Nobel i crveni točak

Objavljivanje Arhipelaga Gulag u Nemačkoj i širenje teksta putem samizdata u Rusiji bio je veliki šamar rukovodstvu sovjetske partije i države. U Kremlju su odlučili da prva mera protiv Solženjicina bude isključenje iz Saveza pisaca. On, koji je retko kad pokazivao emocije – bilo da se radi o lepim ili ružnim stvarima u životu – ovog puta je i psovao. Njegov prijatelj Rostropovič ga je smirivao: Ну, и хорошо. A i šta ćeš tamo s tim šupcima? To je isto kao kad bi mene izbacila Rjazanska filharmonija, a priznaje me ceo svet.

foto: vikipedia

Partijsko i državno rukovodstvo rešilo je da se konačno obračuna sa Solženjicinom.

Šef KGB-a Jurij Andropov imao je u tome posebnu ulogu.

Andropov je bio oprezan čovek: partijski aparatčik, prethodno ambasador u Budimpešti i Pragu, u oba slučaja za vreme sovjetskih vojnih intervencija. Bio je obrazovan političar, voleo je poeziju. Pisao je pesme, jedna počinje stihom “život je tren, živeti je večno”.

Možda se Andropov i dvoumio oko sudbine Solženjicina, ali to nije pokazivao. Ostala su njegova pisma partijskom lideru Brežnjevu. Andropov je Brežnjevu poslao i deo dokumentacije koju je KGB oduzeo Solženjicinu.

OTROV KOD KUĆE, NAGRADA U SVETU

Početkom sedamdesetih godina formirana je posebna operativna jedinica koja se bavila samo jednim piscem. Ova jedinica – koja je delovala u okviru 9. odeljenja Pete uprave KGB SSSR (PU) odgovorne za rad po liniji borbe protiv “ideoloških sabotaža”, odnosno protiv sovjetskih disidenata – organizovala je trovanje Solženjicina tokom njegovog putovanja na jug zemlje.

...

Solženjicin je preživeo. Narednih šest meseci proveo je u bolovima, koža mu se na mnogim mestima pretvarala u plikove pune vode, nije mogao da se kreće, a o pisanju, naravno, nije bilo ni govora.

U svoj dnevnik je zapisao da je to jedan od najtežih perioda u njegovom životu i da se nikada nije dogodilo da tako dugo ne uzme pero u ruke. A onda je došla vest iz Stokholma: Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Aleksandru Solženjicinu.

Osmog oktobra 1970. godine zapadne radio-stanice su ponavljale kratku vest da je dobitnik Nobelove nagrade Solženjicin. Međutim, on je za tu vest saznao tek kasnije popodne kada ga je posetio prijatelj Žores Medvedev i saopštio mu. Solženjicin nije delovao iznenađeno, čak je izgledalo kao da je očekivao nagradu. Odmah je poslao telegram švedskoj akademiji:

“Zahvaljujem i prihvatam visoku nagradu. Spreman sam da dođem da je lično primim u Stokholmu. Nema bolesti koje me može u tome sprečiti”.

Ovo poslednje je Solženjicin napisao na sugestiju Medvedeva. “Oni mogu da kažu da si teško bolestan i da ne možeš da putuješ”, rekao je Medvedev imajući u vidu i događaje sa Pasternakom.

– Znaš li da je i Staljin bio predložen za Nobelovu nagradu za mir? – upitao je Žores – i to ne jednom, već dva puta.

Solženjicin to nije znao.

Staljin je prvi put predložen za Nobelovu nagradu 1945. godine, posle pobede nad fašizmom. U Kremlju su već pripremali veliki banket naručivši ogromnu količinu kaspijskog kavijara i sovjetskog šampanjca. Međutim, nagrada ga je mimoišla.

Drugi put je bio predložen 1948. godine, ali i tada uzalud. Zato je 1949. godine ustanovljena Staljinova međunarodna nagrada za “jačanje mira među narodima” kao pandan Nobelovoj nagradi, ali sa malim značajem u svetu. Kasnije je osnovana i međunarodna nagrada za književnost – Lenjinova i Staljinova, takođe sa ograničenim značajem izvan SSSR-a.

