O Udbi i drugim fenomenima

Kod nas se već godinama dosta priča o dosijeima tajnih službi. Koliko ja znam, mnogi su „na vreme“ uništeni. To su mi potvrdili ozbiljni izvori. Svi dokumenti koji će isplivati na površinu, sve što će se možda jednog lepog dana dokazivati na osnovu fotokopija bajagi uništenih materijala, uopšte ne mora da bude tačno. Može da bude čist falsifikat, ili kopija namerno netačno sročenih originalnih izveštaja. U Nemačkoj gde se germanski precizno radi sa podacima bivše tajne službe utvrđeno je da su neki oficiri svojim doušnicima pripisivali i što nisu rekli, čak izmišljali saradnike koji nikada nisu postojali. Ne da bi kovali neke velike zavere, već samo da bi se pokazali uspešnim. O fantomskim kontaktima i vezama pisao je i nekadašnji britanski obaveštajac Grejem Grin. Moj zaključak: u principu, u potpunosti ne verujem nikome i niušta. Čak ni u to što mi dočarava sopstveno, nesigurno, staračko pamćenje. Ali volim priče, i da ih slušam i da ih prepričavam.

Jedan od mojih starijih prijatelja, više i ne znam kako smo se upoznali, bio je Vlada Rotbart, dopisnik Tanjuga iz Novog Sada. (Vlada će na kraju svoje karijere biti predsednik Ustavnog suda Vojvodine.) On je kao novinar odmah posle rata dobio radio-aparat domaće marke „Kosmaj“, koji je tada još bio prava retkost. Uveče sam ponekad odlazio kod njega da slušamo manje muziku, a više vesti, često Moskvu. Slučajno smo tako bili među prvima u Jugoslaviji koji su čuli objavljivanje Rezolucije Informbiroa nekih komunističkih partija protiv Tita i Jugoslavije. Pozivali su „zdrave“ snage u Jugoslaviji da stranu na stranu druga Staljina.

TITO I STALJIN: Nemam nameru da na osnovu svoje današnje pameti analiziram sve ono što se najlakše može nazvati „sukobom Tita i Staljina“. Vlada Rotbart i ja smo diskutovali bukvalno celu noć. Zajednički mudri zaključak nam je bio „da drug Staljin nije dobro obavešten“. Oko pet u zoru krenuli smo na železničku stanicu da dočekamo beogradske novine „Borbu“ i „Politiku“. Bili smo uvereni da ćemo u njima naći neki tekst i objašnjenje. I bili smo u pravu: beogradska štampa ne samo da nije ništa prećutkivala, već je objavljena čitava Rezolucija i, naravno, argumenti protiv nje. Urednici čehoslovačkog partijskog lista „Rude pravo“ do te mere su bili ubeđeni da KPJ pokušati da zataška celu stvar, da su tog dana objavili da se „Jugosloveni nisu usudili da objave Rezoluciju“.

Rezolucija Informbiroa nimalo nije uticala na moj lični život, mada je za nju i za njene posledice znao svako. Čudno mi je da oni koji danas pišu čitave feljtone na tu temu čak ne poznaju tadašnju terminologiju. Na primer, ja u to vreme uopšte nisam čuo izraz „Goli otok“, govorilo se „slati na Mermer“ ili „poslat je na Mermer“, a mediji su pisali o „administrativno osuđenima na društveno-popravni rad“. Jedan od mojih školskih drugova, neki Heršković, izjasnio se u prilog Informbiroa. Pošto je bio Jevrejin, novosadska Udba nije htela da ga zadrži u zatvoru, nego mu je savetovala da zatraži iseljenje u Izrael pa da „tamo bude dobar komunista“. Odselio se i kako sam mnogo kasnije čuo, imao prilično uspeha u poslu, čak se i obogatio.

O Ozni, odnosno, Udbi, u Novom Sadu, gde sam živeo i pohađao arhitektonski smer srednje tehničke škole od 1945. do 1948. godine, tada jedva da sam nešto znao. Nije me se ticala, o njoj svakako nisam razmišljao, valjda ni ona o meni.

