Ova je drama počela na Kosovu.
Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. „Naša je prava na Kosovu zakopana“, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže. Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je „lafe“ pretvorila u „ratare“, ostavivši im u duši „strašnu misao Obilića“, da tako žive razapeti između svoje „ratarske“, rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli. Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.
Tu je dakle početak i Njegoševe drame. Bez ovoga bi tragika Njegoševa života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade. On je, kao što je neko rekao, „Jeremija Kosova“, i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za „skidanje kletve“ i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč „Kosovo“ pored reči „Bog“ najčešće pominje u Gorskom vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju. Ona je za Njegoša život sam. Ona je isto tako predmet njegove realne i obazrive diplomatske prepiske kao što je predmet njegovog glavnog pesničkog dela. U prepisci sa Rusijom kao i sa Turcima, za njega je Kosovo jedan datum koji utiče na sve odluke i rešavanje najkonkretnijih pitanja. Formulišući svoje zahteve, on počinje rečima „od padenija našega carstva“. On govori o Kosovu kao o ma kom drugom moralno političkom argumentu, kao o živom i presudnom faktoru kolektivne i lične sudbine. U službenoj prepisci, on piše Osmanpaši skadarskom: „… kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekle“.
U tim gorama se „Krstu služi a Milošem živi“. I samo u toj svetlosti razumljivi su sudbina i delo Njegoševo. Uostalom, svi oni koji su mu stajali najbliže, kao prijatelji ili kao neprijatelji, shvatili su ga tako. Možda niko nije pokazao da bolje shvaća Njegoševe namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao Alipaša Stočević, umni i nesrećni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: „A boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova.“
Sa ovim prologom, Njegoševa drama počinje stvarno na Lučindan, 18. oktobra po starom, 1830. godine. Uoči toga dana umro je vladika Petar I Sveti. Posle 48 godina mučne vladavine isključivo autoritetom svoje svetačke ličnosti, on je, u testamentu koji je diktirao u pero našem zemljaku Simi Milutinoviću, saopštio glavarima i narodu, „da je naimenovao za svoga naslednika, crkvenog poglavara i zemlje gospodara, svog sinovca Rada Tomova, koga preporuča Bogu, ruskom caru, i svemu narodu crnogorskom i brdskom“. To je bio isti onaj Rade Tomov za koga je Petar I pre više godina kazao proročanske reči: „Ovo dijete, ako uzživi, biće odličan junak i pametan čovjek.“ Na mladiću je bilo ne samo proročanstvo nego i kao naročito određenje Promisli. Sticaj prilika bio je takav da je on izabran za naslednika, iako je bio najmlađi sin najmlađeg od trojice braće Petra I.
Rade Tomov koji je imao tada 19, po nekima i samo 17 godina, otrgnut je odjednom od šetnja i poetskih diskusija sa svojim originalnim učiteljem Simom Milutinovićem Sarajlijom i doveden pred manastir. Lik arhiđakona Petra u Šćepanu Malom može da posluži potpuno kao portret Rada Tomova u tome presudnom trenutku.
U našoj se zemlji nigda nije
Ovakvoga momčeta dizalo,
Ni divotom ni svakom hitrinom.
Uprav su mu sedamnaest ljetah,
Više znade no nas polovina;
Pametnije misli i riječi
Nit’ sam čuo, niti ću je čuti,
Nego neće ovo naše biti.
A ako mu Bog sačuva glavu,
On je sreća ovoga naroda,
On je rođen da dovijek živi.
Taj neobični mladić živa duha i retke fizičke lepote, za glavu viši od najvišeg Crnogorca, našao se pred mrtvim telom Petra I, koje je, sasušeno postom, brigama i mukama, već tada ličilo na sveštene mošti. U to sivo oktobarsko jutro, sa sivim stenama i sivim nebom kao pozadinom, ocrtavao se u jednom prizoru punom gorštačke prostote i svečane veličine, kao u nekoj simboličnoj radnji, budući život Rada Tomova. Ostroški arhimandrit Josif zakaluđerio je tu na licu mesta mladoga Rada, u prisustvu 60 sveštenika, „obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar“. Tada „pred svijem narodom prvi pristupi mladome gospodaru stari ostroški arhimandrit i poljubi ga u ruku, a za njim svi ostali glavari“. Narod je neprestano klicao i pucao iz pušaka.
Od toga trenutka u tome premladom knezu, koji će se ubrzo pokazati kao bogodan pesnik i uman vladalac, odigravaće se niz tragičnih sukoba koji će ogorčati i prekratiti njegov život, ali izoštriti njegovu misao i podići njegov duh do visina do kojih se izdižu samo najviši i najbolji duhovi sveta.
Kao na nekoj modernoj pozornici, u Njegošu počinju da se odigravaju istovremeno i uporedo nekoliko tragičnih sukoba koje mu donosi njegov trostruki poziv: vladike, vladaoca i pesnika. Svaki od ta tri poziva nosio je u sebi svoje teškoće, a sva tri su se opet međusobno sudarala i kršila i stvarala tako nove protivrečnosti i sukobe u unutarnjem i spoljnjem životu Njegoševom.
„Kroz četiri i po vijeka, od kako bogomoljci upravljahu Crnom Gorom, ne bi još ni jednog vladike da je tako mlad i nespreman primio dvije najviše i najveće dužnosti u svoje ruke“, kaže Medaković, kao da najavljuje početak vladalačke drame Njegoševe. Incipit tragoedia!
