Obrazovanje
Cela škola za jednog Mudronju
Na hrvatskom ostrvcetu Kaprije nedavno je otvorena škola – za samo jednog đaka. Meštani se nadaju da je to početak spasa ostarelog ostrva koje se puni samo kad nagrnu turisti
Ono što je u Japanu pošlo za nogom fudbalerima Brazila, u Indijanapolisu su ostvarili košarkaši Jugoslavije: po peti put postali su prvaci sveta, pri tom se još direktno plasirali za Olimpijske igre u Atini 2004. I još jednom postali sportski junaci nacije kojoj je sport po ko zna koji put podario lepšu stranu života
(Od specijalnog izveštača „Vremena„)
Odakle početi? Tamo gde smo stali u prošlom broju, kada Jugoslavija još nije bila ni četvrtfinalist i kada smo ipak verovali u naše igrače tvrdeći da ih treba pustiti da završe takmičenje pa tek onda podvući crtu? Od dramatičnog finala, u kome smo minut i 53 sekunde pre kraja gubili sa 8 razlike (72:64) a ipak ga dobili? Od fantastičnog, gotovo nestvarnog ambijenta koji su stvorili naši ljudi pristigli iz svih krajeva SAD – procenjuje se da ih je bilo oko 10.000 – i koji će u ovom trijumfu uživati možda i više nego narod kod kuće, već oguglao na trijumfe? Od selektora Svetislava Pešića koji postaje svetski fenomen po broju trofeja i koji je iz tima izvukao maksimum? Ili od slavlja u noći posle finala u kući Džordža (Đorđa) Grkinića, Amerikanca srpskog porekla, koji već godinama predstavlja Grupu 7 u Americi i koji živi baš u Indijanapolisu?
SLOVENCI I CECA: Ako krenemo s kraja, pod utiskom poslednjeg i najlepšeg čina priče koja je počela 17. jula okupljanjem prve grupe igrača, tim pre što osim izveštača „Vremena“ i kolega sa „Sportske centrale“ na slavlju nije bilo predstavnika jugoslovenskih medija, onda moram prvo objasniti kako sam stigao na slavlje. Nije da je neko namerno ignorisao medije, ali nije baš bilo jednostavno stići do velelepne kuće koja je na tridesetak milja izvan grada, u elitnom kraju sa ekskluzivnim vilama u tipično raskošnom stilu bogatog dela Amerike. Da mi je neko rekao da će me na proslavu titule prvaka sveta jugoslovenske reprezentacije u srcu Amerike voziti Slovenci i da ću tokom puta slušati hitove Cece Ražnatović sa najnovijeg CD-a, priznajem da ne bih verovao. Ali, bilo je baš tako…. Primož Brezec, nekadašnji igrač Olimpije a sada centar Indijane, njegova devojka Nada, kolega Igor Đurović iz ljubljanskog sportskog dnevnika „Ekipa“ i slovenački trener Iztok Čehovar bili su „nepozvani“ ali dragi gosti na slavlju reprezentacije na čijoj su strani bile njihove neskrivene simpatije. Brezec je još u dvorani bio oduševljen ambijentom koji su napravili jugoslovenski navijači:
„Sedeo sam u loži s mojim predsednikom, generalnim menadžerom i još nekim ljdima iz kluba. Nisu mogli da veruju ni očima ni ušima. Ovde se tako ne navija, u najboljem slučaju publika viče „defens, defens“ i maše kojekakvim balonima. Rekao sam im da bi trebalo da odu na Marakanu u Beogradu i dožive atmosferu sa 100.000 ljudi“, pričao je 2,13 m visoki, kao od brega odvaljeni momak. Njegova korpulentnost odigraće kasnije značajnu ulogu, ali idemo redom…
MNOGO ZASTAVA, JEDNA HIMNA: Još dok smo se približavali ogromnoj kući sa vrtom i bazenom, videlo se mnoštvo ljudi a ubrzo se začuo i prepoznatljiv domaći melos… Sa CD-a su se nizali hitovi narodnjaka a igrači, njihovi rođaci i prijatelji, navijači, ljudi iz KSJ-a… pevali su kao odlično uvežban hor. Igrači su pokazali zadivljujući repertoar a najveseliji su bili Divac, Stojaković, Tomašević, Bodiroga, Gurović i Smiljanić…. Krejg Sejger, poznati sportski komentator NBC – američke nacionalne mreže koja je prenosila polufinale i finale – šeta se u crno-belom dresu na čijim leđima piše „Tomić“. Poklonio mu ga je neko od jugoslovenskih navijača u baru Champ koji je tokom boravka u Indijanpolisu