Pošto sam diplomirao, dobio sam postavljenje za nastavnika iste takve srednje tehničke škole u Beogradu. To je bilo najbolje što se uopšte moglo „izvući“, ali bio sam dobar đak, imao odličnu „karakteristiku“, vratio se iz koncentracionog logora… Nezaposlenost nije postojala, ali malo ko je imao izbor kuda će ga poslati da radi. Sa devetnaest godina postao sam „profesor“ i razredni starešina šestnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka. Ali to mi je bilo dosadno. Zahvaljujući preporuci Ota Bihaljija Merina koga sam upoznao pošto sam mu bezobrazno, pravo sa ulice doneo svoj prevod poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića na nemački jezik, postao sam sekretar generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije, Čedomira Minderovića.

KLUBOVI: U to vreme su građani dobijali karte za namirnice i za tekstil. Funkcioneri su, međutim, iz takozvanih diplomatskih magazina veoma jeftino mogli da kupuju sve što su hteli. Novoosnovani Klub književnika je bio „na diplomatskom magazinu“, a ja sam sad mogao da jedem tamo. Znao sam da je to privilegija, ali savest me nije grizla, smatrao sam da na osnovu toga što sam izgubio celu porodicu, celo detinjstvo, prosto nekako imam pravo da se sada dobro hranim. Ostao sam živ posle Aušvica i Buhenvalda i tako bio na strani pobednika.

Profesije koje je vlast smatrala važnim dobijale su klubove. Pored Kluba književnika, sećam se Kluba univerzitetskih radnika u Masarikovoj ulici, Kluba novinara preko puta hotela Mažestik, Kluba inženjera i tehničara… Na tome, kako će se menjati klubovi, dobar sociolog bi danas mogao da napiše doktorsku disertaciju o postepenim promenama u društvu koje je posle četrdeset osme godine počelo da se udaljava od svog uzora SSSR. Čovek, koji je osetio da može nešto da menja u Francuskoj 7 bio je tadašnji predsednik Udruženja književnika Milan Bogdanović. On je uspeo da ukloni policajce u civilu kao garderobere i vratare i umesto njih doveo čika Đuru Plemića, bivšeg crkvenjaka. Uspeo je da se oslobodi šefa kluba Nemanje, čestitog partizanskog intendanta, koji o ugostiteljstvu nije imao pojma, i da dovede legendarnog Ivu Kusalića, Dubrovčanina, koji je karijeru započeo kao sluga kod papskog nuncija u Beogradu. Milan je objašnjavao da ljudi koji su radili kod popova umeju da služe. (Buda Blagojević, koga još i danas svi pre svega povezujemo sa Klubom književnika, došao je za Ivinog pomoćnika 1957. godine, ja sam počeo da se hranim u Klubu i neko vreme čak i stanovao na mansardi Francuske 7 još sedam godina ranije…)

OMLADINA: List „Omladina“ u kome sam 1951. počeo da radim kao novinar i koji je izlazio tri puta nedeljno, ukinut je 1956. godine. Umesto njega osnovana je „Mladost“ kao nedeljni list. „Omladina“ je bila „organ“ omladinske organizacija, što znači, da smo postavljani i kontrolisani od strane CK Narodne omladine, ali smo imali više slobode od centralne štampe. Navešću dva primera. Organizovali smo akciju povodom prekida trudnoće. To je na osnovu predratnog zakona bilo strogo zabranjeno, pa su uglavnom naivne i siromašne devojčice sa sela stradale od nestručno izvršenog abortusa, a „gradske gospođice“, čiji bi roditelji ili prijatelji imali veze sa ginekolozima koji su radili ilegalno, nisu imali tako teške probleme. Ta tema mi je bila bliska, moj otac je bio ginekolog u Bečkereku. Uspeli smo da se izborimo za mogućnost socijalne indikacije za dozvoljeni prekid trudnoće. Posebna tema bila je džez i američka zabavna muzika. Neki „stari revolucionari“ smatrali su je dekadentnom. Mi smo pod izgovorom da je to, naprotiv, „revolucionarna muzika porobljenih crnaca“ izvojevali pravo za nju.