A kako je izgledala ta Crna Gora sa svojim strogim podnebljem i svojim gorštačkim, ubogim i samovoljnim stanovništvom u trenutku kad je pala na savest i odgovornost mladoga kneza? Nićifor Dučić kaže: „Kakvog utvrđenog državnog uređenja nije postojalo, niti se plaćala dacija sve do vladike Petra II (1831. godine). Prilikom međusobica u plemenima vladike su mirile zavađene strane, a prilikom sukoba sa neprijateljem okupljali su ih i objedinjavali za odbranu zajedničke domovine. To je sve što su mogli mitropoliti činjeti u samovoljnom narodu uticajem svoga autoriteta ili kletvom.“
Mladi vladalac morao je dakle početi iz osnova rad na formiranju države, na stvaranju njenih najelementarnijih organa.
Iako mlad i nespreman, Njegoš je pristupio pozivu koji mu je sudbina nametnula. Neblagodarne i teške poslove oko uvođenja prve uprave, pobiranja prve poreze, osnivanja škole i štamparije, on je izvodio sa energijom i obazrivošću koja je iznenadila i prijatelje i protivnike. Ali, tu je neminovno morao udariti i na prve teškoće i prva razočarenja. Po jednom predanju, na njega su pucali u nekim plemenima kad je odlazio među njih radi uvođenja poreze. Tadašnji crnogorski glavari, po rečima Tomanovićevim, „nijesu imali pojma o jedinstvu državnom, osim na bojnom polju i u crkvi“. Otud su sva Njegoševa nastojanja da centrališe i uredi raštrkana plemena nailazila na otpor „kad javni, kad potajni, al trajni“. Ali i Njegoš se bori za ono što misli da je pravo i korisno po zemlju. On proklinje velikom kletvom crkvenom nepokorna bratstva, preti, obećava. Upada među zakrvljena bratstva i svojim rukama i grudima ih rastavlja. Kad ne može drukčije, on strelja bez milosrđa krive i sumnjive, kao što je streljao senatore Todora Mušikina i braću mu. Njegove poslanice plemenima zvuče tragično, notom velikog bola i razočarenja. Tako jednima piše: „Ali za tu moju ljubav koju k vama imah, ja dočekah svaku bruku i neblagodarnost.“
Odraz tih muka i razočarenja vladičinih vidi se jasno u njegovom pesničkom delu, naročito u Šćepanu Malom i Gorskom vijencu. Otud njegovo gorko saznanje izraženo u stihu:
Rođeni smo u besudnu zemlju,
i njegovo direktno apostrofiranje naroda:
Teško onom ko o vama briži.
Karakterističan je jedan dijalog između Njegoša i njegovog sekretara Medakovića. Njegoš: „Poznaješ li ti ove Crnogorce?“ Medaković: „Mislim da u nekoliko poznajem.“ Njegoš: „Ne poznaješ vaistinu! Eto sam Crnogorac, rodio sam se i odrastao među njima i gospodar sam im, pa ih još ne poznajem.“
Pod teretom vladalačkih dužnosti, shvaćenih duboko ozbiljno i krvavo strogo, u sukobima sa ljudima i njihovim strastima, bedama i porocima, počeo je da se formira i javlja onaj Njegošev pesimistički pogled na „vrijeme zemno i sudbinu ljudsku“, koji će teškoće sa spoljnim neprijateljem i borbe sa samim sobom potencirati do maksimuma poznatih mesta iz Luče mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegova visoka misao i velika osetljivost, u sudaru sa stvarnošću, počele su iz tih sudara da stvaraju opštu sliku sveta i čovekove sudbine u njemu. Nekoliko godina ispunjenih novim iskustvima, sumnjama i razočarenjima sa svojima i sa tuđinom, povećaće onaj agnosticizam koji je Njegoš priznao u konkretnoj i anegdotičnoj formi sekretaru Medakoviću, pozlediće ga kao ranu i proširiti na sve ljude uopšte:
S tačke svake pogledaj čovjeka!
Kako hoćeš sudi o čovjeku!
Tajna čojku čovjek je najviša!
Tako dok u potpunom nerazumevanju već zreo pesnik ne stane pred tajnom čoveka i prirode, sa jedinim mračnim stihom:
Ovoga su u grobu ključevi.
Spoljni odnosi uboge i junačke Crne Gore o kojoj Njegoš mora da „briži“ nisu ništa manje mučni i zamršeni. Težina zaveta koji leži na ovoj „žiži srpstva“ i suviše je velika. Crna Gora pod njom krvari, ali njen vladika je onaj kome ona podgriza zdravlje i potkrada san i „prsi mu u tartar pretvara“. Kao i kod unutrašnjeg uređenja, sve treba raditi iz početka, i za sve nedostaju sredstva i uslovi. Velika zaštitnica Rusija, velika je pomoć, velika nada, ali i velika muka. Petrograd je daleko, ruska politika sveobimna, a Crna Gora i njeni životni interesi, kao što je prirodno, samo jedan nevidljivo sitan sektor te velike ruske politike. Intrige su česte i nerazumevanja svake vrste mogućna. Ako je verovati Matiji Banu, Njegoš mu je u trenutku ogorčenja rekao jednom: „Ja gospodar Crne Gore pravi sam rob petrogradskih ćudi.“ – Nesporazumi i trvenja bez prestanka sa Austrijom, nesporazumi i sa knezom Milošem pored svih dobrih želja i nastojanja sa obe strane. Ali glavna muka i najteža borba Njegoševa, to je Turska. Kosovski zavet od kojeg se živi, kojim se diše i misli, tu je neposredno u pitanju.
