Subota 8. decembar, negde oko 22.30. Zvoni telefon, kolega iz španske novinske agencije Efe postavlja pitanje od koga odavno strahujem: „Je l’ tačno da je umro Mirza Delibašić?“ Proveravam u Sarajevu i potvrđujem. Nažalost, tačno je. Mesec dana pre 48. rođendana (rođen je 9. januara 1954. u Tuzli) ugasio se život još jednog velikana jugo-basketa. Ako su odlasci pionira poput Ace Nikolića, Raše Šapera ili Nebojše Popovića, ma koliko bolni, bili na neki način biološki logični, zašto su morali da odu Dražen Petrović sa 29, Krešo Ćosić i sada Mirza Delibašić ne dočekavši ni 50?
Njegova sahrana, prošlog utorka na sarajevskom groblju Bare, okupila je nekadašnju košarkašku Jugoslaviju. Na poslednji oproštaj nekadašnjem drugu iz nezaboravnih dana u reprezentaciji došli su njegov prvi kapiten Rato Tvrdić, saborci iz najvećih bitaka Dragan Kićanović, Željko Jerkov, Dražen Dalipagić, zatim treneri Boša Tanjević, Mirko Novosel, Dušan Ivković… Došli su i Vejn Brabender i Huan Antonio Korbalan, u ime nebrojenih prijatelja koje je stekao u Madridu igrajući za Real između 1981. i 1983. Umesto obično patetičnih reči koje u ovakvim prilikama nikada ne mogu potpuno da oslikaju ličnost drage osobe koja je zauvek otišla, evo nekoliko impresija iz španskog ugla. Španija je zemlja koja raširenih ruku prima strane sportiste, svesna da prisustvo stranih asova podiže kvalitet sporta u zemlji. Ovuda su prošli, ili su još uvek ovde, mnogi najveći asovi u gotovo svim sportovima, ali je Mirza Delibašić bio i ostao nešto posebno. Od subote veče, kada su sve radio-stanice prekidale prenose fudbalskih utakmica da bi izvestile o Mirzinoj smrti pa sve do utorka, dana sahrane, nije bilo medija koji nije nešto objavio o Mirzi. Prednjačili su sportski dnevnici „Marka“ i „As“ sa po dve strane sećanja , „Marka“ je to imala u nedeljnom izdanju a svi koji „prave“ novine znaju šta znači u subotu oko 23.00 rušiti nešto već urađeno i praviti dve nove strane i to ne bilo kakve… Iz komentara i izjava svih koji su poznavali Mirzu proizilazi samo jedan zaključak koji je „As“ stavio u veliki naslov: El último genio (poslednji genije).
Španska javnost saznala je mnoge detalje koji više govore o Mirzi kao čoveku nego kao košarkašu jer o ovom drugom nema uopšte diskusije, svi su složni u oceni da je bio igrač s najviše talenta koji je ikada zaigrao pod španskim koševima. Na primer, Lolo Sainz, njegov trener u Realu između 1981. i 1983, priznaje da je „najviše naučio od Mirze“. Lolo je ispričao da je Mirza 1983. odbio da naplati od Reala obeštećenje za raskid ugovora iako je imao još jednu godinu. Interes kluba bio je da kupi stranca na poziciji centra, Mirza se spakovao i rekao da „oslobađa mesto“. Kad su mu ponudili nadokandu, samo je rekao: „Nisam navikao da naplaćujem nezarađeno. Biće dovoljno da me učlanite u klub.“ Druga anegdota je još upečatljivija. Nekom prilikom je ekonoma Anhela u šali zavitlavao kako vozi neki krš od motora. Ovaj mu je uzvratio: „Ti bi mogao da mi kupiš novi, imaš dovoljno .“ Mirzi nije trebalo dva puta reći, kroz dva dana Anhel je vozio novi motor…
U svom sećanju na Mirzu Rafa Ruljan, njegov saigrač iz Reala, piše kako se divio Mirzi zato što je posle nekoliko meseci perfektno pričao španski, još bolje igrao „mus“ (igra na kartama) čineći nerazdvojni kvartet sa Korbalanom, Romajem i Fernandom Martinom (nedavno se navršilo 12 godina od njegove smrti).
Videlo se da će Mirza biti veliki igrač još kada je kao kadet zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije u Gorici 1971, zajedno sa Kićanovićem i Jerkovim. Njih dvojica su pre njega ušli u seniorsku reprezentaciju Jugoslavije, na EP-u 1973. u Barseloni, Mirza im se pridružio 1974. na šampionatu sveta u Portoriku. Do 1981. i srebrne medalje u Pragu stigao je da bude svetski, olimpijski i dvostruki evropski prvak sa „plavima“, prvak Evrope sa Bosnom (1979), prvak Jugoslavije dva puta i pobednik Kupa Jugoslavije. Njegov dolazak u Bosnu iz Tuzle bio je ključni momenat u velikom projektu Boše Tanjevića. Hteo ga je Partizan, i on je hteo u Beograd, ali je Predsedništvo KSJ-a, vodeći pravu politiku razvoja košarke, odlučilo da ode u Bosnu jer je Partizan u međuvremenu uzeo Kićanovića iz Čačka. Mirza je bio košarkaš-umetnik. Igrao je za svoj tim ali i za svoju dušu, jednako kao i za gledaoce. Znao je da oni ne žele samo pobedu već i spektakl, zabavu, raznovrsnost… i umeo je sve to da im pruži. Bio je po formaciji krilo, ali je igrao i pleja i „dvojku“… Šutirao je savršeno precizno i nadasve elegantno, delio asistencije gledajući na drugu stranu, među prvima je uveo dugački dijagonalni pas sa odbijanjem lopte od poda… Na njegovom licu retko je kad bilo reakcija, i radost zbog pobede i ljutnju zbog poraza ili neke sudijske nepravde podnosio je sa istom „maskom“. Njegovu dobrotu i finu, boemsku dušu otkrivale su samo plave oči i ponekad odsutan, melanholičan pogled. Kada je 1983, po prelasku iz Reala u Kazertu, doživeo moždani udar i u 29. godini završio karijeru, ostao je uz košarku kao selektor i direktor Bosne i reprezentacije BiH, ali sticaj okolnosti, njegov način života i nadasve rat u Bosni i Hercegovini ozbiljno su narušili njegovo već načeto zdravlje. Tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva nekoliko puta je izlazio da poseti suprugu i sina koji su bili u Trstu, ali se uvek vraćao da bude sa svojom „rajom“. Nije brinuo ni o sebi ni za sebe, uvek su mu bili važniji drugi. Na sva upozorenja samo je odmahivao rukom u stilu „Ma, pusti bolan…“
