Paradajz pa Koštunica

Studentski pokušaji da se naprave iole pristojne novine, za koje bi neko odvojio koji dinar i koje bi pride pročitao, uglavnom završavaju neuspehom. Finansijska sredstva, malverzacije, nezainteresovanost, nedostatak smišljene koncepcije samo su neki od razloga što su ovakvi projekti doživljavali neuspeh. Većina mladih novinara danas svoj status traži po „odraslim“ redakcijama, u kojima se za njih nema ni vremena ni novca. Najčešće kao honorarci mesecima rade neplaćeno, u uslovima koji ne obećavaju njihov profesionalni razvoj.

Omladinska štampa sačinjena od perspektivnih i ambicioznih mladih ljudi nekada je svojim liberalnijim stavom, duhovitošću i zanimljivim temama privlačila čitaoce i to je ono što je ove novine razlikovalo od gomile tinejdžerskih magazina i oficijelne štampe. Beogradski „Student“, zagrebački „Polet“ i posebno ljubljanska „Mladina“ uspevali su da prodrmaju javnost svojim tekstovima.

„Oficijelna štampa bila je pod kontrolom jednopartijskog sistema, države, Saveza komunista, a omladinska štampa bila je neka vrsta ventila, njoj se više dopuštalo nego drugim novinama. Kao „to su naša deca, oni će se popraviti, malo su razbarušeni, ali to će manje-više sve da bude naše“. Bilo je naravno i pritisaka. Omladinska organizacija je stajala iza nas, ali tu je bilo mnogo više liberalnih ideja, mnogo više otvorenosti, nekonvencionalnosti nego u Socijalističkom savezu, Savezu komunista. Tako u tim godinama nije bilo većih potresa u omladinskoj štampi. Najozbiljniji potres tada bio je u saveznom listu „Mladost“. Nastao je neki sukob između lista „Mladost“ i Draže Markovića i cela omladinska štampa bila je na strani „Mladosti“ – Draža tada nije pobedio, što je bio vrlo ozbiljan indikator“, kaže Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Danas“.

NESTANAK OMLADINSKE ŠTAMPE: Neverovatno je da nijedan omladinski list nije uspeo da se održi, imajući u vidu da je režimska represija najviše pogađala elektronske medije, a da je strogo kontorlisan prostor za delovanje slobodnih listova ipak postojao.

„Omladinska štampa sledila je sudbinu naše štampe. Imali smo u jednom trenutku eksploziju štampanih medija. Svedoci smo pojavljivanja dnevnih listova koji se gase za par meseci. S druge strane, listovi poput ‘Blica’, ‘Glasa javnosti’ i ‘Danasa’ apsorbovali su ogroman broj mladih ljudi, koji su tu došli jer u tom trenutku ni ‘Student’ ni ostali omladinski časopisi nisu egzistirali. Drugi momenat je period tog nesretnog i represivnog Zakona o informisanju, takođe jednog od faktora koji je omladinsku štampu doveo tu gde je. Energija se potrošila, izneverena su očekivanja, došao je rat – mislim na NATO agresiju; imam utisak da su i mladi ljudi na izvestan način bili mnogo manje zainteresovani da uđu u takvu priču. Na našem fakultetu više puta smo pokušavali da pokrenemo ‘Politikolog’ i uspeli smo, ali tek sad. U generaciji posle petog oktobra obnovila se energija i želja da se krene u jedan takav poduhvat“, kaže u razgovoru za ‘Vreme’ Veselin Kljajić, profesor na Katedri za novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

OTPORNA BUKA: Od listova koji bi mogli da se podvedu pod kategoriju omladinski danas izlazi „Politikolog“, list studenata žurnalistike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, lokalne studentske unije izdaju biltene, koji više liče na fanzine, a delimično je opstao i list „Student“, koji je i te kako kompromitovan zbog svog prorežimskog stava tokom proteklih godina. Najveći problem ovog lista su finansijska sredstva – od tržišta ne može da živi, novac koji dobija od Vlade nije dovoljan, a donacije stranih nevladinih organizacija ne želi da prihvati, pa novine retko i izlaze. „Hoćemo da ‘Student’ budu novine Beogradskog univerziteta jer imamo informaciju da na fakultetima izlaze samo ‘Monopolist’ na Ekonomskom i ‘Politikolog’ na Fakuletu političkih nauka, a ostali fakulteti imaju samo biltene“, objašnjava planove za naredni period Aleksa Grugurević, urednik „Studenta“.