Jedan francuski pamfletista rekao je jednom prilikom: „Engleska je Evropi ono što je sotona čovečanstvu.“ To je za francuskog pisca bila jedna „boutade“, trenutna dosetka u pregrejanosti polemike. Ali za Njegoša je veliko i moćno Osmanlijsko Carstvo bilo uistini oličenje pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd a koja je u stvari životna istina sama:
Neka bude što biti ne može!
Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.
Kao borba na slikama starih majstora, gde se iznad bitke dveju zemaljskih armija vide u oblacima dve nebeske vojske kako uporedo ratuju među sobom, i ova najveća Njegoševa borba odigrava se istovremeno na dva plana, na fizičkom i na duhovnom, na nebeskom i na zemnom. Jer zavetna borba protiv Osmanlijskog Carstva biće predmet Njegoševog glavnog pesničkog dela i u isto vreme najveća briga njegove političke i vojne delatnosti. „Sâm sam i mučenik na ovim stjenama, kao Prometej na Kavkazu“, govorio je Njegoš često, i upoređujući se sa Prometejem, on je odmah dodavao da je Tursko Carstvo jastreb koji mu prikovanom nagriza utrobu.
To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari.
Tako je tragika te borbe bila pooštrena i uvećana neminovnim bratoubilačkim sukobima koje nam je često nametala naša teška istorija. Tragika ta bila je za Njegoša utoliko veća što je on sa svoje visine, kao svi veliki i svetlonosni duhovi naše istorije, obuhvatao pogledom uvek totalitet naše nacije, bez razlike na veru i pleme.
U jednom smelom i proročanskom pismu koje je uputio skadarskom veziru, našem zemljaku Osmanpaši, rodom iz bosanskog Skoplja, sadržano je Njegoševo gledište na ovu borbu. Vredi citirati u celosti to malo poznato pismo, jer se u njemu, iza fasade od dinarske retorike i obligatnog crnogorskog patosa, krije velika i tragična istina naše istorije i odražava kosovska koncepcija Njegoševog poziva.
Vladika piše veziru:
„Došlo mi je do ruke tvoje pismo od 17. septembra o.g. u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo, što kažeš, da operemo svoja srca, pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice: koje je srce za ljude, ono je vazda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može sve da bi htio. Što se hvališ, da imaš kod mene prijatelja, koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš – meni ih ne kazuj, da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema, koji svijet kroz čibuk gledaju, a ne meni, – moje je namjerenije javno i čisto, i koga i kako valja paziti onako sa mnom i u susjedstvu i da živuje. – Ti govoriš, da ja sve nešto tražim: a što bi ja tražio: i s kime ću ga tražiti? Kad je Bajazit (Ilderim nazvani) Bosnu pokorio, i kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli. Ja sam inokosan, ja sam sirak – pomisli: đe su mi braća slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva, đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmut Begović), đe je Kulinović? đe je Skopljak? đe je Vidajić? đe je Filipović? đe je Gradaščević? đe je Stočević? đe je Ljubović? pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda? da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo! Da smo svi na jedno, onda bi ja s njima nešto veliko potražio. – Bog sam znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se azijatima i do kada će za tuđu korist rabotati, ne sjećajući se sebe ni svojega. Od onoga nesrećnoga dana, od kako je azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kim se ova šaka gorštaka za obšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom izturčenom: brat brata bije, brat brata siječe – razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle – evo naše obšte nesreće! Ova je nesreća i obšta vražda bratska više no sila tuđa učinila, te je naše junačko pleme postalo tuđim nadničarom i služiteljima, kao što si i ti tuđi nadničar. Kukavnu je Crnu Goru ovaj razur našega naroda gotovo udavio, no i opoštio; ovo je učinilo, te je danas Crna Gora i biće dovijek almaz u vitešku krunu. Ja bih radije no išta na svijetu vidjeti slogu među braćom u kojima jedna krv kipi, i koju je jedno mlijeko odojilo i jedna kolijevka odnjihala; što se pak mene tiče samoga i ove šake naroda, ja poštenja više ni malo ne želim, no ga imamo pred velikijem i opamećenijem svijetom; no se nešto drugo želi jerbo je krvava rana i golo poštenje. Ja bih rad da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću, đe su sebe i svojijeh spomenuli i javno pred svijetom kazali, da su oni dostojni praunuci i potomci starije vitezova našega naroda. Kada se ova sveta riječ izgovori, blago cijelome našemu plemenu, onda će ime crnogorsko, bosansko i proči vitezova srbskoga naroda kako sveti talisman čestvovati i u njedrima nositi. – Ja čujem, da ti Crnogorce hajducima nazivaš; to ime nimalo sramno nije; hajduk znači Chevalier, Ritter, na primjer: kavalijeri su ovi hajduci: Marko Kraljević, Relja Omučević, Gergelez Alija, Tale Orašanin, Skenderbeg, Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Bajo Pivljanin, Karađorđe, vojvoda Veljko Petrović, – ovo su samo neki od našega naroda, koji nijesu danas u životu. Istina da su neki Crnogorci ubivaoci, grabitelji i mamitelji, ali ih neobuzdana i divlja sila turska nagoni, pa i junačka nevolja. – Pomisli, moj dragi zemljače! Ovoliko naroda sabilo se u ovim gorama, gotovo od svuda zatvoren! Kad je godina nekoliko rodna, može se prilično proći, ali kad dođe godina, kao što je lanjska bila, živa muka od njih biva. Ja sam lani nekoliko mjeseca maka u Beč i u Mletke, navlastito za to, da ovu muku očima ne gledam; a drugo: ja sam srca žalostiva pa bi sve svoje razurio, a svakako malo mi je šta i ostalo. Kada sa mnom govoriš, kako moj brat bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj; ali kad govoriš ka’ Turčin, kako azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, mene je to protivno i svakome bi blagorodno mislećem čoeku protivno bilo; a znam, ti ćeš reći, kad ovo moje pismo vidiš: šta ovaj čoek koješta piše i snijeva; ali se nadam, da će naši potomci, kad bilo da bilo, dati dostojnu cijenu otačastvoljubivim mislima u pismu vladičinu, na koga se danas viče sa svake strane kako na bijelu vranu.“
Tako je Njegoš video sebe i svoje kao svet osuđen na nepoštednu i bezizglednu borbu „sa svojim i sa tuđinom“.