Ja sam počeo da objavljujem i slike devojaka u majušnim bikinijima. Bio sam ukoren što sam jednu nepažljivo postavio na naslovnu stranicu tako, da je svojom lepom stražnjicom nalegla na naslov o jugoslovenskom graničaru ubijenom na rumunskoj granici.

Osnivanje „Mladosti“ olakšali su nam politički prevrati u Poljskoj i revolucija u Mađarskoj o kojima smo izveštavali slobodnije od drugih. U „Mladosti“ sam uveo i rubriku „Intimni razgovori“, prvu seriju slobodnih napisa o seksu za koje sam kao autora našao mladog psihijatra doktora Pavla Milekića.

Redakcija „Mladosti“ bila je na četvrtom spratu zgrade na uglu ulica Svetozara Markovića i Krunske, (Moskovske, Proleterskih brigada), morali smo da se penjemo uz sporedne stepenice bez lifta, jer se glavnim ulazom i stepeništem služio Vrhovni sud koji je imao prva tri sprata, ali tada nisam ni primetio da je penjati se nekakav napor.

Uz naše prostorije su išle i neke male sobe na potkrovlju. Jednu smo prepustili našem korektoru, samcu, ali pod jednim uslovom, da predveče, ako „nekom bude potrebna“, ode u bioskop ili da se prošeta. Da li treba da objasnim zašto i u koje svrhe? Stambeni prostor je u Beogradu još uvek bio veoma oskudan, hotelske sobe su parovi mogli da iznajme samo ako bi pokazali venčanicu. Sećam se da jednom prilikom pesnikinja Mira Alečković nije mogla da koristi kupe spavaćih kola sa svojim rođenim mužem, slikarom Savom Nikolićem, jer je zadržala svoje devojačko prezime. Baš smo bili neka čudna, puritanska zemlja.

UDBA I SEKS: Po ruskom uzoru Udba je za sastanke sa doušnicima imala posebne garsonjere. Kao što su mi pričali stari Beograđani, takve garsonjere su pre rata obično bile u vlasništvu bogataša koji su ih koristili za ljubavnu razonodu. U većini novih kuća sagrađenih tridesetih godina postoje garsonjere projektovane očigledno u tu svrhu, a ne za stanovanje, jer su čajne kuhinje, ukoliko ih uopšte ima, male, ali sobe pristojno velike, a kupatila veoma udobna. Znači, valjalo je dobro poznavati nekog udbaša koji bi imao ključ za takav stančić. Nemam statističke podatke, ali mislim da je sastajanje sa doušnicima prestalo u Beogradu, jer su se Udbine garsonjere vratile u svoj stari pogon, staroj nameni.

Postojao je i vic. Neko vraća ključ:

„Pa kako je bilo?“, pita dobrodušni agent. Njegov prijatelj priča o tome kako se ludo proveo, kakva je bila devojke, kakve su fantastične poze isprobavali.

„Zanimljivo“, kaže udbaš. „A sve to u mom ormanu? Ja sam ti greškom dao ključ svog ormana u kancelariji… Čekao sam te pred garsonjerom da ti ga zamenim, ali ti nisi došao.“

Udba? U to vreme se sticajem okolnosti dogodilo da sam „preoteo“ devojku šefu Udbe za Vojvodinu. On je vozio plavi ševrolet, ja nisam imao ni bicikl. On je bio šta je bio, ja pesnik početnik i omladinski novinar, on je u Beogradu imao veliki stan na Terazijama i drugi u Novom Sadu, ja sobicu od šest kvadratnih metara. I, naravno, bio je dosta stariji od mene, a devojka mlađa… Časna reč, na pamet mi nije padalo da bi on meni mogao da naškodi, napakosti, „napakuje“… Uveren sam – mnogo kasnije, kad je već bio penzionisan, čak sam ga upoznao u nekom žiriju Saveza boraca – da to nije moglo pasti na pamet ni njemu. Jesam li ja živeo na nekoj drugoj planeti, a ne na onoj koje se danas neki ljudi sećaju? Ne znam. Ne iznosim nikakvu dokumentaciju, samo ono čega se sećam i kako se sećam.

