Odlazak Plave čigre

Očekivana, a jednako tužna vest: umro Miloš. Za fudbalski svet dovoljno i bez prezimena. Miloš je bio jedinstvena figura, jedan od najvećih majstora koje je Jugoslavija ikada imala. Nadimak Plava čigra, koji je u fudbalskom svetu nosio još samo Alfredo di Stefano, sve govori.

Bio je oličenje elegancije, suptilnosti, raskošnog talenta, neograničene mašte. Driblao je sa lakoćom, davao golove kao od šale, odbrambeni igrači najčešće nisu stizali ni da ga sapletu…

U njegovoj biografiji piše da je rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, ali njegov fudbalski razvoj počeo je u Boru gde je sa četiri godine došao da živi kod tetke i teče. Istim putem, takođe sa četiri godine, u Bor će za njim stići i njegova mlađa braća Milorad i Velibor Bora. Talenat vižljastog plavušana nije promakao selektorima prve juniorske reprezentacije Jugoslavije, koja je na prvom juniorskom šampionatu Evrope 1951. u Kanu osvojila titulu prvaka a Miloš bio jednoglasno izabran za najboljeg igrača….

Talentovani dečak iz Bora bio je uzrok velike svađe između Crvene zvezde i Partizana. Bila je to prva velika afera u našem fudbalu, Partizan je bio spretniji jer je uz pomoć ljudi iz vrha Službe državne bezbednosti uspeo da bukvalno kidnapuje Miloša i privoli ga da potpiše za „crno-bele“…. Već 1954. igrao je na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, pored legendi kakve su bili Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Branko Zebec, Bernard Vukas… Miloš je uskočio u famozni olimpijski tim iz Helsinkija 1952. obogativši ga svojim raskošnim talentom. Briljirao je na terenima u Jugoslaviji, ali i u Kupu šampiona. Miljan Miljanić je pričao da mu je Santjago Bernabeu, predsednik Real Madrida, jednom–mnogo godina kasnije, kada je Miljan bio trener Reala–priznao da mu je te 1955. usred Madrida bilo užasno neprijatno jer taj „plavi vragolan nije mogao da postigne toliko golova koliko je sudija mogao da ih poništi“. Na kraju je bilo 4:0 za Real, ali je Partizan u Beogradu, po velikom snegu, bio na domaku, izjednačenja, pobedio je sa 3:0 uz neku stativu u samom finišu…

Prvu utakmicu u reprezentaciji Miloš je odigrao 21. maja 1953. u Beogradu protiv Velsa (5:2), poslednju protiv Nemačke u četvrtfinalu Mundijala 1958, u Švedskoj (0:1). Igrao je 33 reprezentativne utakmice na kojima je dao 20 golova. Verovatno najbolju igru u plavom dresu pružio je 12. maja 1957. u Zagrebu u duelu Jugoslavija–Italija (6:1). Bila je to prva utakmica koju je JRT prenosio direktno za one malobrojne koji su tada imali TV. Na Maksimiru je 45.000 ljudi bilo u ekstazi. Miloš je dao dva gola a igrao je za nezaborav. Na kraju, publika je spontano provalila na teren i iznela ga na rukama…U nezaboravne utakmice spada i prijateljski duel sa Engleskom u Beogradu 11. maja 1958. Bilo je 5:0 a trio velemajstora Toza (Veselinović)–Miloš (Milutinović)–Šeki (Dragoslav Šekularac) fudbalski je ponizio odbranu engleskog tima.

Tokom 1959. se razboleo. Lekari su konstatovali tuberkulozu, u to vreme bolest od koje se još uvek umiralo. Bajern iz Minhena platio je operaciju, uz uslov da ponese njegov dres kad se oporavio. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce i za Rasing iz Pariza. U poznim igračkim godinama vratio se u Jugoslaviju i sa 36 potpisao zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem za OFK Beograd. Sećam se njihovog „debija“ protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. Zbog njih je došlo blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2 a Miloš je, kao u najlepšoj bajci, dao prvi gol već na početku igre….

Poslednji put Miloš se pojavio u javnosti prošlog leta povodom utakmice Partizan–Bajern u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nemački klub uvrstio ga je među svoje najbolje igrače svih vremena. U istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala ostaće zapamćen kao redak fudbalski dragulj koga je bolest, kada je bio u naponu snage, sprečila da dostigne svetsku slavu, ali ne i da zauvek ostane u srcima svih onih koji su ga bar jednom gledali.