Od koga beže klimatske izbeglice

„Već 25 godina pišemo o klimatskim promenama. I nismo postigli ništa“, kaže Volfang Gede, nemački novinar i sekretar Svetske federacije naučnih novinara (WSCJ). Pitanje klimatskih promena Gede je neočekivano otvorio u govoru na Evropskoj konferenciji naučnih novinara, koja je početkom novembra održana u Akademiji nauka u Budimpešti, u Mađarskoj, na samo pola kilometra od železničke stanice Keleti, jedne od bolnih tačaka velike migrantske krize. Istovremeno, Gede je samo jedan od uglednih evropskih novinara u sektoru nauke i životne sredine koji se neprekidno osvrće na čudnovatu okolnost da mediji ubedljivo obaveštavaju o mračnim posledicama klimatskih promena koje se dotiču života velikog broja ljudi, ali javnost pritom uopšte nije uzbuđena.

Pomenuta konferencija je samo jedno od ogromnog broja mesta gde se o ovom problemu poslednjih meseci uzbuđeno razgovara. Sa početkom zime, u decembru 2015. godine, u Parizu se održava još jedna, dvadeset prva po redu godišnja konferencija zemalja potpisnica Okvirne konvencije o klimatskim promenama UN (UNFCCC, United Nations Framework Convention on Climate Change). I kao što je sama konvencija jedna od najšire prihvaćenih i ratifikovanih dokumenata Ujedinjenih nacija, ova njena godišnja konferencija, poznata i kao COP, svake godine izaziva veliku medijsku pažnju.

Ovogodišnja, pariska, budi posebno interesovanje. Već dve godine se čitavim nizom manjih događaja priprema teren za potpisivanje jednog novog globalnog dokumenta koji bi istovremeno ograničio dalje sagorevanje fosilnih goriva i emisiju CO2, uz postavljanje okvira za adaptaciju ugroženih područja. I mada COP-u prethode brojni bilateralni dogovori, kao što je onaj između Kine i SAD o smanjenju emisije do 2030. godine, nije izvesno da će Pariz predstavljati stvarni zaokret i konačni početak globalne borbe protiv klimatskih promena. U svakom slučaju, čak i utešni cilj, koji inače podrazumeva neke loše posledice globalnog zagrevanja, da globalna temperatura ne poraste za više od 2 stepena Celzijusa do 2100. godine, postaće nedostižan ako ova globalna prilika bude propuštena.

KLIMATSKI RAT: Moguće je da je sam globalni pristup u osnovi pogrešan. Već godinama ekološke organizacije ukazuju na lokalni karakter klimatskih promena i nužnost da se o njima razmišlja na što nižem nivou, ali pravna dokumenta UN-a, postavljeni ciljevi, privreda i države do sada nisu dovoljno prepoznavali ovu okolnost. Na sličan način mediji, a posebno njihova publika, ne vide globalno zagrevanje kao lokalni, domaći problem, već kao nevolju koja se, ako već postoji, odnosi na ceo svet i samim tim na neke tamo udaljene, često veće i bogatije nacije. Klima je, međutim, živ, svakodnevni problem, koji postaje sve veći i koji je prisutan i u našem dvorištu.

Nažalost, globalno zagrevanje je savršen primer uzajamnog preplitanja lokalnog i globalnog. Sudeći po Petom izveštaju koji je prošle godine objavio Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC), klimatske promene ne samo da su jedan od najvećih globalnih problema našeg doba, nego su i njegove posledice lokalne: regionalne promene klime, klimatski ekstremi, poplave i suše, ekonomske i političke nestabilnosti utiču direktno na život u našim gradovima i naseljima

Istraživanje koje je u martu ove godine objavljeno u prestižnoj američkoj publikaciji Proceedings of the National Academy of Science otvorilo je jedan poznati globalni problem iz sasvim novog ugla. Istraživanje koje je predvodio Ričard Siger sa Univerziteta Kolumbija u SAD pokazalo je da su rat u Siriji i posledično migrantsku krizu u najvećoj meri izazvale – klimatske promene. Možda ste pomislili kako klimatolozi liče na čoveka sa čekićem koji u svemu vidi ekser, ali, pomenuta studija nije usamljena u ovoj tvrdnji i temelji je na višegodišnjim meteorološkim podacima. Naime, u Siriji je u periodu od 2006. do 2011. godine zabeležen najduži i najstrašniji period suše. Ovakvi ekstremi su lokalna posledica globalnog zagrevanja koja će na Bliskom istoku i na Mediteranu biti sve učestalija do kraja veka.