TESTAMENT

Hajnrih Bel, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, na Zapadu je bio veliko književno ime, ali u Moskvu je doputovao kao predsednik Međunarodnog Pen kluba.

Nemački pisac je odmah saopštio svojim domaćinima da želi da se sastane sa Solženjicinom. Došao je sa suprugom Veronikom i energično je odbio da ga prati ruski prevodilac. Rekao je da je to samo kurtoazna poseta i da prevodilac nije potreban. Uz to, njegova supruga je ruskog porekla i može da pomogne u sporazumevanju.

Naravno, susret je bio sve samo ne kurtoazan. Kod Solženjicina se okupilo malo društvo, probrani prijatelji. Pored Rostropoviča, bio je tu Lav Kopeljev i Andrej Saharov. Svi oni su dobro vladali nemačkim ili engleskim jezikom pa u sporazumevanju dvojice nobelovaca nije bilo problema. A i oni su pričali samo o poznatim događajima: kakva je književna atmosfera u Nemačkoj, šta se novo objavljuje u Americi i slično. Začudo, jedna od glavnih tema bila je o vremenu – kakvo vreme dolazi? Da li će biti snega? U tim pitanjima nije bilo ništa skriveno ni dvosmisleno – jednostavno, govorili su pola sata o vremenu kao da ih to najviše interesuje.

Ali, dok su glasno pričali o vremenskim prilikama, pri čemu su se prisutni uključivali u razgovor dugim monolozima, dva pisca su ispisivali glavne stvari na papirićima koje je Rostropovič zatim palio i pepeo bacao u kantu za otpatke. Tu je pao dogovor da Solženjicin svoj testament preda Hajnrihu Belu da ga prenese u Nemačku i pohrani u poznatu advokatsku kancelariju. Bel i Solženjicin su zatim svojim potpisima overili svaku stranicu testamenta da neko ne posumnja u verodostojnost dokumenta. Oprez je, međutim, nalagao da testament ostane još neko vreme kod Solženjicina.

Posle tri dana ponovo su se sastali, ali ovog puta u restoranu hotela “Metropol” u samom centru Moskve. Hajnrih Bel je poklonio Solženjicinu svoju knjigu O sebi samom sa posvetom: “Dragom prijatelju Aleksandru Isajeviču, sa iskrenim poštovanjem za sve što je do sada uradio. I što će tek uraditi”.

I Solženjicin je Belu poklonio svoju knjigu Jedan dan Ivana Denisoviča. U knjizi je bilo skriveno nešto važnije od posvete: testament Solženjicina. Bilo je predviđeno da u tri slučaja dokument automatski stupi na snagu: u slučaju piščeve smrti; u slučaju da nestane iz javnosti duže od dve nedelje; u slučaju da ga uhapse ili zatvore u psihijatrijsku kliniku ili pošalju u logor ili progonstvo.

Ako se to dogodi, advokat će odmah objaviti tekst oporuke u vodećim evropskim listovima.

Solženjicin je zapisao: “Sada sam miran. Sudbina mojih knjiga je u rukama mojih najbližih prijatelja. Ne moram da brinem da li će nestati u nekim tajnim arhivama”.

Zatim je poslao još jedno pismo.

PISMO VOĐAMA SSSR

Nakon što je testament i rukopise poslao na Zapad, nešto je u Solženjicinu počelo da se menja.

Osetio se izabranim, kao da je ponovo rođen, slobodan čovek, sa misijom da menja društvo u kome živi. Kao neko čije postupke usmerava viša sila. Zapisao je: “Raduje me i bodri uverenje da nisam ja taj koji odlučuje i sprovodi, već da sam mač u ruci koja se bori protiv nečiste sile, koji seče i bode. O, pomozi mi, Gospode, da se pri udarcu ne slomim, da ne ispadnem iz Tvoje ruke”. Prorok je rođen.

Pisanje je bilo gurnuto u drugi plan, pisac je u književnosti postigao sve čemu je težio. Život će od sada biti posvećen višim ciljevima: preuređenju sveta prema njegovim idejama.