Ali ta borba, koju mu je kao primarnu dužnost nalagala čelična shema kosovske misli i koja je za običnog Crnogorca bila razumljiva i prosta kao i život sam, bila je za blagorodnu dušu Njegoševu izvor novih i velikih patnja. On je duhom genija, kakav je nesumnjivo bio, obuhvaćao ne samo „zemaljski sajam nesmisleni“, nego sve vidimo i ne vidimo, proničući u tajnu postanka i smisao sveta i sudbine svih stvorenja. On je za najsitnije stvorenje kao i za najudaljeniju planetu bio vezan čvrstom vezom „svete simpatije“, koja u stvari i drži vasionu i ravnotežu u njoj. On je istoriju vasione voleo da zamišlja kao trajnu borbu svetlosti i mraka, u kojoj Bog, tj. svetlost, neprestano pobeđuje i napreduje, dok jednom ne dođe čas kad će mraka potpuno nestati, kad će sve, sve bez izuzetka, biti svetlosno i srećno jednom zauvek.
Tad će opšti tvorac počinuti
I svoj sveti zavet ispuniti,
Tad će miri i prostori strašni
Slatkoglasnom grmjet harmonijom
Vječne sreće i vječne ljubavi.
(Karakteristika je svih velikih duhova da bar jednim delom svoga duha i bar u jednom delu svoga života neminovno prosanjaju san o vasioni kao harmoniji i sudbini sveta kao velikoj drami na čijoj nas krajnjoj tački pozdravlja potpuno blaženstvo. „Am Ende winkt vollkommene Seligkeit“ [Keyserling].)
Njegošev san o harmoniji razbija se i lomi brutalno u susretu sa Zlom, a oličenje zla u svetu to je veliko istočno carstvo.
Zla na svijetu vidjeh svakolika.
……………………………………………….
Sa najgorim hoću da se borim.
Život je i za njega, kao za stare Germane, jedino i isključivo rat, „aut belli praeparatio, aut infida pax“. I tu odjedanput umesto vasionom harmonijom njegova pesma „propoje od užasa“, snivana harmonija pretvara se u paklenu neslogu i borbu u kojoj treba biti na pravoj strani. Tu je drugo lice Njegoševo. Njegoš borac ne zna za sažaljenje, niti ga traži niti ga daje. Tu je i tragika njegovog istorijskog poziva. On koji je „mišlju lećeo“ među planetama i svetovima, osvajajući predele koje smrtan um ne može da dokuči i odgonetajući ono što će za milione ostati večita tajna, tu je odjednom zapleten u zamršen i krvav sukob na tvrdoj zemlji, pod strašnim prilikama. A bori se za uboge ispaše i rudine na zapadnoj ili za dva pusta ostrva u blatnom jezeru na istočnoj granici. Ta borba za dva gola ostrva Vranjinu i Lesandru, na kojima gotovo i nema ničeg do jednog krsta i jedne lumbarde, karakteristična je po svome uporstvu i po svojoj bezizglednosti, i stoji kao simbol. Ona ispunjava veliki deo njegove diplomatske i vojne aktivnosti. (Njegoš je išao lično na Korčulu da pregovara sa brodogradiocima za nabavku lađa na kojima je mislio da osvaja dva ostrva, ali je Austrija osujetila posao.)
I kako sve kod njega čudesnom brzinom prelazi sa onog višeg plana na niži i sa nižeg na viši, kao što često u njegovoj zvaničnoj prepisci sretamo reflekse njegovih glavnih misaonih preokupacija, tako isto u njegovim pesničkim produktima čiste misli kao da se javljaju mračni odjeci njegovih zemaljskih briga i borbi. – I kad u pesmi Crnogorac Bogu čitamo stihove
Nagone me naprijed plivat,
No kako ću vodom hodit
Kad u ruke vesla nemam,
Već sam dužan stojat tužan
U smrtnome čamcu malom.
mi pored alegorije o duhovnoj muci na okeanu života ne možemo da ne osetimo prizvuk Njegoševe brige za dva ostrva Vranjinu i Lesandru, koja su mu oteta izdajstvom i neverom, a koja zbog neimanja lađa nije nikad uspeo da povrati.
Ta Njegoševa preokupacija, ta opsesija gotovo o borbi sa osmanlijskom silom, koja je postala njegova sudbina, prodire u Njegošev stih i to ne samo onaj iz Gorskog vijenca, koji je sav pun nje, nego i onaj najličniji. Gledajući se u venecijanskom ogledalu sa okvirom od majstorski slikanog cveća i posmatrajući svoj prkosni crni brk, Njegoš je govorio poluglasno:
Crni brče gdje ćeš okapati
Dal’ u Mostar ili u Travniku?
U tom zapadnjačkom ogledalu, stvorenom za raskoš, radost i sujetu, umesto svega toga Njegoš je ugledao, kao u groznoj viziji, vezirski kolac i strašne čengele na travničkom gradu i svoju mladu vladičansku glavu, odsečenu i izloženu podsmehu i sramu, isto onako kao što su on i njegovi izlagali uz radosno puškaranje protivničke glave na cetinjskoj kuli više manastira. Nema sumnje da se tragično ogledao onaj ko se tako ogledao.
