Čitajući „Vreme“ u nevreme, kažem sebi: možeš jedino da voliš, da moliš i da ne daš!
Mene trese velika strast… Zove se Dubrovnik!
Koliko se jada i gada Dubrovnik nagledao? Krvavo upotrebljena i zloupotrebljena reč tera me da u ovom našem karmičkom brlogu tražim ljude nazbilj, jer samo ljudi nazbilj mogu živeti i čeznuti.
U želji da ostvarim nešto trajnije i vrednije od lokalnih ubijanja i razaranja, a slušajući predavanja profesorke Petrović o tome koliki je doprinos Dubrovnika evropskoj kulturi kroz vekove – tugujem! Osećam da nekako uzvišeno: tugujem, jer verujem!
Kada je jedini Andrić, nobelovac, šetao 12 Lucija Stradunom, koje u sumrak, sa svećama na glavi, ulaze u Knežev dvor, pred mojim očima, činilo se da je to jedina svetlost toga momenta u gradu, jer sam tada zaboravljala na strah pred duhom Hamletovog oca na Lovrijencu. Kao dete verovala sam da on posle predstave tamo ostaje.
A Lucije? Lucije su bile simbol Čiste žene?
Kako biti kristal?
Kako biti čist, sjajni kristal, pa ostatak života provesti ulazeći u Knežev dvor saosećajna i velika kao 12 Lucija zajedno.
Film se vrti! Već osećam da je ceo Stradun crkva…
„Sono Raguzeo“ (i ne priznajem nijedan drugi sud!), kaže profesorka, a ja ponavljam da svoje rođenje u Dubrovniku smatram privilegijom neba!
Intuicijom govorim sebi čitavog leta devedeset prve: i ti moraš meditirati, moliti nebo, prinositi Dubrovnik svake noći kosmičkom oltaru, naginjati se ka njemu, kupiti ga i paziti da ne iscuri negde, dok ga u kristal i na oltar polažeš. Onda dolazi strah da ga ne zaboraviš vratiti na staro mesto…
Od neba uzeti i nebu vratiti!
Dok slušam i silikonske vesti, a mladost gine, osećam da će u budućnosti Dubrovnik darivati one sa dubokim osećanjima. U vremenu emocija neće proći nijedan blef, niti jedna bezosećajnost i nehumanost. Pre svega, Dubrovnik je pitanje emocija. Ako ga ne osećate kao živa čoveka koji zrači, niste dorasli svešću da se njime bavite, pa ni družite…
Otuda mu kosmička zaštita koju u vidu kupe poseduje staro jezgro grada? Znači li to da ga od najveće nevolje ovog puta i nebo čuva?
Osećam staro jezgro kao novu kolevku, zrno budućeg civilizacijskog duhovnog i kulturnog, a revolucionarno novog i drugačijeg epicentra, kome će svi ljudi duha na noge dolaziti.
Živeti i čeznuti za Dubrovnikom, to sam ja!
A vi? Kako osećate i mislite vi?
