Pašticada pod prozorom Nazorove rodne kuće

U leto 1993. godine, kad sam prošli put bio na Braču, u svom bungalovu u Supetru ugostili su me Lepa i Miljenko Smoje. Bilo je to dve godine pred Miljenkovu smrt i o tom susretu pisao sam za “Vreme” 2021. Te godine glavni grad Dalmacije bio je preplavljen izbeglicama, u Bosni je besneo rat između Hrvata i Bošnjaka. Sem nas nekoliko zalutalih, turista jedva da je bilo.

Ovog leta splitska trajektna luka bila je puna nekih drugih ljudi.

Dok čekamo trajekt za Supetar na Braču, čitam u “Slobodnoj Dalmaciji” sjajan tekst verovatno najboljeg hrvatskog pozorišnog kritičara Tomislava Čadeža. Piše o predstavi Priče sa trajekta koja je tih dana premijerno izvedena na trajektu “Oliver” nazvanom po Oliveru Dragojeviću, pokojnom pevaču koji je postao simbol Dalmacije, i kaže da je glavni problem predstave što se igra na – trajektu. Par dana kasnije, prekinuto je igranje ove predstave, ne zbog akustike i vrućine koje pominje Čadež, nego zbog tragedije koja se dogodila na Malom Lošinju kada je rampa trajekta pala na tri mornara “Jadrolinije” i usmrtila ih. Priče sa trajekta odjednom su dobile potpuno drugi smisao.

Naša priča na trajektu nije dugo trajala, za manje od sat stigli smo od splitske luke do Supetra. Iako vam Uber aplikacija pokazuje da ovaj servis postoji i izbaci vam cenu, prevoz verovatno nikada neće doći jer na samom otoku postoji tek nekoliko njihovih vozača. Na kraju ipak za petnaestak minuta stižemo u hotel u mestu Postira, sa čijih se plaža u daljini lepo vidi Split.

Postira su danas živopisno ribarsko mesto i luka, poznato po bistrom moru, peskovitoj uvali punoj ruševina i antičkih nalaza, malim kamenim kućama i ukusnoj domaćoj hrani pripremljenoj od sveže ribe i rogate stoke uzgojene na pašnjacima. Zanimljivo je da su Postira jedno od retkih mesta u Hrvatskoj a verovatno i celom regionu koje proteklih sto godina gotovo da uopšte nije menjalo broj niti nacionalnu strukturu stanovnika. Od 1910. kada ih je bilo 1.402, do poslednjeg popisa 2021. koji beleži 1.431 žitelja ovog mesta. Hrvati čine više od 90 odsto stanovništva u čitavom tom periodu.

Večerali smo na terasi konobe “Gustirna”, čije ime zapravo znači “cisterna za vodu”, što je i logično pošto je njena unutrašnjost nekada davno imala upravo tu namenu. Ovde smo pojeli jedan od najukusnijih obroka ovog leta, koji je pritom bio daleko ispod prosečnih beogradskih ili novosadskih restoranskih cena.

foto: robert čoban

Iznad konobe je stepenište koje vodi do ulaza u rodnu kuću Vladimira Nazora. Tu je i tabla sa jednostavnim natpisom: “Velikom pjesniku, borcu i prvom predsjedniku Prezidijuma Sabora N. R. Hrvatske Vladimiru Nazoru, rođenom u ovoj kući 1876. u znak priznanja podižu meštani Postira 1951”. Dok jedemo pašticadu od mesa domaćih goveda uzgojenih na okolnim pašnjacima, bar nam tako ljubazna supruga vlasnika Gospodnetića veli, i zalivamo je oporim domaćim dalmatinskim crvenim vinom, čitam o burnoj biografiji čoveka koji je rođen par metara dalje.

Evo jedne od najdramatičnijih i možda manje poznatih epizoda: “Godine 1942. s pesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko Kupe odlazi u partizane, o čemu je izvestio čak i Radio London. Prema tvrdnjama književnika Nedjeljka Mihanovića, koji prepričava iskaz pesnikove sestre – Nazor je, zapravo, bio otet. On joj, naime, nije najavio svoj odlazak, a njoj je komšinica javila kako je ‘krugoval’ objavio da su partizani kidnapovali Nazora. Ista ta ustaška propaganda je krajem 1944. objavila da je Nazor strijeljan. Istinitost Mihanovićeve tvrdnje da su partizani Nazora odveli u šumu na prevaru najbolje demantuje sam pisac u tekstu ‘Bijeg iz Zagreba’ gde piše o svojoj i Goranovoj želji da odmah odu u partizane: ‘Pobjegao sam iz ropstva i sramote takozvane Nezavisne države Hrvatske, da se nadišem ovdje slobode i da se prožmem osjećajem nacionalne časti i ljudskog dostojanstva… Neka se svaka dalmatinska planina prometne u partizansku tvrđavu, svaki naš zaliv u gusarsko gnijezdo protiv otimača našeg mora, svaki naš otok u klisuru o koju će se razbiti lađa grabežljivog okupatora!’, stoji u rukom pisanoj Nazorovoj poruci naslova ‘Prodičimo Hrvatstvo koje su izdajice i mlitavci ukaljali’ nastaloj negde u Hercegovini, u martu 1943.” Zbog toga se i čini neopravdanim uklanjanje Nazorovog imena sa tabli mnogih ulica i škola u Srbiji, posebno u Vojvodini, od 1991. do danas.