POVRATNICI S MERMERA: U sastav redakcije „dobili smo“, odnosno „uputili su nam“ dvojicu informbiroovaca sa Mermera, na današnjem jeziku, sa Golog otoka. Jedan je smešten u dokumentaciju, nije smeo da se potpisuje kao novinar. Još nije. To je bio Jug Grizelj, posle jedno od najbriljantnijih pera svekolike jugoslovenske žurnalistike. Njegovo ime nosi „nagrada za najviša dostignuća u istraživačkom novinarstvu“. Ja u svom životu nisam sreo fizički lepšeg muškaraca od tog Dalmatinca. Ne sećam se kad je smeo da počne da se potpisuje imenom i prezimenom, ali znam da je od 1969. godine u „Večernjim novostima“ svakoga dana pisao kolumnu od 38 redova sa naslovom „Iz mog ugla“ i da je to bila neka vrsta prodora modernog novinarstva. Drugi je smeo da se bavi isključivo fotografijom. To je bio Stanko Vrzić, posle možda vodeći fotoreporter naše zemlje. Mislim da je on posle svega prosto više voleo da govori slikom, nego rečima. Stanko je bio Banaćanin.

Trudili smo se da sa njima budemo izuzetno učtivi i dobri drugovi. Ja ne znam da li je iko pokušavao da sa njima razgovara o nesrećnom iskustvu koje su stekli kao navodni staljinisti u logoru napravljenom staljinističkim metodama, ali, bar što se mene tiče, ne iz nekakvog straha, nego da ih slučajno ne bih povredio.

ESESESER: Kad je već reč o temi Informbiro… Za Informbiro se izjasnio i Veles Perić. Kršteno ime bilo je pseudonim, zapravo se zvao Petar Perić, ali to mu je zvučalo dosadno. Uveren sam da je bio najdarovitiji pesnik u toj prvoj generaciji koja je počela da objavljuje krajem četrdesetih, početkom pedesetih godina u „Nolitu“, koji se prvo zvao „Novo Pokoljenje“ – Slavko Vukosavljević, Slobodan Marković, Dragoslav Grbić… Tu sa njima sam i ja objavio svoju prvu zbirku. Zanimljivo je da su Vasko Popa, koji je bio stariji od nas, i Miodrag Pavlović, naš vršnjak, svoje prve zbirke objavili tek kasnije. Veles je umeo da spoji sentimentalnost tada modernog Jesenjina, političku ubojitost tada favorizovanog Majakovskog i iznenađujući modernizam, koji ni sa čim nismo mogli da uporedimo. Govorio je da ima poeziju za levi i za desni džep. Pesme iz desnog džepa su bile za levu stvarnost, sećam se jedne o vozu koji žuri „u novi smer“, čiji je refren bio:

Slušajte kako
točkovi tuku
eseseser,
eseseser.

Kao primer prva strofa jedne njegove pesme iz „levog džepa:

Mesec – sfinga
od mesinga
nebom luta.
Kočijašu
skreni kola pored puta…

To svakako nije bilo u duhu „socijalističkog realizma“, a nama se tada činilo „modernim“.

