čoban

Srednjevekovno utvrđenje izgrađeno na brdu iznad mesta dominira celokupnim krajolikom i uočljivo je iz velike udaljenosti. Prvi zapisi o tvrđavi datiraju iz 1294. a tokom vekova smenjivali su se brojni vlasnici, dok je njen najpoznatiji “stanovnik” bio Žigmund Luksemburški, vladar sa pozamašnim brojem titula – kralj Ugarske, car Svetog rimskog carstva, kralj Rimljana, kralj Češke… U tvrđavu se ulazi preko pokretnog mosta, a celokupan utisak je bio znatno bolji od nekog startnog očekivanja te sam, po ko zna koji put, sa tugom pomislio na potpunu neiskorišćenost i neuređenost novosadske Petrovaradinske tvrđave i njenog podgrađa.

Blizu Šikloša je naša finalna destinacija za ovaj dan – banjsko mesto Harkanj u kojem su lekovite termalne vode otkrivene još 1823. Čini se da se ovde ništa nije promenilo od ranih osamdesetih kada sam poslednji put bio ovde, još sa roditeljima. Bazeni i ostali objekti smešteni su u parku od 13,5 hektara, u kojem se nalazi i drveće staro po nekoliko stotina godina. Na ulazu srećem grupu momaka iz Bača koji me prepoznaju i pozdravljaju. Izgleda da je privlačnost Harkanja za turiste iz ovog dela Vojvodine i dalje veoma velika. Narednog jutra obišli smo Memorijalni park Mohačke bitke. Na ovom mestu je 1526. Sulejman Veličanstveni pobedio ugarsku vojsku Lajoša II, posle čega je usledila vek i po duga otomanska vlast Panonijom. Ovo bi trebalo da bude neka mađarska verzija Kosovskog boja. Mađutim, samo mesto ne ostavlja neki impresivan utisak, nekako je blatnjavo, musavo i slabo održavano. Mađarima izgleda ne ide nešto to slavljenje poraza kao nama na Kosovu polju.

Pre povratka kući, ponovo smo u Mohaču zbog završnog “Pohoda bušara”, u kojem više stotina meštana obučenih u ovčija krzna i lica skrivenih iza zastašujućih drvenih maski defiluje kroz centralne ulice ove varoši. Neki od njih hodaju, drugi su na traktorskim ili konjskim prikolicama ukrašenim kukuruzovinom. Gužva je ogromna, mešaju se mađarski, hrvatski i srpski kako iz grla posetilaca tako i sa bina na kojima nastupaju brojni muzičari.

Koliko je mađarski deo Baranje ispred susednih regija – hrvatske Baranje i Sombora u Srbiji, na primer, svedoče i brojke. U mađarskoj Baranji 2022. bilo je čak 763.660 noćenja. Susedna hrvatska Baranja (sa 40.000 stanovnika) u 2023. imala ih je samo 36.000, dok je Sombor (sa oko 70.000 stanovnika) u 2023. ostvario samo 47.028 noćenja. Poznavaoci prilika prognoziraju da će ove godine njihov broj drastično pasti jer se iza tih cifara krije i veliki broj “migrantskih noćenja”. Kako je “balkanska ruta” pre nekoliko meseci preusmerena u pravcu Bosne, videćemo koliko će to uticati na broj noćenja u Somboru i pripadajućim mu selima.