Jedna druga biografija još više odudara od ambijenta romantičnog primorskog gradića. Tabla na staroj kamenoj kući u Postirama govori da je tu 1910. rođen Juraj Gospodnetić (najčešće prezime u mestu), koji je 1939. godine imenovan za župnika Bosanskoga Grahova. U leto 1941. nakon što je Glamoč pripao NDH, lokalni četnici su upali u grad, uhvatili ga, vodili ga vezanog ulicama i na kraju 27. jula 1941. zverski ubili, a grob mu se ne zna. Šest dana kasnije, na Ilindan, ustaše ponovo zauzimaju mesto i masakriraju 80 lokalnih Srba.Vatikan je 2014. pokrenuo proces beativikacije četvorice sveštenika Banjalučke biskupije koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata, među njima i Jurja Gospodnetića.

Dok se vraćamo sa večere, stiže mi poruka Ninoslava Pavića, starog prijatelja, nekada i ljutog konkurenta na magazinskom tržištu regiona. Pavić, čiji je deda bio grkokatolički sveštenik u Novom Sadu, redovno prati moje putopise iz raznih sela Vojvodine, posebno one koji se tiču ove male ali složne verske zajednice kojoj pripadaju uglavnom ovdašnji Rusini i Ukrajinci. Nino i njegova supruga Danijela leta provode u kući nedaleko od mesta Milna u kojoj smo im se pridružili na ručku poslednjeg dana. Donosim mu dnevnu štampu koju sam tog jutra kupio na kiosku u Postirama, uzima samo “Večernji list” i “24 sata”, odbija “da dotakne” novine koje su mu nekada pripadale, a danas su u rukama porodice njegovog bivšeg advokata Marijana Hanžekovića: “Ruka bi mi se osušila!”, kaže sa osmehom.

Sa teških tema prelazimo na ono o čemu se u Dalmaciji u letnjoj sezoni redovno govori za ručkovima i večerama, piše u novinama: šta se događa sa hrvatskim turizmom. U ovogodišnjoj sezoni u Hrvatskoj je posebno do izražaja došao zabrinjavajući trend: iako se broj turista smanjio, ponuda smeštaja nastavila je da se povećava i svake se godine dodaje se oko 25.000 novih kreveta u privatnom smeštaju jer mnogi vlasnici kuća pokušavaju da profitiraju od turizma. Zvuči poznato i gotovo identičan trend vidimo u Crnoj Gori, na Kopaoniku i Zlatiboru, na primer.

foto: robert čoban

Tokom sezone 2024. ceo hrvatski turistički sektor, posebno gastronomija uz jadransku obalu, doživeo je znatan pad broja posetilaca. U odnosu na jul 2023, izbrojano je oko 150.000 turista manje što su jasno osetili i hrvatski restorani. Mnogi vlasnici restorana prijavljuju prosečan pad prodaje od 20 odsto, u Istri čak i do 30 odsto, a na ostrvima poput Brača i do 50 odsto. U mnogim restoranima na obali koje tokom leta redovno posećujemo od Rovinja na severu do Hvara i Dubrovnika na jugu, od konobara čujemo slične priče: “Od kako radim ovde, nikada nije bila gora sezona!”, rekao mi je konobar iz Novog Sada koji devet godina radi u jednom od najpoznatijih restorana u Rovinju.

Mnogo je razloga za ovakvo stanje: visoke cene smeštaja i hrane u Hrvatskoj, o čemu sve češće pišu i evropski mediji; Evropsko prvenstvo u fudbalu koje je preusmerilo deo gostiju iz Nemačke ali i ostalih zemlja; Olimpijske igre u Parizu, kao i veoma povoljne last–minute ponude na brojnim egzotičnim destinacijama…

Videćemo hoće li se do sledećeg leta hrvatski hotelijeri i vlasnici restorana dozvati pameti – spustiti cene i poput gospođe Gospodnetić u konobi “Gustirna”, raširiti ljubazni osmeh u susretu sa gostima.