bio stecište i naših igrača i, još više, navijača. Amerikancu se taj gest toliko dopao da je na slavlje došao u crno-belom dresu. Inače, pratio je ekipu od dolaska u Čikago 21. avgusta, učestvovao na dobrotvornom turniru u golfu koji su Divac i kompanija, tačnije Đorđe Grkinić, organizovali u sklopu američkih aktivnosti Grupe 7, i postao veliki prijatelj naših igrača. Divca i Stojakovića, naravno, zna odavno jer ih je intervjuisao bezbroj puta na utakmicama NBA, ali sada je upoznao i ostatak ekipe i ostao oduševljen temperamentom i spontanošću naših ljudi. Kada je već reč o dresovima, bilo ih je – kao i zastava – od sorte. Pred polufinale smo zabeležili anegdotu sa ulice. Otac Dragan Pavlovic, paroh srpske pravoslavne crkve u Indijnapolisu, koji je pratio sve utakmice, sreo je grupu naših navijača u kojoj je jedan momak nosio dres na kome je pisalo „Stojković“.
„Dečko, izgubio si jedno ‘A’“, reče pop misleći na Stojakovića. Nije ni čudo, živi u Americi pa mu „soccer“ nije jača strana.
Sa zastavama je priča otišla čak dotle da su ljudi iz Organizacionog komiteta pitali Zorana Radovića, funkcionera FIBA, „koja je zapravo vaša zastava, da mi nešto nismo pogrešili“. Zoran ih je umirio da je sve u redu, u dvorani je kao zvanična visila ona koja treba, a što ih ima toliko duga je i druga priča… Uz zastavu ide i himna kojoj se, zanimljivo, nije zviždalo uprkos šarenilu „znamenja srpstva“ koje nikako ne ide uz tu himnu. Naprotiv, himna se čak i pevala…. Usred Indijanapolisa odjekivalo je „Hej Sloveni, još ste živi“…. Živa je, mada izgleda u samrtničkom ropcu, i država koja se još zove Jugoslavija i kojoj ovo može biti poslednji trofej pod tim imenom. Doduše, tempo pregovora o stvaranju zajednice Srbije i Crne Gore ide takvom brzinom da će, možda, i odbojkaši na Svetskom prvenstvu u Argentini imati šansu da budu poslednji osvajači nekog trofeja za Jugoslaviju.
PONOĆNO KUPANJE: Ali, vratimo se slavlju. Pošto su poslednji ostaci energije utrošeni na igru uz zvuke rodnog kraja (bilo je zabavno videti Manu Romera, fizioterapeuta Sakramento kingsa, koga je Divac dovukao sa godišnjeg odmora da pomogne jer jedan od dvojice naših masera nije dobio američku vizu, kako brzo kapira korake srpskog kola), a onda je na red došlo ponoćno kupanje. Nije ustanovljeno ko je autor ideje, ali kada se Dejan Bodiroga, u odelu, našao u bazenu, bilo je jasno da on neće biti jedini kupač… Onako mokar gurnuo je u vodu Tomaševića, ubrzo se okupao i Stojaković a onda je počela jurnjava za gotovo svim prisutnima. Jedan po jedan, bez pardona, „privođeni“ su selektor Pešić, direktor Varajić, predsednik KSJ-a Cerović, generalni sekretar Bogosavljev, članovi Predsedništva Zečević i Danilović… i tako redom, do vašeg izveštača koji je, shvativši šta će se desiti, jedino uspeo da na vreme iz džepova povadi foto-aparat, rekorder i dokumenta… U vodi se našao i kolega Đurović iz Ljubljane, zajedno sa foto-aparatom… Najžalije mu je, kaže, što je možda propala ekskluzivna kolor-duplerica… Jedan od retkih koji se spasao kupanja bio je Brezec jer kada su Stojaković i kompanija pokušali da ga odvuku do bazena, odupreo se snagom svojih mišića dobacivši usput:
„Šta vam je, nisam ja svetski prvak nego vi…“
Šampionima su u noći slavlja bile dozvoljene sve „ludosti“. Posle spartanskog života poslednjih pedesetak dana, posle presije koju su doživeli u Indijanapolisu zbog senzacionalističkih napisa u našoj štampi, zbog čega su roditelji nekih igrača zvali i tražili od svoje dece da, ako je tako kako piše u novinama, napuste ekipu, posle muka na terenu gde su se tri puta u tri najvažnije utakmice „vraćali iz mrtvih“, zaslužili su ventil… Ujutru su u 10.30 bili spremni za polazak autobusom za Čikago, pa onda London, na Surčin i… Skupština grada.
