O Larsonu, krtičnjacima i dedukciji

Ako biste potražili Gerija Larsona (Gary Larson) u Svetskoj enciklopediji karikature (priredio ju je Moris Horn) iz 1980. godine, ne biste ga našli. Da li zato što je nevažan ili, možda, zato što je Horn prevideo njegov značaj? Ni jedno ni drugo, nego treće. Do 1980. Geri Larson nije postojao. Bio je, doduše, rođen i radio je u nekakvoj maloprodajnoj muzičkoj radnji. Nezadovoljan poslom, krajem sedamdesetih uspeo je da objavljuje karikature u lokalnom listu u Sijetlu. Najkrupniji korak načinio je kad je ponudio svoje karikature listu „San Francisko hronikl“. Oni su ih prihvatili i dali im novo ime. I tako, zaista, u širem medijskom smislu, Larson i njegova lična ludorija The Far Side do 1. januara 1980. godine nisu postojali. Kako bi naslov trebalo prevesti? Ne znam, možda S one strane ili, ako vam se više sviđa, Suprotna strana. „Politikin zabavnik“ ga već deceniju objavljuje na svojoj pretposlednjoj strani pod naslovom Čudesni svet Gerija Larsona.

Ipak, zadržimo se, bar za trenutak, na Larsonu, živom biću. Na do ne tako davno jedinoj fotografiji koju sam imao prilike da vidim, susrećem čoveka s karakterističnim osmehom glumca Džona Sevidža (malo ciničnijim), širih viličnih kostiju, svetlih očiju, proćelavog, pegavog, verovatno riđokosog (fotografija je crno-bela). Izgleda pre kao čitalac koji ne bi bio ni zainteresovan da razume humor The Far Side nego kao njegov kreator. No, ko zna kako potpisnik ovih redova drugima izgleda?

Nakon probijanja lokalnih okvira, Larsonova popularnost rasla je munjevito. Godine 1982. objavljena mu je prva knjiga karikatura, a izdavači su bili Endrjus end Mekmil, izdavački ogranak „Juniverzal pres sindikejta“. Knjiga je bila doštampavana četiri puta za manje od godinu dana. Od tada ih je izašlo preko dvadeset, kao i pet antologija i niz monografija. Godine 1984. Larsonu je istekao ugovor sa listom „San Francisko kronikl“, te on prelazi u „Juniverzal pres sindikejt“, koji ga je od tada objavljivao u više od hiljadu devetsto listova sa publikom od zastrašujućih preko sto miliona čitalaca na sedamnaest jezika.

No brojke su brojke, a šta je sa onim što se, bar nekima od tih stotinak miliona čitalačkih duša, zavlači pod kožu? Larsonov humor je najčešće humor na drugom koraku. Sazdan je od igre zastajkivanja – dok ne razaberemo na koju se „referentnu oblast“ odnosi. Crtež osvaja infantilnom naivnošću, no iza nje kao da „sto đavola viri“.

MELANHOLIJA GLUPOSTI: Specifičnost je Larsonovog stila da je bliži stripu nego što to karikatura obično biva. Mnogi Larsonovi prizori zaista su tipično stripski po kadriranju koje ne obuhvata celinu onoga što se prikazuje, po dinamici (kada je ima) i korišćenju udaljenih planova, za razliku od uobičajene plošnosti karikature. Teško je reći u čemu je autor The Far Side minuciozniji – izrazima lica svojih protagonista ili, pak, kompoziciji koja sačinjava strukturalno iznenađenje ispod „detinje aljkavosti“, čak „nesigurnosti“ stila. Važnost „dobro temperiranog“ detalja ne može biti precenjena u prosuđivanju Larsonovog umeća.

I, najzad, najvažnije – vrhunac Larsonove samokontrole – prigušivanje izraza, understatement, osobina inače tipičnija za Britance no za Amerikance. Larsonov ekspresivni minimalizam (manje je više) stvara neku vrstu posuvraćenog saspensa: napetost koja ekspresiju prevodi u trenutak antiklimaksa. Naravno, Larson ovo umanjivanje izraza sprovodi na tipično američki, sarkastičan način. Na licima njegovih stvorenja – makar izgledali sumanuto i izbezumljeno, a tako najčešće izgledaju – vlada neka vrsta indiferentnosti, čak odsutnosti. Larsonova pažnja usmerena je tamo gde se rađa i gde završava glupost, a ne tamo gde je ona u punoj žestini; zanima ga melanholija gluposti.

Poređenja Larsona sa najistaknutijim predstavnicima komičnog zanata pomažu malo, bar u pogledu sličnosti; razlike su mnogo važnije. I Larson, kao i Dik Braun u Hogaru Strašnom, do perfekcije shvata važnost nijanse raspoloženja postignute jedva primetnim varijacijama linija lica. To je upravo ono što Umberto Eko u knjizi Apokaliptičari i integrisani (italijanski izvornik Apocalittici e integrati iz 1964, daleko originalniji i relevantniji od Levijeve knjige Pohvala intelektualaca iz 1987, imao je tu nesreću da nikada ne bude u celini preveden na engleski – jedno njeno poglavlje objavljeno je u knjizi The Open Work, 1989, a četiri poglavlja u Apocalypse Postponed, 1994) kaže o stripu Snupi (Peanuts) Čarlsa Šulca: „Njegovo pero uspeva da izvede promene raspoloženja s čudesnom štedljivošću izražajnih sredstava… njegov crtež je u stanju da ovlada, kod svakog lika, i najmanjom psihološkom nijansom.“ I Larson se, kao i argentinski karikaturista Điljermo Mordiljo, rado služi „Bazedovljevim sindromom“ zgranutog pogleda svojih protagonista. Razlika između Brauna, Šulca i Mordilja, s jedne strane, i Larsona, s druge, je, međutim, bazična. Njegov svet mnogo je fragmentarniji. On nema stalne junake; takođe, njegova priča počinje i završava se u jednoj slici (retka su odstupanja sa više sličica u prostoru rezervisanom za karikaturu). Pitaćete, pa zar kod Mordilja postoje stalni junaci? U stvari postoje, jer svi su isti. Za razliku od Mordiljove doslednosti, pa otud delimično i monotonije, Larsonov crtež više je nalik nizu kreativno opravdanih skretanja od oznaka tipičnih za neku stilizaciju.

KRTIČNJACI: Larson se bavi varijacijama posebnosti koje onda, možda, postaju opštost, a ne strogom, dosadnom i nasilnom dedukcijom iz prethodno ustrojenog sistema. Larsonova metafora su dvorišni krtičnjaci, a ne Vavilonska biblioteka svedena na školsku disciplinu.

Ipak, teško je odoleti napasti da se pokuša s pravljenjem „tipologije“ Larsonovih gegova. I, zaista, razvrstavanja se gotovo sama nude: porodični gegovi, gegovi sa životinjama, istorijski i preistorijski, naučnofantastični, staleški (podgrupe su gegovi o naučnicima, lekarima itd.), mitološki i „intertekstualni“. Ovo nije bogzna kakva klasifikacija jer ne poseduje jedinstven osnov razvrstavanja, te mnogim karikaturama možemo pripisati više navedenih atributa. Strogog klasifikatora, kao što rekoh, mogu samo iznervirati Larsonovi krtičnjaci. Tekst jedne „naučničke“ karikature glasi: „Tako je gospodo, svi su oni blesani… Ali pitanje je kojoj vrsti blesana pripadaju?“ Meni lično najprivlačnija grupa su Larsonove „intertekstualne“, „citatne“ šale. Kroz mnoštvo najneverovatnijih varijacija on u njima stvara persiflažu celokupne američke mitologije i popularne kulture. „Citatnost“ je toliko omiljen Larsonov postupak da ćemo, tragajući za njom, na kraju izgubiti osećaj granice u odnosu na „preostale“ vrste.

Sam Larson kaže da ima najviše naklonosti prema životinjama i naučnicima, uostalom i tretira ih slično. Zajednička spona je biologija, larsonovska doduše. Antropomorfističko prikazivanje životinja kao ljudi opšte je mesto groteskne stilizacije, posebno nakon etabliranja (cementiranja) ove teme od strane Diznijeve produkcije. Kada se u ovo uključi i takozvani porodični žanr, čitava se stvar pretvara u oveštalu alegoriju, a životinje postaju puko ikonografsko zamagljenje. Larsonovska biologija mnogo je pravednija: u njoj srećemo nizove nasumičnih genomorfističkih (ne isključivo antropomorfističkih) zamena. Svako sudi iz perspektive vlastite vrste ili, ako hoćete, vlastite gluposti. Niko nije pošteđen, ali zato niko neće izvisiti tek kao alegorijski paravan.

POETIKA NESPORAZUMA: No, ako Larsonove krtičnjake analitički uokvirite (smestite, recimo, u mentalno dvorište), dobićete mapu, odnosno „studiju“ konvencionalnosti odnosa. Larsonov cinizam nije ništa drugo do nasumičan, ali istrajan relativizam. Autor The Far Side nije moralista nego detinjasto neobziran i radoznao. Ne bavi se toliko ljudskom glupošću koliko prirodom stvari. Otud potpuni izostanak „pouke“, moralisanja i angažmana. Larson više voli „poetiku nesporazuma“ kao takvu nego da je smešta u društveni, odnosno satirični okvir. Iz istog razloga ne bih Larsonovo bavljenje „prirodom stvari“ nazvao morbidnim. On znatiželjno zaviruje iza naših ustanovljenih uloga, prevrćući konvencije u svojim rukama. Ako to ispadne „osveta životinja“, Larsonu tako draga tema, u njoj neće biti ni traga ekološke poruke. Nisam čak previše sklon da The Far Side nazivam crnim humorom, bar ne da je svrstavam u istu grupu sa tvorevinama Dona Martina. Za razliku od Martina, koji je suviše saobražen „medovskim“ (časopis Med) pomalo bestežinskom modelu iracionalnosti i nasilja, Larson je topliji. On više voli svoje junake, životinje i ljude. A izgleda da je to potrebno, koliko za melodramu fasbinderovskog tipa, toliko i za grotesku, odnosno ono čime se Larson bavi. Svoje junake više prihvata nego što im se ruga. Larsonova ruka koja prevrće konvencije ruka je pomirenja između oprečnih tumačenja svake situacije. Ono što je za jedne gnusno, za druge je bezazleno učestvovanje u veseloj igri. Zašto s Larsonom ne odskakutati salto mortale do apsurda?

I pored sve ležernosti rezultata, Larson u monografiji Preistorija Suprotne strane (The Prehistory of The Far Side) pokazuje kako, u njegovom slučaju, ideja retko nastaje sasvim spontano. Za dobre ideje potrebna je razrada, variranje, niz odbačenih rešenja koja će svojom eliminacijom dovesti do optimalnog ishoda. Ponašati se neštedimice prema sopstvenim idejama znači gubitak aure neponovljivog u stvaralačkom činu. Umesto „neponovljivog“, Larson se opredeljuje za metodu pokušaja i greške. Aura stvaralačkog čina doživljava metamorfozu od aure neponovljivog ka varijacijama koje dovode (mogu da dovedu) do kreativnog ispunjenja.

Međutim, Larson je savršeno svestan i opasnosti koja se krije u drugoj krajnosti – ne znati stati i istrošiti kreativni naboj u beskrajnom prerađivanju početne skice. Koliko sistematski rad sa ležernim rezultatima troši i koliko je puno toga potrebno da autor zadrži kontrolu nad „stanjem svojih zaliha“, pokazao je i jedan podatak objavljen u magazinu „Komiks džurnal“ oktobra 1988. Larson je u to vreme zahtevao četrnaestomesečni odmor. „Punjenje baterija“ video je u putovanjima po Africi i Amazonu i posvećivanju gitari. U to vreme, obećao je povratak 1. januara 1990, tačno na desetogodišnjicu početka rada na The Far Side. I zaista se vratio. A onda je pet godina kasnije, 31. decembra 1994, rekao svoje definitivno ne. Rekao je da je vreme da stane da bi sebe sprečio da potone u mediokritetsko groblje vlastitih karikatura. Kakva sistematičnost, kakav osećaj za tajming od osobe koja se bavi smehom đavola.

S malo sreće, obožavaće nas kao bogove.

Dragi Henri, pa gde si ti? Čekali smo te i čekali i na kraju odlučili da….

Pa znaš kako se to desilo Silvija, poljubila sam žapca, pretvorio se u princa, venčali smo se i tras! … zaglavila sam se u kući s gomilom punoglavaca.

Ne mogu da odolim … tako su SLATKE kad ovako čuče.

Bog sa svojim kompjuterom