Tu dodirujemo neposredno tragičnu dvogubost koja je razapinjala Njegoša i koju je on morao osećati u punoj meri, kad je rekao: „Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima.“ To je značilo imati dva života a ne moći pravo ni potpuno živeti ni jedan. Imati dve oprečne egzistencije koje zajedno sačinjavaju jednu jedinu beskrajnu muku.
Mi smo već rekli da su oblici Njegoševe tragike mnogostruki, iako svi nikli iz istog kosovskog korena. U njegovoj akciji, kao u njegovom duhovnom doživljavanju i kao i u ličnom životu samom, svuda je kosovska misao urezala svoj tajanstveni znak, tražeći žrtvu, ali i donoseći rešenje. Pod kakvim je prilikama nastalo po vrednosti ogromno pesničko delo Njegoševo? I kakvo je ono samo sa tačke koja nas ovde interesuje? – Vladičin sekretar Medaković priča u svojim uspomenama da Njegoš dok je radio Luču mikrokozma „Za šest neđelja ne puštaše nikoga k sebi“ i odmah dodaje: „On bješe udubljen u svoju poeziju i rado čitaše sve one pjesme, koje imahu uzvišenog poetičkog poleta. Za zemaljske poslove, niti za njegove Crnogorce, a i za samu crkvu nije ovo bilo probitačno. Da se vladika nije toliko bavio pjesništvom, on bi još više dobra uradio za Crnogorce. To mu je smetalo te nije dovršio ni Zakonik na kojem je radio dulje vremena.“
Ubogi ovaj sekretar, on je očevidno izraz mišljenja dobronamernih savremenika! Na to Njegoš odgovara u Luči mikrokozma:
Sve divote neba i nebesah,
Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
Mirovi li al’ umovi bili,
Sve prelesti smrtne i besmrtne –
Što je skupa ovo svekoliko
Do opštega oca poezija?
Za njega je dakle i Bog sam
Tvoriteljnom zanjat poezijom.
Da bi nesporazum bio veći, Njegošev biograf Rovinjski kaže: „Naprotiv, on je pisao vrlo malo, budući neprestano zauzet poslovima narodnim.“ – Tako je u očima jednih Njegoš radio suviše na poeziji, zanemarujući državne poslove, a u očima drugih zanemarivao poeziju zbog državnih briga. Što je najgore, i jedni i drugi imaju pravo. Jer, Njegoš je i u ovom kao u svemu ostalom bio razapet između dve teško pomirljive suprotnosti koje je trebalo miriti žrtvom i odricanjem.
Kakvo je književno delo koje je nastalo pod tim pogodbama?
Govoreći o Gorskom vijencu kao o jednoj od tri naše najveće vrednosti, Branko Lazarević je dobro uočio da Njegoš „nije mogao, sem u nekoliko slučajeva sa vladikom Danilom i Igumanom Stefanom, da zamahne potpuno svojim krilima i pusti ceo svoj genije u akciju“. „Kad god bi se“, kaže Lazarević, „vrlo visoko uspeo, gradivo i događaj opominjali su ga da mora da se spušta, i ta borba između njegova duha i njegovih filozofsko etičkih vizija, s jedne strane, i gradiva i događaja koji ga sputavaju i vezuju za teren i akciju na njemu, sa druge strane, oseća se: ponekad se neskladno sažimaju a ponekad se čak i sudaraju, sa jasnim belegama na mestu sudara.“
Još jedan tribut kosovskoj misli.
Uostalom, Gorski vijenac kao i Šćepan Mali isključivo su i postavljeni u službu kosovske misli. Pa i sama Luča mikrokozma, iako sva od metafizičkih preokupacija, nije bez veze sa njome preko podsvesnih aluzija i analogija. Sa svojom borbom, i to ratničkom borbom, između zla i dobra, sa privremenim čovekovim ropstvom zlu i nepravdi, sa neugaslom misli o ranijem svetlom carstvu i najposle sa nadom i verom u izbavljenje, dolazi nam ponekad, dok je čitamo, kao prototip kosovske sudbine Njegoševe. Uistini Njegoš i za tragediju Adamovu i za polom srpskog naroda na Kosovu upotrebljava jednu istu reč „padenije carstva“.
U Njegoševom književnom delu, fatalni znak kosovske sudbine svuda je prisutan, i onda kad pesnik ne govori o njemu, jer njime je uslovljeno celo poetsko delo Njegoševo. U Njegoševoj poeziji sve je hijeratički kruto i pravo, uprošćeno i sažeto do nejasnosti, vezano tvrdo u jedan grčevit uzao; sve ugašeno, bez drugog sjaja osim unutarnjeg. Jer ovde je preko svega prešao dah kosovske misli koji je bez milosrđa sažegao sve ono što ne „služi česti, ni imenu“, a okamenio sve ono što im služi da bi večito stajalo tako i služilo im. To je poezija visinskog vazduha i velikih, slobodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedan zbeg. Sve što nije moglo stati u arku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbačeno. Otud u tom delu nedostaju čitavi kompleksi osećanja. Ali otud je i sve ono što je u njemu sadržano razvijeno do jednog intenziteta i raspaljeno do jednog žara kakvih je malo u svetskoj književnosti. Kao umetnik, Njegoš je najveći u tim hijeratičkim scenama i invokacijama, kad je najbliži kolektivnom udesu, kao što je ova slika ratnika pre boja, puna paganske veličine, iz Šćepana Malog:
Klanjaju se mladu suncu, dv’je tisuće vitezovah,
Cjelivaju mater zemlju, da im pokoj tihi dade.