Tako je nastalo čuveno “Pismo vođama SSSR”, još jedan prelomni trenutak u njegovom životu. Poruka vlastodršcima bila je da napuste komunističku ideologiju i da se prihvate posla na pretvaranju SSSR u rusku nacionalnu državu. Pismo vođama predstavlja Solženjicinov credo, njegovu filosofiju i njegov politički program.

“Da izgradimo novu Rusiju sprečava nas – ideologija. Marksizam ne samo da nije nauka već nije mogao da predvidi ni jedan događaj u svojim socijalnim prognozama. Nasuprot tome, podržite patriotizam, a to znači odricanje od marksizma. Skinite sa sebe tu prljavu košulju na kojoj ima toliko krvi da živo telo nacije ne može da diše. To je krv onih 66 miliona mučenika.”

Odricanje od komunizma je preduslov svake druge promene, piše Solženjicin. Sve ostalo vlastodršci mogu da zadrže – političku i ekonomsku vlast, vojsku, policiju. Rešenje za postkomunističku Rusiju Solženjicin vidi u autoritarnoj vlasti, a ne demokratiji zapadnog tipa.

Hiljadu godina Rusija je živela u autoritarnom sistemu i uspela je da sačuva fizičko i duhovno zdravlje naroda. Taj sistem imao je snažnu moralnu osnovu: pravoslavlje. Hteli mi to ili ne, Rusiji je suđeno autoritarno državno uređenje. Neprihvatljivo je nametanje ideološke laži, ali ne i autoritarnog sistema.

Pismo vođama Solženjicin završava ovom porukom: “Uzimam na sebe veliku odgovornost pred ruskom istorijom. Ali ako se ništa ne preduzme, odgovornost će biti još veća”.

Tri dana kasnije, u Kremlju se sastao “uži deo” Politbiroa. Predsedavao je generalni sekretar partije Leonid Brežnjev, pored njega je sedeo premijer Aleksej Kosigin, bio je tu i predsednik Vrhovnog sovjeta Nikolaj Podgorni. Šef KGB-a Jurij Andropov, koji je ceo slučaj držao u svojim rukama iako još nije bio član Politbiroa, sedeo je s druge strane stola. Na stolu je bila debela fascikla sa dokumentacijom o “slučaju Solženjicin”.

POLITBIRO EX MACHINA

Brežnjev je otvorio sednicu, namrštenih obrva. “Drugovi, mi smo danas ovde da razgovaramo o slučaju Aleksandra Solženjicina. On i dalje predstavlja pretnju za našu ideologiju i stabilnost naše velike zemlje. Poslednje njegovo ‘pismo vođama’, kako nas je nazvao, prevazilazi sav njegov bezobrazluk. Ko je on uopšte da nama govori šta treba da radimo i kako da uredimo našu divnu socijalističku zemlju? Uostalom, sve ste pročitali i sami. Mi moramo da rešimo ovaj slučaj jer nas ometa u radu i udaljava od važnih zadataka koje imamo na unutrašnjem i spoljnom planu. Mi ćemo pred puni sastav Politbiroa izaći sa konkretnim predlogom koji ćemo danas doneti.”

Zatim je govorio premijer Kosigin čiji izraz lica nikada nije odavao šta misli: lice je bilo nepomično bilo da je upravo čuo duhovitu anegdotu ili da treba da donese dramatičnu odluku. On je rekao: ”Drugovi, jasno je da su Solženjicinova pisanija našla put van naših granica i da nanose štetu našem međunarodnom ugledu. Vreme je da ga uhapsimo, izvedemo pred sud i osudimo na deset godina radnog logora. Tako ćemo poslati snažnu poruku i drugima koji se usuđuju da kritikuju naš socijalistički sistem”.

Nikolaj Podgorni, odani član Politbiroa, klimao je glavom u znak saglasnosti. “Slažem se sa drugom Kosiginom. Solženjicinove ideje su opasne i moraju se izbrisati. Desetogodišnja kazna ne samo da će ga ućutkati, već će poslužiti i kao upozorenje drugima. Neka u Kolimi razmišlja koliko hoće.”

