Za koji dan, 4. jula, u Kardifu u Velsu, bezmalo šesnaest godina od kako su poslednji put bili zajedno na sceni, braća Noel i Lijam Galager sviraće ponovo kao bend Oejzis (Oasis). Ako se to zaista dogodi, a ima razloga za sumnju znajući karakter i međusobnu netrpeljivost dva brata, biće to jedno od najvećih muzičkih pomirenja u istoriji rok muzike. Neki bi rekli da ostaju samo Smitsi, drugi su se sastajali i ponovo rastajali.
U vreme dok je taj povratak delovao nemoguće, pre malo više od dve godine, u Britaniji se pojavio album posvećen ovom bendu pod nazivom Izgubljeni snimci, potpisan kao AIsis (The Lost Tapes Volume One). Beše to u vreme prvobitnog hajpa veštačke inteligencije, a ovih dana je jedan čitalac ove rubrike na platformi Iks predložio da se na to osvrnemo.
Sam uradak imao je relativno malo veze sa veštačkom inteligencijom, ali bi bez nje bio nemoguć. Bend Brizer (Breezer) napravio je osam pesama u stilu Oejzisa, odnosno na tragu zvuka sa prve tri ploče. Sve su sami odsvirali, ali su kompjuteru prepustili da sintetizuje glas Lijama Galagera. I kompjuter je to izuzetno dobro uradio. “Lijam” zvuči odlično, što je i on sam potvrdio na Iksu kada ga je neko od fanova upitao za mišljenje, mada je rekao da nije slušao pesme nego samo nekoliko rifova, i svoj glas, naravno. Dodao je da mu deluje bolje od svih drugih imitacija benda.
Njegov brat Noel, inače glavni autor pesama Oejzisa, bio je mnogo grublji. Rekao je da ljudi danas imaju previše slobodnog vremena kada im ovakve stvari padaju na pamet, navodeći da mu često neko pošalje verziju njegovih hitova koje peva sintetizovani glas Ringa Stara ili Fredija Merkjurija. Na komentar drugih da je to zanimljivo, Noel odgovara da njemu nije i da je to obična glupost. “Možete imitirati pevača i njegove daire (misli na brata), ali ne možete ono što ja radim”, rekao je i dodao da kada to bude bilo moguće, on više neće imati posla. Inače, pesme je ocenio kao trivijalne i daleko od onoga što bi on napravio u tom trenutku.
Kod Oejzisa prilike su takve da morate da stanete uz jednog brata. U slučaju ove rubrike, bliži nam je Noelov stav. Objašnjenje je jednostavno. Nijedna od pesama sa tog “izgubljenog albuma” nije postala hit jer nije imala taj kapacitet iako baš zvuči kao original. Samo što nema “ono nešto”, to jest onu magiju koja deli prosek od hita ili remek-dela. I to je najveći problem veštačke inteligencije ili živih imitatora. Liče, ali nisu. Zato najbolje prolaze imitacije koje su karikaturalnog tipa, jer imaju ambiciju samo da nas nasmeju. Veštačka inteligencija sposobna je da napravi prosečnu pesmu, možda na nivou onih koje popunjavaju prostor između hitova i to je njen maksimum, trenutno.
Njena najbolja upotreba viđena je kod Bitlsa, par meseci posle ovoga sa Oejzisom, kada je sa stare kasete iskorišćen i dorađen Lenonov vokal za pesmu Onda i sada, zvanično poslednji hit liverpulske četvorke. Ali tu je VI poslužila za izolovanje i “popravku” već snimljenog glasa, kao i za gitarski solo takođe preminulog Džordža Harisona, dok su ceo posao napravili živi ljudi na čelu sa Polom, Ringom i Žilom Martinom, sinom legendarnog producenta benda Džordža Martina. Veštačka inteligencija bila je alat, a ne kreator.
Ostaje, ipak, jedna rezerva. Najveći problem veštačke inteligencije je njena sklonost da pravi dramatične greške, da pobrka podatke, odnosno da “halucinira”. Ta neželjena osobina mogla bi da bude ključni faktor da VI uspešno pravi rok hitove. Noel bi, verovatno, razumeo.