……………………………………………….
Molitvu im sunce primi, zemlja slavan grob obeća.
Takvo je književno delo tražila njegova osnovna misao od njega: Čisto nebesko sunce, tvrda zemlja kojoj smo dužni sve, a između toga dvoga ljudi vitezovi koji idu ka grobu, ka slavnom grobu, kao jedinoj želji i najvećoj sreći. Sve što je u Njegoševom delu ispod toga ili iznad toga, dato je samo kao rezultat teške borbe i bolnog otimanja.
Nije drukčije bilo ni na ostalim područjima na koja nam ostaje da bacimo pogled. Svuda ćemo se sresti sa tom istom misli kao živom silom i glavnim regulatorom.
Poznato je da se Njegoš nije osećao pozvanim za svešteno zvanje koje mu je sudbina donela sa ostalim velikim i teškim darovima. Slobodan duh, kome je hipokrizija nepoznata, on je iskreno pokazivao tu svoju sklonost ka svetovnom načinu i životu. Ta njegova sklonost bila je za života predmet napada na vladiku, a posle smrti predmet pogrešnih komentara. Prigovaralo mu se što ne činodejstvuje, što se odeva kao i ostali Crnogorci, što rukopolaže nespremne popove itd. S druge strane, profesori i knjiški ljudi sa kraja prošlog i početka ovog stoleća hteli su često da od Njegoša naprave nekog liberalnog borca po modelu XIX veka. Netačno je u osnovi ono što kaže Rešetar: „Vladika je u vječitoj borbi među znanjem i vjerovanjem odlučno naginjao na stranu znanja.“ Nikolaj Velimirović, u svojoj knjizi o Njegošu, utvrdio je sa velikom slobodom duha i zavidnom erudicijom složenost misaonog sveta Njegoševog, i on je nesumnjivo bliže istini kad kaže da je Njegoševo gledanje na svet i život bilo, pored svega, „hristoliko“.
Njegoš sam je, kaže se, jednom prilikom rekao divnu reč o tome. Kad su mu govorili da mu se zamera što je više čovek nego vladika, on je odgovorio: „Lakše je biti vladika nego čovjek.“ S druge strane, u celoj našoj književnosti mi nemamo poezije koja bi bila bliže Bogu i koja bi to bila na uzvišeniji način. To je za nas dosta, jer to je sve.
Nego, drugo je bilo u pitanju. Reč poznatog francuskog moraliste Rivarola: „Država je lađa čije kotve počivaju u nebesima“, mogla bi se u punoj meri primeniti na Crnu Goru Njegoševog vremena. Teokratska vladavina naročitog tipa odgovarala je nesumnjivo najbolje tadašnjem stanju Crne Gore. I tu kao i u svemu drugom trebalo je „služiti česti i imenu“. Trebalo je biti vladika, kao što je trebalo ratovati, kao što je trebalo suditi narodu i snabdevati ga žitom i prahom i olovom i čuvati ga od štetnih uticaja sa strane, da se narod ne pokoleba, ne izneveri i ne „potvori“. A za lične sklonosti i predilekcije nije bilo mesta ni vremena, ni opravdanja.
Naivni i strogi Medaković u svojim sećanjima daje nam ključ za takvo shvatanje. On kaže: „Vladika se nalazaše u odveć teškijem okolnostima, pa se opet moraše pokoriti sudbini, jer se i on obziraše na svoj prosti, ali odveć hitri narod, te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje, uvažava i zašto zalaže sve pa i sam život svoj.“ Na drugom mestu on je još jasniji: „Vladika je bio kako i ostali ljudi ali se osvrtaše na svoj obraz i na položaj, pa se čuvaše od svega što ne dolikuje ne samo njemu nego ni drugome saobraznome Crnogorcu.“
Ukoliko je i tu trebalo savladavati se i odricati, to je bilo samo jedno pregaranje više.
Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: „A kako bi to izgledalo: Vladika pa piše pjesmu o ljubavi? Ne dam!“
I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve.
Gete koji se rodio pod drugom zvezdom i živeo pod sasvim drugim prilikama, ali koji je takođe poznao i celog života rešavao problem: Kako da se izmire dva nepomirljiva sveta, svet misli i svet akcije, dao je pesniku ovo konačno određenje: „Nećeš uvek ostati usamljen, izradićeš sebe za društvo, i postupati isto kao što drugi postupa.“
Između Geteovog: „… i postupati isto kao što drugi postupa“ i Medakovićevog priprostog „te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje“ nema nikakve razlike. To je večni i jedini pravi proces mirenja viših duhova sa svetom i životom, preko bola, preko žrtava i ličnih odricanja.
Tragedija čiji tok pratimo ima svoje trenutke pomračenja i njen junak svoje trenutke slabosti.
Govoreći o Hristovoj drami i molitvi u vrtu Getsemanskom: „otkloni od mene ovu čašu“, jedan ruski filozof kaže: „Bez ovog trenutka slabosti podvig ne bi bio potpun.“
Gledajući stalno pred sobom kamen svojih brda i još višu i tvrđu muku zaveta koji leži na toj zemlji i „strašnom plemenu“, umoran od zemlje i željan neba, i Njegoš će kao čovek koji se guši, zavapiti svoju molbu:
Pustite me da viđu nebesa
Koja ste mi sobom zastupili!