Andropov je zauzeo drugačiji stav. On se slaže da Solženjicin predstavlja pretnju, ali hapšenje i suđenje bi mogli da izazovu još više problema i međunarodne pažnje: “Umesto toga, predlažem da ga proteramo iz zemlje, lišimo državljanstva i time obezbedimo da se više ne vrati.”

Kosigin je uzvratio: “Ali ako ga proteramo, njegove knjige i ideje nastaviće da kruže Zapadom, još i više nego sada”.

Andropov nije voleo da mu se neko suprotstavlja, posebno ne na sednici kojoj predsedava generalni sekretar. Izneo je novi argument: “Proterivanje će nam omogućiti da se distanciramo. On će biti problem za nekog drugog, a mi se uvek možemo ograditi da on nije državljanin SSSR i da za njegovo ponašanje i izjave nismo odgovorni mi. Osim toga, svakako ćemo pratiti njegovo kretanje. Služba je osposobljena za to bilo kuda da ode. Moramo dobiti garancije od zapadne države koja će ga primiti. Ali, to je moj posao, verujem da ću ga rešiti”.

Zatim su glasali, u stvari, čekali su da Brežnjev prvi podigne ruku. On je prihvatio argumentaciju Andropova pa je odlučeno da se Solženjicin protera iz Sovjetskog Saveza. Andropov je na kraju rekao Kosiginu kao da se obraća potčinjenom: “Vi ,druže Kosigin, pripremite zakonsku odluku o oduzimanju državljanstva. Mislim da vam je dovoljno nedelju dana”.

AZIL U DUHU DETANTA

U tišini svog kabineta, Jurij Andropov mogao je da odahne. Najgore je prošlo. Sprečio je Kosigina i Podgornog da pisca pošalju u večno zaleđenu Kolimu iz koje se nikada ne bi vratio. I to bi sve išlo na dušu Andropova: pričali bi kako je KGB surov i da se vratila strašna Staljinova politika. Kosigin, Podgorni, svakako i Suslov, pa i neodlučni Brežnjev izvukli bi se i sačuvali obraz – ne u zemlji, to i nije toliko važno – nego u inostranstvu. I kako posle on da vodi SSSR? Jer Andropov je osećao da njegovo vreme tek dolazi, samo je pitanje koliko će još Leonid Iljič da poživi.

Na pisaćem stolu već je imao odluku Vrhovnog suda. Pažljivo je još jednom pročitao: “Vrhovni sud SSSR doneo je odluku da se A. I. Solženjicinu zbog stalnih aktivnosti koje su nespojive sa sovjetskim državljanstvom i štetne su za Sovjetski Savez, oduzme sovjetsko državljanstvo i da se 13. februara 1974. godine protera iz Sovjetskog Saveza”.

Da, to je to. Potrudio se taj uobraženi Kosigin. Ali, unapred je odredio datum proterivanja. To treba izbrisati. I dodati porodicu. Pa je Andropov dopisao svojom rukom: “Porodica Solženjicina može da mu se pridruži ako smatra da je neophodno”.

Odluka Vrhovnog suda je objavljena u probnom primerku “Službenog glasnika”. Dobijali su ga samo članovi Politbiroa pre nego što neka odluka bude formalno usvojena, pa su mogli da je promene u skladu sa potrebama. Sve je to bila ustaljena praksa već više decenija. Andropov je morao još da se pozabavi operativnim pitanjem: kuda poslati Solženjicina. Ali to nije bio neki veliki problem: ljudi smo, dogovorićemo se.

Obavestili su ga njegovi da je ministar inostranih poslova Gromiko valjda po nalogu Brežnjeva jer njega, Andropova, niko nije obavestio, već poslao šifrovanu depešu ambasadorima u Parizu, Rimu, Londonu i Stokholmu da provere da li bi te zemlje pružile utočište Solženjicinu ako bude proteran iz SSSR-a. Glupost, rezonovao je Jurij Andropov, kako im nije palo na pamet da postoji zemlja koja će odmah, sigurno prihvatiti Solženjicina? To je Zapadna Nemačka i njen lider Vili Brant čija politika detanta i otvaranja prema Istoku uživa podršku u Moskvi.

Brant je prihvatio da “u duhu detanta” obezbedi azil sovjetskom piscu.

Nastaviće se