Decenijama nisam mislio na njega. Prošle godine sam ga se setio. A sada me je vest o njegovoj smrti trgla kao da mi je preminuo najbliži drug. Novembra 1962. student Stojan Maksimović i ja istoga dana smo se uselili u novogradnju u Draže Pavlovića 24, on u garsonjeru na trećem, ja u dvoiposobni stan na četvrtom spratu. Ja sam već bio nekakav novinar i pisac, on, četiri godina mlađi, pri kraju studija arhitekture.
To me je zainteresovalo jer sam završio arhitektonski odsek Građevinske tehničke škole u Novom Sadu, upisao prvi semestar na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali zatim prebegao na germanistiku, mada san o građanju nisam dosanjao do dana današnjeg. U Stojanu sam bio pronašao partnera za sanjarenje o arhitekturi. Imao sam nekoliko vrednih, tada kod nas retkih stručnih knjiga, pozajmio mu ih, pa poklonio. Ne znam čemu se on sve nadao, ali ja nisam imao pojma, a možda ni on nije slutio da će postati najbolji i najslavniji arhitekta sa naših prostora.
Stojan je rođen u Subotici, neko vreme živeo u Vršcu, deo mladosti proveo u Valjevu, pa je voleo da naglašava da je Valjevac. Svejedno, vezivalo nas je što smo prečani, a govorio je dobro i nemački, neko vreme j radio u Minhenu.
U toj našoj kući u kojoj smo obojica stanovali u isto vreme projektovao je, pa 1963. sagradio svoj prvi objekat u Beogradu – restoran „Ušće“ na levoj obali Save (danas se zove „Nacionalna klasa“). Beogradski sajam sa svojom jedinstvenom kupolom izgrađen je pet, šest godina ranije, ali Stojan je shvatio da je to budućnost graditeljstva u svetu, nikakav pseudoklasicizam omiljen kod beogradskih novobogataša između dva svetska rata. Mala kutija njegovog bistroa krenula je u tom pravcu. Neko vreme je tamo besplatno usluživan, vodio ponekad i mene na kafu i zurenje u Savu.
Sava centar
Mnogo toga je sagradio u Beogradu, posle širom sveta, ali njegovo remekdelo je svakako Sava centar. Kao naručilac mu se 1974. javio kabinet Predsednika Republike sa veoma konkretnim zahtevima: bio je potreban kongresni centar za Konferenciju nesvrstanih. Često se piše da je to futurističko reme-kdelo od betona, čelika i mnogo stakla, da je predlagan za najveće nagrade za arhitekturu u svetu, ali malo o tome koliki je podvig što je Stojan idejni projekat napravio za mesec dana, a objekat od 120.000 kvadratnih metara za 11 meseci izgradio tako solidno, da sve do najnovijeg renoviranja ništa nije urušeno, iako je po našem običaju decenijama bio zapušten.
Kad me je vodio kroz gotovu zgradu zavitlavao sam ga, o čemu sam u „Vremenu“ ranije pisao, da je napravio „džinovsku reprizu Pozorišta na Terazijama“.
„Kako to misliš?“
„Pozornica ti je isuviše plitka.“
Nasmejao se: „Nisam ja pogrešio, ukrali su mi četrnaest metara.“
U poslednjem trenutku stigao je zahtev da bude više salona, da foaje bude mnogo veći, a to je moglo da se postigne samo skraćivanjem dubine pozornice. Nije retkost da investitor iznenada zahteva izmene projekta, ko plaća naručuje muziku.
Globalni neimar
Neću da navedem svih 18 Stojanovih značajnih arhitektonsih ostvarenja i urbanističkih projekata od kojih se 9 nalazi u Beogradu, to bi bilo zgodno za neki arhitektonski stručni časopis. Mislim da od velikih objekata širom sveta treba istaknuti Kongresni centar u Kuvajtu i Univerzitetsku biblioteku u Bostonu. Od 1987. nastavio je karijeru u Americi i osnovao svoj arhitektonski studio u Nahantu, Masačusets. U Nahantu je sagradio i svoju porodičnu kuću, voleo bih da sam je video, zanima me da li je sebi napravio nešto udobno za lep malograđanski život pod starost ili još jedno remekdelo za stručne arhitektonske časopise
Zamišljam da je uspeo da kombinuje: fasada da ti pamet stane, a unutra prijatno gnezdo. Pre godinu dana relativno lako sam našao njegov email, spremao se da mu pišem. Nisam.
Kada smo poslednji put bili u kontaku bilo je krajnje vreme za rekonstrukciju Sava centra, Stojan reče za uvođenje novih instalacija, popravljanje akustike, modernizaciju opreme. Firma „Delta“ je tada nudila da ga otkupi, ali nisu joj dali, jer je iza te ponude stajao omrznuti Miroslav Mišković.
U međuvremenu se situacija promenila, „Delta“ je preuzela kompleks Sava centar. Fasadu su obnovili, ali je nisu menjali, enterijer je rekonstruisan uz konsultacije sa Stojanom. Trebalo je da dođe da vidi kako je ispalo kad se bude završila velika sala, ona od koje su mu ukrali 14 metara.
A šta se to sve tiče mene? Obektivno ništa, ali subjektivno to je jedan deo moje mladosti. Sa Stojanovim odlaskom definitivno je dosanjan moj san o arhitekturi, on ga je otelovljavao.