ZAŠTO SU NAJBOLJI: Dok je 90 odsto navijača u dvorani Konseko fildhaus, u kojoj svoje utakmice igra Indijana pejsers, navijalo za Jugoslaviju, na novinarskoj tribini taj je odnos bio dijametralno suprotan. Verujem da je 90 odsto inostranih kolega navijalo za Argentinu jednostavno zato što im je dosta Jugoslavije, njenih igrača i njenih trenera. Gde god se okrenete u košarkaškoj Evropi, naši: Panatinaikos Željka Obradovića prvak Evrope, Dejan Bodiroga MVP i druge faze Evrolige i Fajnal Fora, u Španiji, Francuskoj, Grčkoj, Turskoj, Nemačkoj.. šampioni ekipe koje treniraju naši stručnjaci i u kojima naši igrači vode glavnu reč, u anketi „Basket News“ Dejan Bodiroga opet najbolji igrač Evrope, na „draftu“ Krstić i Vujanić, Rakočević postao šesti član ove ekipe koji će igrati u NBA (potpisao dve godine za Minesotu), Dušan Ivković izabran za predsednika Svetskog udruženja trenera, Zoran Radović pravi lepu karijeru u FIBA, izveštač „Vremena“ je – s dopuštenjem – portparol Evrolige, nekoliko naših menadžera opskrbljuje kvalitetnim igračima vodeće evropske klubove… O Bori Stankoviću, koji je u Indijanapolisu završio mandat generalnog sekretara FIBA posle 28 godina na čelu svetske organizacvije, da i ne govorimo. Malo smo se svima, uslovno rečeno, popeli na glavu jer takva i tolika dominacija stvara razumljivu zavist i izvesnu odbojnost. U tom smislu trijumf Argentine – koji, ruku na srce, ne bi bio nezaslužen – predstavljao bi pravo osveženje, tim pre što je reč o ekipi koja je poslednjih godina rasla i bila programirana da upravo u Indijanapolisu napravi najveći rezultat. I ostvarila ga je, srebrna medalja je nesumnjivo najveći uspeh argentinske košarke, iako je 1950. bila prvak sveta, a zašto nije pobedila u „dobijenom“ finalu moraće da otkriju sami igrači i njihov stručni štab. Nepisano je pravilo da se pre dobijenih finala poneko i izgubi. Jugoslaviji se to desilo u Seulu 1988. protiv SSSR-a koji je u grupi lako savladan sa 13 poena razlike, ali u svom prvom velikom finalu generacija Divca, Kukoča, Rađe, Dražena Petrovića, Paspalja… ostala je bez zlata. Argentinci će sigurno dočekati svoj trenutak jer imaju odlične igrače koji, kao i naši, igraju u najjačim evropskim klubovima a Đinobili će od jeseni igrati za Spurse iz San Antonija. Da je on bio zdrav, možda bi priča bila drugačija, ali i bez njega je Argentina imala meč u rukama i nije ga dobila. Priča o faulu nad Skonokinijem u poslednjem napadu regularnog dela „može da bude al’ ne mora da znači“, tim koji na manje od dva minuta pre kraja vodi sa 8 razlike jednostavno ne sme da izgubi utakmicu. Nama se to desilo na još drastičniji način 1986. u polufinalu Svetskog prvenstva u Madridu, prednost od 9 poena proćerdana je za manje od minuta (primljene su tri trojke) a produžetak izgubljen i nikome nije palo na pamet da osporava pobedu Sovjeta. Divac je izgubio poslednju loptu jer je imao 18 godina i igrao poslednje sekunde polufinala Svetskog prvenstva, ali je naučio lekciju i 16 godina kasnije još traje kao sjajan igrač i autentičan lider ekipe. Njegova uloga u osvajanju ove medalje je nemerljiva i samo je neka neviđena „hemija“ na relaciji Pešić–Divac, nastala još 1985. kada je Pešić vodio kadete Jugoslavije, mogla da napravi takav rezultat.