On će Medakoviću kazati: „Dao bih sve što imam, samo da mi je obrijati ovu bradu.“ Kod njega će se kroz sumnje i nevolje stalno javljati misao o bežanju glavom preko sveta od te čaše koja nam izgleda kao „redna čaša“, od Sokratovog otrova, preko Getsemanskog vrta do crnogorskih brda, i sve tako „redom po junacima“, do u nedogled. Najbližima je vladika govorio: „Vala mi se sve dojadilo i najradije bi, da mi je kud gođ poć na česov ostrov, đe nigđe nikog nema, pa da tamo mirno živim.“ Bolna želja i neostvariv san, ali on će se vraćati još često. Nenadoviću on će priznati: „Mnogo sam puta pomišljao: da zažmurim pa da ostavim Evropu i odem u Ameriku i da ništa više ne čitam o Evropi.“ Već smrtno bolestan, on će reći Matiji Banu: „Nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlantski Okean i da plovim za Njujork.“ Ali za ovakve duhove nema ostrva odmora ni lađe koja bi ih na nj prevezla. Izvodeći velika dela svojom najskupljom krvi, oni su osuđeni da sanjaju o ostrvima mira i odmora, kao što bezbrojni mali ljudi u svom miru sanjaju o izvođenju velikih dela.
Ti i slični trenuci ljudske slabosti, ti uplašeni i žalni pogledi unazad žrtve koju odvode, to uzaludno, kratko i nevoljno otimanje od svoje neumitne sudbine i svog pravog poziva, to jedva primetno drhtanje na putu ka uzvišenju, sve to ne slabi i ne kvari harmonični lik Njegošev. Naprotiv, sve su to, kao krvavi znoj i vapaj getsemanski, nesumnjivi znakovi božijih izabranika. Bez toga, zaista, podvig ne bi bio potpun.
U stvari, o bežanju ne može biti reči. Kao u viziji svete Katarine, i kod njega je „jedan krst pred nama a drugi za nama, tako da ne možemo pobeći“. Tražeći izlaz iz protivrečnosti i sukoba u sebi i oko sebe, Njegoš ga nalazi u izmirenju sa životom i pozivom koji mu je život odredio. Ne u jednom pasivnom, slabićkom mirenju, nego u svesnom, voljnom primanju života kao borbe i žrtve:
Krst nositi nama je suđeno
Strašne borbe sa svojim i s tuđinom.
Izlaz je nađen. Tragedija, završiće se kao svaka tragedija: propašću glavnog junaka i, docnije, pobedom njegove misli.
Naše se nabrajanje primiče kraju. Ne stoga što je mogućnost sukoba iscrpljena, nego jer se život glavnog junaka naglo krati. „Koga bogovi vole, taj mlad umre.“
Godina 1848, nemirna i puna pretnja i obećanja, označava mesto preloma u Njegoševoj drami. Uzbuđen događajima u Austriji i ponesen varljivom nadom na blisko ostvarenje životnog sna, on će još jednom pokušati da iskoristi događaje. On piše Jelačiću poznata pisma, upućuje štampane proglase na Dalmatince, obraća se Petrogradu i Beogradu. Sve su to plamsaji kandila koje se gasi.
Njegošu je 37 godina. Za njim je osamnaest godina vladavine pod okolnostima koje smo videli. Luča mikrokozma i Gorski vijenac su štampani u poslednje tri godine. Šćepan Mali je napisan. Stihovi su presahnuli. Događaji slagali.
Tu je predah za poslednji čin. Crnogorski istoričar Njegošev ovu poslednju glavu otvara rečima: „Počinje bolijest Petra drugoga i konac života njegovog približava se.“ Incipit finis!
Bolest koja se javila nenadno i pogoršavala naglo, odvešće Njegoša u poslednje dve godine života dva puta u Italiju. Kad se posle prvog, kratkog puta do Padove vladika vratio na Cetinje, Gagić, ruski konsularni agent iz Kotora, izveštava rusku vladu da su lekari našli da vladika ima neizlečivu tuberkulozu i naredili mu, kaže Gagić, „da ne upotrebljava nikakvije ljekarija, nego da se povrati u Crnu Goru i da se tu koristuje otačastvenim vazduhom, pri najstrožijem uzdržavanju od jela, pića i svakijeh trudnijeh zanimanja umnijeh, da koliko se može produži svoj život“.
Kao odgovor na suvoću i nesvesnu ironiju ovog birokratskog izveštaja treba citirati bar nešto iz neobičnog pisma koje je Njegoš u to vreme pisao sa Cetinja kotorskom lekaru Marinkoviću sa kojim ga je vezalo prisno duhovno prijateljstvo:
„Moja je ideja – kaže Njegoš – među nebesima i grobnicom smjelo lećela i ja sam smrt ovako razumjeo: Ili je tihi vječni san koji sam boravio pređe rođenja, ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnom liku, i vječito blaženstvo…“
To su bila „umna zanimanija“ malo viša nego što je konsul Gagić mogao da shvati. Tu čudnu dilemu pred kojom Njegoš stoji vedar i „svemu naredan“ kao pred božijom voljom, čija je „djela trudno ispitati“, naći ćemo ponovljenu u njegovom testamentu, toliko je ona obuzimala njegov duh do poslednjeg trenutka. U tome je Njegoš sličan duhovima iz vremena renesanse koji su u svoj testamenat unosili svoje misaone nedoumice i preokupacije i još u testamentu preporučivali Bogu „svoj duh ili dušu“ („animum meum seu animam“).
Drugo putovanje Njegoševo u Italiju, koje se pretvorilo u višemesečni boravak u Neapolju, ostalo nam je opisano u pismima Ljube Nenadovića. Prostodušna ali topla i verna proza ovog Njegoševog Ekermana predstavlja danas jedno blago naše književnosti, jer je u njoj sačuvan najlepši lik našeg najvećeg pesnika, za vreme dok je „sumoran kao Bajron“ prolazio Italijom.