Učesnici studentskih protesta, od 1991. godine pa sve do poslednjeg oktobarskog, pokušavali su u nekoliko navrata da naprave kvalitetne omladinske novine. Časopis „Monopolist“ bio je posle „Buke“ najpoznatiji među „otpornim“ omladinskim novinama; redakcija je imala svoju emisiju i na radio Indeksu, a novinari studenti su tuženi zbog objavljivanja tekstova o korupciji na Univerzitetu i zabranjivano im je delovanje unutar samog fakulteta. Projekat pravljenja univerzitetskog lista „Refleks“ na nivou Srbije propao je, kako zbog radikalskog Zakona o informisanju tako i zbog nesuglasica unutar same redakcije.

U trenutku kada je počelo NATO bombardovanje SR Jugoslavije, grupa politički svesnih, urbanih studenata koji su odrastali tokom šetnji i protesta odlučila je da ne podlegne opštem očaju, te su kao jedini način da izbegnu cenzuru kojoj su tada svi mediji bili podvrgnuti, kao prozor u svet pokrenuli sajt FreeSerbia. Gerilski su održavali sajt iz svojih stanova, slušali reakcije izvana i upoređivali ih sa stanjem na domaćem terenu, objašnjavajući svetu da neko u isto vreme može da bude i protiv bombardovanja i protiv Miloševića. Koliko su uspeli govori podatak da su svojevremeno imali i po 100.000 posetilaca dnevno.

„Mi smo bili anti NATO, anti bombing, anti Milošević. Okosnicu cele priče činili su SUS (Studentska unija Srbije), nekoliko ljudi iz Studentske federacije i par onih koji nisu ni u jednoj organizaciji. Do kraja bombardovanja sve je bilo na volonterskoj bazi. Trenutno najstariji član naše redakcije ima 30 godina. Naša uređivačka politika zasniva se na osnovnom postulatu da budemo što objektivniji i nezavisniji. Nekada smo bili protiv onoga što je bilo, ali to je već pitanje morala. Ljudi su počeli da nam veruju. Planiramo da studente s političkih nauka primimo na praksu. Nismo sigurni da li ćemo uspeti da ih platimo za njihov rad, ali dobiće mogućnost da negde rade i objavljuju svoje tekstove. Mi smo počeli isto tako i treba da postoji mesto gde će mladi artikulisati svoje mišljenje, ma kakvo ono bilo. Niko od nas ovde ne smatra sebe novinarem, mi smo ono što se kaže journalist to be, ali svako ima pravo na slobodu vlastitog mišljenja“, kaže Ivan Đorđević, glavni i odgovorni urednik FreeSerbia. Isti sagovornik, komentarišući stanje u domaćoj omladinskoj štampi, kaže da takva štampa ne postoji i da su finansijska sredstva glavni problem i kako vratiti uloženih 10.000 nemačkih maraka na samom startu. „Naši izvori finansiranja su donacije, zarade na prenosu konferencija preko interneta i naravno reklame. Trenutno smo u prelaznom periodu koji pokušavamo da premostimo. Znamo da su donatori sve manje zainteresovani za finansiranje nezavisnih projekata jer danas finansiraju gotovo isključivo državne projekte“, dodaje Đorđević.

Kroz većinu beogradskih redakcija godišnje prođu desetine honorarnih saradnika, mlađih od 30 godina. Tako na primer u „Danasu“, po rečima Grujice Spasovića, radi deset odsto novinara srednjih godina, dok 90 odsto čine mlađi novinari – od dvadeset do trideset godina starosti. Spasović smatra da „danas nije vreme za omladinsku štampu između ostalog i zato što su sve redakcije u Beogradu otvorene za mlad i pametan svet. A onaj mlad svet koji ne zna dovoljno dobro posao nije dobar ni za omladinsku štampu.“ Dragan Vučićević, zamenik glavnog urednika lista „Nacional“, kaže da mladi novinari imaju šansu, ali samo na manje značajnim i odgovornim poslovima.

„Mislim da ti mladi, poletni, željni dokazivanja studenti novinarstva na početku karijere imaju puno toga da pokažu kao i ljudi s nekih drugih fakulteta i treba da pišu u omladinskim novinama. Nije isto kad vas bace u beogradsku rubriku „Novosti“ gde ćete pet godina gledati koliko košta paradajz i kad dođete u tiražne novine u kojima ćete, ako ste talentovani, dobiti šansu da za dva meseca s paradajza pređete na Koštunicu. To je funkcija omladinske štampe koje kod nas nema“, kaže Vučićević.