Mada potekla od globalnog zagrevanja, petogodišnja suša u Siriji nije delovala globalno, već vrlo lokalno, i gotovo je uništila poljoprivrednu proizvodnju u ruralnim sredinama. To je dovelo do prvog, inicijalnog talasa migracija – od sela ka gradovima u Siriji. Sirijski gradovi su postali utočišta i pre nego što je rat počeo. Izbeglice, glad i kriza su u narednim godinama dovele do serije nestabilnosti, do revolucije i potonjeg stravičnog građanskog rata. Migracija se nakon toga nastavila, ka Evropi, pojačavajući intenzivni priliv migranata na jugu našeg kontinenta. U ironijskom obrtu, evropski lideri neprekidno govore o globalnom problemu koji je lokalno izazvan ratom u Siriji.

NOMADI DANAŠNJICE: Prema podacima američke Agencije za životnu sredinu (EAP), postoje tri osnovna načina na koja globalno zagrevanje utiče na regionalnu klimu: otapanjem lednika, promenom hidroloških ciklusa isparavanja i padavina, kao i promenama okeanskih struja i strujanja vazduha u atmosferi. Prema IPCC izveštajima, a oni uključuju radove više od 800 nezavisnih eksperata iz celog sveta, globalno zagrevanje će uticati na celu planetu, ali je nekoliko regiona posebno ranjivo: Arktik, Afrika i mala pacifička ostrva. No, stvari nisu jednostavne. Naprotiv. Ako pažljivije pogledamo – lokalni problemi ovih oblasti prelivaju se na susede.

Prema radu iz 2007. godine koji potpisuje Anisimov sa saradnicima, temperatura u Severnom ledenom okeanu će do kraja veka porasti između 2 i 9 stepeni, što će dramatično uticati na živi svet i, na kraju, zbog otapanja leda, uticati na rast nivoa mora i potapanje brojnih obalskih zona širom sveta. To će bez sumnje dovesti do iseljavanja i novih migracija ka unutrašnjosti kontinenata. U Africi je situacija drugačija, ali su posledice jednako dramatične – rast temperature će najverovatnije uništiti inače ranjivu poljoprivrednu proizvodnju i destabilizovati kontinent. Teški uslovi života koji su krajnja posledica već dovode do velike migracije iz pravca Afrike, posebno iz podsaharskih oblasti. Sa druge strane, male zajednice na tropskim ostrvima kojima preti potapanje zbog globalnog zagrevanja već se iseljavaju i u potpunosti će se preseliti na kontinente.

Razmere seoba koje dolaze teško je i pretpostaviti. „Klimatske promene mogu da učine oluje jačim, talase hladnoće dužim, a zalihe vode manjim. Međutim, da li mogu da izazovu rat?“, pita se Mark Fišeti, autor časopisa Scientific American koji je prvi pisao o istraživanju koje povezuje klimu i rat u Siriji. Nema sumnje da rat jeste jedna od mogućih posledica, nepredviđena izveštajima IPCC-ja i dosadašnjim naučnim radovima.

No, možda je još strašnije to što klimatske promene i bez ratova izazivaju posledice nalik na one koje stvaraju oružani sukobi. O tome nam je govorio i poznati Šternov izveštaj, koji je pre celu jednu deceniju predvideo da će klimatske promene koštati kao ceo jedan svetski rat. O tome, na kraju, govore ljudi koji zbog poplava i suša, zbog nestašice i očaja, napuštaju domove i kreću u seobu, kao novi nomadi današnjice – klimatske izbeglice.