Jugoslavija je pobedila jer je imala najkvalitetnije igrače koji, čak i kad nisu u maksimalnoj formi – a u Indijanapolisu, osim Gurovića, niko nije bio u vrhunskoj formi – mogu da iznesu jednu ili dve utakmice. Protiv Amerikanaca su to bili Divac, Gurović i Jarić, protiv Novozelanđana Koturović, protiv Argentinaca Bodiroga i Stojaković…Ono što je Bodiroga uradio u poslednja dva minuta finala (svih 9 poena) mogu samo vrhunski igrači. Pobednički mentalitet stiče se veoma teško, ali kada se jednom osvoji ni ne gubi se lako. To je bila razlika između naše i argentinske ekipe. Ili, što bi rekao Miljan Miljanić, strah od pobede ponekad je veći od straha od poraza. Argentina je igrala najlepšu košarku, ali nije dobila kada je morala. I tu je kraj priče. Uopšte nisam siguran, uz sav respekt za argentinski tim, da bi oni dobili Amerikance da su igrali u četvrtfinalu, bez prava na popravni. Isto važi i za Špance, našli su silnu utehu u pobedi nad SAD u borbi za 5. mesto (što Amerikance šalje u kvalifikacije za Olimpijadu u Atini, a kažu da bi one mogle biti na Kubi…), ali ih u četvrtfinalu s Nemačkom, kad je bilo stani-pani, nigde nije bilo. Ili, što reče Divac, „oni su ih pobedili, a mi smo ih izbacili“.
Šampioni i ostali.
Po svemu sudeći, ostajemo bez selektora. Tek što je Svetislav Pešić jednom španskom novinaru izjavio da će razmisliti da li ostaje na kormilu reprezentacije i da će odluku doneti posle „konsultacija s klubom, familijom i samim sobom“, Salvador Alemanji, predsednik Barselone, izjavio je u utorak da su dve Pešićeve funkcije „inkompatibilne“ a pošto ima dvogodišnji garantovani ugovor sa Barselonom jasno je koja mora da otpadne.
Pešić računa na činjenicu da do idućeg leta, odnosno Evropskog prvenstva u Švedskoj, reprezentacija nema nikakve obaveze a misli da i Barsi odgovara da na klupi ima trenera svetskog i evropskog prvaka, ali to, izgleda, nije baš tako. Verovatnija je varijanta da Pešić odlazi, što je naravno šteta jer se još jednom dokazao kao vrhunski stručnjak, ali Jugoslavija ima dovoljno dobrih trenera da izabere jednog koji će nastaviti ono što je Pešić uradio.
Jedan je Vlade Divac. U intervjuu za „Vreme“ pred polazak za Ameriku rekao je da je njegov lični cilj da maksimalno odigra dve utakmice, četvrtfinale i polufinale. Obećano – učinjeno. Protiv Amerikanaca je briljirao, ali njegova uloga nije se svodila samo na učinak na terenu. On je bio lider tima u svakom pogledu, ličnost oko koje se sve vrtelo. Posle njega, u reprezentaciji će ostati velika praznina, ali posle 17 godina u ju-timu (debitovao je u novembru 1985. sa 17 godina) ima prava na definitivan oproštaj od plavog dresa. Doduše, na pitanje da li će Divac još igrati, Bodiroga reče: „Teško žabu u vodu naterati…“
Selektorovo je pravo da odnose u ekipi uređuje onako kako misli da je najbolje za zajednički interes. Zato, niko nema prava da mu se meša u posao i sa strane procenjuje da li je s Radmanovićem bio prestrog. Selektor je donosio odluke, stao iza njih spreman da odgovara, da bi na kraju svoje brojne kritičare ućutkao na najbolji mogući način: zlatom.