Njegoš koga je smrt već obeležila video je umetnost i lepotu zemalja blagoga neba. Njemu lično ništa od svega toga nije moglo biti posve novo i strano, jer iznad svih vremena, granica i daljina traje oduvek neprestan zbor duhova. Pred Rafaelovom slikom Hrista, kaže Nenadović, „Vladika je seo na stolicu i trideset minuta gledao je neprestano u božansko lice Hristovo.“ Jedno poslepodne ispeo se, onako bolestan, sa pratnjom na vrh Koloseuma, i tu ih zadržao „dok nisu ispratili sunce i dočekali zvezde“.
Ali i ovoga puta, zagledan u „prosvješteni svijet“, Njegoš je morao, kao nekad u venecijanskom ogledalu, da sagleda uglavnom samo jedno: kao avet iza svoje osuđene glave svoju crnogorsku muku i brigu i celu našu tragiku balkansku. Kad mu je u Neapolju došao Nenadović prvi put, on ga je nadovezujući verovatno na svoje samotničke misli, umesto pozdrava dočekao glasnim, gotovo gnevnim rečima: „Ala se mi Sloveni narobovasmo!“ Najčešće, on je išao po ulicama, crkvama i muzejima kao odsutan, „preturajući neke jade po pameti“ i odbijajući da sluša kaluđere i čičerone. U njegovim škrtim rečima izbijala je prava preokupacija. Kad su posetili spilju u kojoj je po tradiciji živela mitološka proročica Sibila, vladika je odjednom rekao Nenadoviću: „Šteta što je sada nema da nam kaže, hoće li Omerpaša kad satre Bosnu zaista udariti na Crnu Goru.“
I ovde se pokazalo da je kosovska misao svuda, jer je on sa sobom nosi, u očima kojima gleda svet. I ovde se videlo:
Da viteza ustopce tragičeski konac prati.
Kad se iste godine pod jesen vratio u Crnu Goru, to je bilo zato da u njoj umre. „Česta ljutnja i vječito nezadovoljstvo prekratiše mu život“, pisao je tada jedan savremenik. Ali taj Njegoš koji se vraćao u svoja brda bio je već očišćen kao žrtva. Još mnogo pre novembarskog dana koji će ga izbrisati između živih, sve je preboljeno i pregoreno. Sumnja je raspršena, lepota pokopana, sujeta ugašena, lični bolovi zaboravljeni. Sve je prineseno na „oltar pravi, na kamen krvavi“, krvav kosovskom krvlju, i tu spaljeno na ognju iz kojeg se rađaju dela pesnika i heroja.
Kad ga je malo vremena pre toga video Matija Ban, Njegoš mu je rekao: „Prijatelju moj, duša mi ubija tijelo“, i u strahu da je sve što je uradio maleno prema zavetu koji leži na njemu, on je dodao: „Sjeti me se đegođ kad me već ne bude i neka potomstvo dozna bar za naše namjere, kad mu djela ne mogoh ostaviti.“
Te jeseni na Cetinju je ležao smrtno bolestan vladika, a u ruskom konsulatu bio je pohranjen njegov testamenat, sam za sebe jedno jedinstveno delo, kao kruna Njegoševog života i stvaranja. Evo šta je pisalo u prvom delu toga testamenta:
„Slava tebje pokazavšemu nam svjet! Hvala ti gospodi jer si me na brijegu jednog tvojega svijeta, divnog sunca blagovolio napojiti. Hvala ti gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio, koliko me je od moga đetinjstva tvoje nepostiživo veličanstvo topilo u himne, u himne božanstvene radosti, udivljenija i veleljepote tvoje, toliko sam bjednu sudbinu ljudsku sa užasom rasmatrao i oplakivao. Tvoje je slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je zakonu sve pokorno. Čovijek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu, božanstvenom, kojega sam svijetlu senku nazro jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na tvoj poziv smireno idem, ili pod tvojim likom da vječni san boravim ili u horove besmrtne da te vječno slavim.“
I tu, najednom, kao da se glas harmonije sfera naglo prelama u glas naše zemlje: u testamentu počinje govor o ciframa, o državnom novcu koji ostavlja, i preporuke i kletve da se tim novcem pravo i pametno rukuje i crnogorska sirotinja hrani i od zla brani; da se tako očuva i ne izneveri kosovska misao.
Dakle uvek do poslednjeg trenutka i poslednjeg akta volje, to isto dejstvo koje ga je, kao što smo videli, pratilo kroz ceo život. Uvek, kao na slikama starih majstora, jedna bitka se bije na zemlji a druga, uporedo, na nebesima. Došao je dan vladičine smrti. Bio je opet siv jesenski dan, sa istim onim dekorom, bio je 18. oktobar po starom, Lučindan, oko 10 časova pre podne, dakle isti dan i isti sat kad je pre dvadeset i jednu godinu na istom mestu, nad mrtvim Petrom I, mladi Rade Tomov zakaluđeren i proglašen za poglavara zemlje. Okupljena rodbina i glavari su tiho suzili. Vladika je, kao kakav drevni prvosveštenik, blagoslovio još jednom zemlju i narod i preporučio starešinama da „sirotinji čine pravdu“. I rekavši to, kaže njegov istorik, „odmah prostre se na stramac svoga strica sv. Petra i ispusti duh“.
Čudesnom i preciznom geometrijom sudbine, tragični krug završio se u tački sa koje je krenuo. Videli ste, u ovom krugu, kao na Kosovu samom,
Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno.