DECA I DECA: Među medijima koje vode mladi ljudi su televizija Metropolis, koja pretežno emituje spotove i ankete, i radio SKC, verovatno jedini radio u Srbiji gde su spikeri, producenti, tonci, montažeri mlađi od trideset godina. Redakcija ovog radija je praktično ekipa koja se poznaje iz grada, a većina njih za život zarađuje kelnerišući u klubu Pazi škola, odakle ih je na radio pozvao menadžer ovog kluba Đorđe Popović. Svojevremeno su postojali problemi na relaciji redakcija–uprava SKC-a, ali stvari su upornošću „klinaca“ u poslednje vreme krenule nabolje.

„Naša koncepcija je slična koncepciji radija B92, uz koji smo svi mi odrastali i čija smo mi ‘deca’, samo što je naš program alternativniji i beskompromisniji od njihovog. Naš život na ulici, u klubovima i sve ono što svakodnevno proživimo oseća se u programu. Želimo reakciju naših slušalaca, pa neka i promene stanicu, što je bolje nego da nam program bude razblažen i razvodnjen kao devedesetdvojkin. Znamo da je naš program još nekvalitetan, ali znamo i to da imamo potencijal da uradimo više. Mi samo želimo da napravimo normalan radio za mlade ljude, ne želimo mediokritetske emisije. Želimo da svojim mozgom i mišićima napravimo ovaj radio boljim, pa da za nekoliko godina neki novi klinci samo nastave tamo gde smo mi stali, a ne da kao mi idu iz početka. Kod nas već rade klinci srednjoškolci koje učimo kako da postanu spikeri, tonci. Hoćemo glavom kroz zid, pa neka ovaj radio i nestane, ali ako nestane, biće to uz veliki prasak“, kaže Vukašin Rajić, jedan od članova uređivačkog kolegijuma ovog radija.

Grupa studenata novinarstva s Fakulteta političkih nauka, koja je od juna prošle godine ponovo pokrenula „Politikolog“, kaže da je to možda glupo ime za novine, ali je ovaj list prvo glasilo Fakulteta političkih nauka, pa tek onda sve ostalo. Glavni i odgovorni urednik „Politikologa“ Milan Popović naglašava potrebu za omladinskom štampom.

„Postala je praksa da se mladi bore za svoja prava po ulicama, protestima, holovima. Postoji finiji i kulturniji način, između ostalog i kroz omladinsku štampu. Mišljenje mladih treba da se čuje, ipak smo mi budućnost. Treba suzbiti predrasude da mladi rade lošije jer se novinarstvom bave i ljudi bez završenog Fakulteta političkih nauka. Uz dužno poštovanje svim beogradskim redakcijama, ipak u našem novinarstvu ima i neškolovanih ljudi, a mi smo se opredelili za tu profesiju i logično je da želimo da to svoje znanje pretvorimo u nešto što vredi. Zanat se peče u redakciji, a mi samo želimo da radimo“, kaže Popović.

OMLADINSKA LIGA: Kolika je želja mladih novinara da izdaju svoje novine ilustruje primer članova redakcije lista „Student“ koji nedeljom ujutru na RTS-u pripremaju priloge i tako obezbeđuju novac za svoje novine. Profesor Veselin Kljajić misli da je „sada vreme tržišne utakmice i sumnja da danas bilo koje omladinsko glasilo, sem naravno štampanih glasila fakulteta ili nekih drugih koji su dobrim delom na budžetu, može da preživi bez donacija. Prosto ne verujem da može da preživi tržišnu utakmicu. U vreme kada je kod nas postojala razvijena omladinska štampa, niste imali tako razvijene i tako segmentirane štampane medije kao danas, kada imate niz specijalizovanih listova. Dakle, štampani mediji su išli u pravcu specijalizacije i mnogo toga je preuzela od tema i sadržaja koje je obrađivala omladinska štampa.“

Dragan Vučićević je suprotnog mišljenja: „Često kritičari tih ideja kažu da takve novine mora da finansira država. Ne mora! Ako se dobro naprave, novine mogu da se prodaju i da ne budu ni na čijoj grbači. Treba mladim ljudima dati šansu da se dokažu. Za to dokazivanje neko treba da dâ novac, a kod nas će se uvek pre kupiti auto za nekog ministra, nego dati 20, 30, 50 hiljada maraka za neke studentske novine.“