Njegov otac, poznati advokat, uspeo je, relativno brzo da ga oslobodi lekarskim uverenjem da je navodno psihički poremećen, pa se zbog bolesti izjasnio za Staljina. Posle toga završio je prava, stupio u očevu kancelariju, uspešno se bavio porodičnim pravom. Kada smo se jednom slučajno sreli, rekao mi je da otad pesme više nije pisao. Ko zna, možda će negde još iskrsnuti nešto njegovo nepoznato. Ne razumem zašto niko ne štampa njegove pre šezdeset godina i te kako poznate pesme koje su se recitovale i pevale čak i po krčmama.

BONDOVA DEVOJKA: Drugi je slučaj Nađe Poderegin. Uhapsili su je pravo iz gimnazijske klupe. Brzo se „pokajala.“ Verovatno se zaista detinjasto „izjašnjavala“, imala je osamnaest godina. Hajde da opet ne kažem samo da je bila vrlo lepa, kao što je Jug Grizelj bio lep, imam i dokaz, 1964. godine igraće „gerlu“ Džejmsa Bonda u filmu Goldfinger, doduše sa nešto skraćenim imenom Nađa – ili Nadia – Regin. Proveravam u Guglu, igrala je u ukupno 42 filma, počela je u jugoslovenskom filmu 1950. godine.

Nađa je tada bila „smrtno“ zaljubljena u slikara Marinka Benzona, ali on uprkos njenog, što bismo u pozorištu rekli, „eksterijera“, nimalo nije bio zaljubljen u nju. Uzgred: u društvu mladih umetnika početkom pedesetih u partizanskoj uniformi – jer drugog odela još nisu imali – pojavljivala su se dvojica slikara, zaboravljeni Marinko Benzon i još uvek s pravom slavljeni Stojan Ćelić, kao i pesnik Đorđe Radišić, sa kojim ću deliti stan u Bulevaru Revolucije. Uniforme nisu bile retkost. Benzon je mnogo kasnije živeo zajedno sa bezbroj mačaka. Bukvalno mačaka, četvoronožnih mačaka. Veoma je voleo te životinje.

Koliko se sećam, ja sam Nađu Poderegin upoznao preko Benzona. Nas dvoje smo izlazili pre svega u kafanu Mažestik, koja je tada zajedno sa hotelom bila pod posebnim nadzorom Udbe, a za koju sam imao propusnicu još iz vremena kad sam radio u Savezu književnika. Jeli smo rusku salatu i „Triglav tortu“, ona mi se jadala zbog Benzona, a meni je bilo dovoljno da me vide sa tako zgodnom curom, iako, naravno, nisam znao da će postati i „Bondova gerla“. Ona je uskoro otišla iz zemlje.

foto: ema szabo

ŽUTOKLJUNAC: Ne znam tačno kad je to moglo biti, svakako početkom pedesetih, ali razgovor sam zapamtio kao jednu od svojih najglupljih i najpogrešnijih prognoza. U redakciji me je posetio i predstavio mi se Đorđe Lebović, čuo je da sam i ja bio u logoru. Bio je godinu dana stariji od mene i preživeo Aušvic. Pokazao mi je rukopis jedne drame koju je napisao zajedno sa Aleksandrom Obrenovićem. Osećao sam se polaskanim što sam već dovoljno važan da drugi dolaze po moju procenu, brzo sam pročitao tekst i rekao da je veoma interesantan, ali da se to ne može igrati. Sva sreća što je Đorđe bio dovoljno pametan da se ne osloni na mišljenje jednog žutokljunca. Drama Nebeski odred ne samo da je prikazana 1957. godine nego je danas smatraju preokretom u srpskom pozorištu, jer, kao što je negde zapisao jedan kritičar, ona govori „o ljudima u paklu i o paklu u ljudima“. Zašto sam bio tako glup da to nisam osetio? Lebović mi nije zamerio, do kraja njegovog života ostali smo prijatelji, mada smo se posle retko viđali. Kad razmislim, ja zapravo u životu i nisam imao mnogo prijatelja sa kojima sam se često viđao… Možda je pesnik Ivan V. Lalić jedini pravi izuzetak. Nismo se rastali baš slavno, ali to je druga priča.

Nastavak u idućem broju