Međutim, odnos prema Radmanoviću posle finala nije – po našem mišljenju – bio nimalo korektan. Ne znamo ko je odlučio da se umesto njega na podijum, sa dresom na kome je pisalo „Radmanović“, popne Aleksandar Smiljanić, koji je uoči Prvenstva otpao iz ekipe. On jeste bio uz tim, jeste sedeo na klupi (u civilu), ali nije igrao jer nije imao pravo pošto nije bio prijavljen. Sada je primio medalju umesto nekoga ko je odigrao tri utakmice, proveo na terenu 33 minuta i dao 18 koševa. Udaljavanje iz tima je jedna stvar na koju Pešić i rukovodstvo svakako imaju pravo, oduzimanje medalje druga na koju, čiji nam se, nemaju. Čudi pomalo i pristanak Smiljanića da u svemu tome učestvuje. Greška je, bar delimično, ispravljena kada se Radmanović pojavio na balkonu Skupštine grada, ali to ne popravlja nečiju lošu odluku iz Indijanapolisa. Ako Radmanoviću, po odluci rukovodstva, već nije bilo mesto na podijumu, neko je umesto njega mogao da primi NJEGOVU medalju.
U Indijanapolisu se završio jedan ciklus: Borislav Stanković, generalni sekretar FIBA od 1974, prepustio je svoje mesto mladom Švajcarcu Patriku Baumanu. Prvog dana iduće godine Bora Stanković odlazi u zasluženu penziju, ali ne odlazi iz košarke jer je ona njegov život. Na oproštajnoj konferenciji za novinare, prošle nedelje u Indijanapolisu, iskreno je priznao:
„Nisam verovao da ću i ovo dočekati, ne samo za mog mandata već i za života: da ‘ostatak’ sveta tuče Amerikance i to na njihovom terenu. A desilo se, i to je veliki dan za svetsku košarku koja se definitivno globalizuje.“
Jedan od najzaslužnijih za tu globalizaciju je upravo on. Vizionarstvom svojestvenim samo najvećim umovima, radio je na približavanju dva košarkaška sveta, NBA i ostatka, a rezultat tog napora bila je pojava američkog „drim tima“ na Olimpijadi u Barseloni. Stanković je, bez sumnje, najveći sportski diplomata koga je Jugoslavija imala i teško je poverovati da će u dogledno vreme neko dostići njegov autoritet i njegovo umeće maestralnog vođenja jedne svetske organizacije.
Na hrvatskom ostrvcetu Kaprije nedavno je otvorena škola – za samo jednog đaka. Meštani se nadaju da je to početak spasa ostarelog ostrva koje se puni samo kad nagrnu turisti
Mundijal 2026. biće prvi na kojem će učestvovati 48 reprezentacija, pa će Evropa umesto dosadašnjih 13 imati 16 predstavnika. Reprezentacija Srbije igraće u grupi K protiv Engleske, Albanije, Letonije i Andore
Da bi se obeležila stogodišnjica prvog Mundijala, koji je organizovan 1930. u Urugvaju, FIFA je odlučila da 2030. godine Argentina, Urugvaj i Paragvaj prve utakmice u grupnoj fazi odigraju kod kuće
Dan nakon otvaranja Notr Dama, u štampi širom sveta više su komentarisali kome se Tramp srdačno javio nego što su analizirani radovi na kamenu, drvetu i staklu u samoj katedrali
U Narodnom muzeju Srbije otvorena je retrospektivna izložba vajara Jovana Kratohvila, čije inovacije u umetnosti njegovi savremenici nisu umeli da vrednuju. Izložba je priređena povodom stote godišnjice umetnikovog rođenja, jedina dosad. Njena autorka je Lidija Ham Milovanović, muzejska savetnica
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve