O bogovima i lekarima

U ove pandemične dane, podsećanje da je, prema grčkoj mitologiji, tesalska princeza Koronida rodila heroja i boga iscelitelja Asklepija, može da barem za tren zazvuči optimistički. U Imeniku klasične starine Vladete Jankovića piše da je Koronida već bila zatrudnela sa Apolonom kad se upustila u ljubavnu vezu sa jednim smrtnikom, zbog čega je bog poslao svoju sestru Artemidu da kazni nevernicu. Kad je ubijena Koronida bila na lomači, piše profesor Janković prema Ovidijevim Metamorfozama, Apolon je iz njene utrobe spasao dete. Ono je odraslo uz mudrog kentaura Hirona. To dete postaće slavni iscelitelj Asklepije.

Narečeni Asklepije i ostali lekari i izumitelji zbog kojih smo danas živi pre i posle njega, po staroegipatskoj legendi, potiču od boga Tota Amona, koji je iscelio oko malom Horusu. Stari Egipćani su koristili simbol Horusovog oka da ih štiti od bolesti, patnji i svih drugih zala koja potiču od boga Seta.

Faraoni su imali po jednog lekara za svaki deo tela – Tutankamon je, na primer, imao jednog za levo a drugog za desno oko. Pošto se verovalo da zdravlje potiče od dobrih bogova a bolest od demona, njihovi lekari bi, dajući lek, izgovarali: „Horus vas izgoni i čupa odavde, Horus vas odgriza i bljuje što dalje“. Kad nisu mogli nikako da iscele pacijenta ni jednim oprobanim lekom, egipatski lekari su mu, kao poslednju nadu, prepisivali da proguta miša.

Vavilonci su savetovali bolesniku da dune ovci u nazdrvu, a potom bi je zaklali i čitali dijagnozu iz njene jetre. Kako su tad najviše insekti prenosili bolesti, lekari su bajalicama proganjali boga muva Baal-Zebuba i boga jugozapadnog vetra, koji mu je omogućavao kretanje. Usluge lekara bogati su plaćali deset šekela, a siromašni pet. Zakon je nalagao da se lekaru koji ne izleči pacijenta odseče ruka kojom je loše lečio, a potom i da mu se oduzme život.

U Starom zavetu je zabeleženo da je kralj Asa u 9. veku pre n.e tražio medicinsku pomoć za svoje bolesno stopalo, a da je kralju Ezekilju prorok Isaija uz Božji blagoslov pripremio isceljujući kolač od ugrejanih smokvi. Jevreji su insistirali da njihovi lekari skupo naplaćuju svoje usluge tvrdeći da doktor koji ništa ne naplaćuje ništa i ne vredi.

Grčki bog Asklepije, pomenut na početku teksta, toliko se izveštio u isceljivanju smrtno bolesnih, da ga je Zevs na kraju usmrtio munjom da ovaj ne bi oživljavanjem umirućih ugrozio poredak sveta. Njegovo najveće svetilište je u Epidaurusu u Argolidi. Tu su se bolesnici lečili između ostalog i noćnim ležanjem u hramu – inkubacijom.

U Asklepijevom svetilištu na ostrvu Kosu medicini se učio Hipokrat, najveći grčki lekar, često nazivan ocem medicine. Pod uticajem filozofskih otkrića svoga doba Hipokrat je utemeljio medicinu kao nauku time što je eliminisao preznoverice i što je težio da spozna uzroke oboljenja. Kasnije je ocenjeno da je bio „na nivou nekog konzervativnog lekara opšte prakse s početka 19. veka“ i postao je utelovljenje idealnog lekara.

Tertulijan, po struci pravnik, jedan od prvih hrišćanskih pisaca, rodom iz Kartagine, navodi da su u Aleksandriji secirali oko 600 prestupnika da bi posmatrali prirodu na delu, i da su utvrdili da centar ljudske inteligencije nije u srcu nego u mozgu. Aleksandar Veliki je svom učitelju Aristotelu uredno slao uzorke biljaka i životinja iz novih teritorija koje je osvajao. Strah da će ga protivnici otrovati, naterao je pontiskog kralja Mitridatesa Eupatora da se zaštiti protivotrovima, zbog čega je postao začetnik imunologije.

Za razliku od antičkih Grka koji su isceljivali samo svoje bitne vojskovođe i kraljeve, a teško povređene obične vojnike na bojištu ostavljali lešinarima, stari Rimljani su prvi uveli vojnu medicinu – svaku kohortu (od 420 ljudi) od tad je pratilo nekoliko lekara. Šatori postavljani pored puta prerasli su postepeno u bolnice.

Po Novom zavetu, Sveti Luka u svom Jevanđelju koristi medicinske termine za isceljenja koji drugi apostoli pripisuju čudu. Na tim temeljima Benediktinski red osnovan u 6. veku postaje začetnik ozbiljnog zanimanja za medicinu.

U 7. veku Arapi upadaju u Persiju i odnose sa sobom medicinske manuskripte Grka, i prevode ih. Dok ih drugi nazivaju varvarima, oni baštine i usavršavaju stara znanja. Avicena (Abu Ali el Husein ibn Sina) piše Medicinski kanon u kom sumira lekarska znanja Evrope i Azije iz šest vekova unazad. Mnogi tvrde da je ovo jedan od najuticajnijih priručnika ikad napisan. Ljubav je klasifikovao među mentalna oboljenja, što je i dan-danas predmet kontroverze i šale. On sam nije se pridržavao svojih sopstvenih uputstava tipa too much love will kill you, te je u 57. umro od preterivanja u radu i uživanja u vinu i ženama.

Crnu zavesu na srednji vek spušta epidemija kuge 1347. godine. Žrtve su svi staleži, što narušava do tad ustaljenu feudalnu hijerarhijsku strukturu. Nestaju stotine hiljada građana Londona, Venecije i Firence.Venecija postaje prvo mesto koje zabranjuje eventualno zaraženim trgovcima da uđu kroz njene kapije. Tri godine kasnije Dubrovačka republika prva usvaja princip karantina – quaranta 40 bio je broj dana koliko je trajao biblijski potop te se verovalo da će taj isti period biti dovoljan da se u izolaciji na suncu i svežem vazduhu zadrže posetioci iz kugom zaraženih kužnih krajeva. Računica se isplatila, pa 1383. godine i Marsej sledi taj primer, a potom i ostali gradovi. Tako, do kraja 15. veka kuga ostaje van kobnog gradskog opticaja i uticaja, ali se 1494. godine pojavljuje sifilis, koji su Kolumbovi saputnici zaradili u avanturama s urođenicama u Novom svetu.

O Paracelzusu se priča da je 1527. godine na svom predavanju u Bazelu bacio Galenove i Avicenine knjige u vatru, uz poruku „Gospodo, počnimo sve od početka“. Uveo je u medicinu nekoliko revolucionarnih postupaka, način kako da se sanira rana na primer, a pominje se i kao otac toksikologije. Prvi bakteriolog postaje Antoni Van Levenhok 1683. godine: uz pomoć mikroskopa koji je sam sklepao, gledajući uzorak sedimenta svojih zuba, otkrio je da su „male životinjice u ustima brojnije od svih stanovnika Holandije“.

I tako dalje, do naših dana. Nadajmo se da ćemo uskoro ovoj listi dodati imena izumitelja vakcine ili leka protiv virusa koji nas upravo napada.