Neslavna propast ćesarskog ponosa

Uz „Tornado“ je privezan ribarski brodić „Mormora“. Nameravamo da „Mormorinim“ eho-sonderom, kojim se inače otkrivaju riblja jata, potražimo „Sent Ištvana“ kad se nađemo na poziciji koju će odrediti starac Garžina. Brod je potonuo jugozapadno od Premude, u pravcu koji se iznalazi kad se pravom linijom spoji svetlo na glavi lukobrana sa najsevernijom tačkom na hridi što se pruža pred ulazom u luku.

Prema starčevom kazivanju, olupina leži na samom rubu internacionalnih voda, na mestu udaljenom od Premude najmanje jedanaest nautičkih milja. Dogovaramo se – kako da bez žiro-kompasa i drugih nautičkih instrumenata dospemo do tačke s koje se, i kad je dan najvedriji, jedva naziru daleki otoci.

Odlučeno je da „Tornado“ pođe prema ostrvu Grujici, a odatle u kompasnom smeru od 220 stepeni. „Mormora će krenuti direktno iz Krijala po kompasnom kursu od 237 stepeni. Tamo gde se pravci seku treba da se nalazi „Sent Ištvan“.

Prva je krenula „Mormora“, brzinom od osam milja na čas. Na odredište će stići za 82 minuta. „Tornado“ je za dve milje brži, ali pošto prethodno mora na severozapad, do svetionika Grujica, očekujemo da će se oba broda istovremeno sastati na tački koju smo ucrtali u nautičku kartu.

Postupak kojim nameravamo da pronađemo poziciju potonulog broda nije dovoljno pouzdan. Zbog morske struje skretanje na dugim distancama može da bude veliko. Tada treba znati takozvani ugao zanošenja kojim se koriguje plovidba. Bez toga, brod će se bočno zanositi, a kompasna igla neće registrovati odstupanje.

Kod ostrvca Grujice „Tornado“ je promenio kurs. Posle dvanaest milja, zaustavivši motore, prepustio se struji koja ga je lagano ponela prema severozapadu. Nekoliko minuta docnije stigla je i „Mormora“. Mesto na kome smo se sastali predstavlja samo polaznu tačku za traganje. Da bismo se mogli orijentisati pri pretraživanju, to mesto obeležavamo bovom.

„Mormorin“ je zadatak da opisuje koncentrične krugove oko bove, u stvari – spiralu. Zapovedniku je ime Ljubo Kolega. Dobio je nalog od svog ribarskog preduzeća, „Adrije“ iz Zadra, da nam pomogne; nerado je prihvatio nalog, ali postepeno počinje da se zagreva za poduhvat. Onog trenutka kad je na dnu otkrio komad nekog metala i vratio se da pažljivo pretraži okolinu, znali smo da je ulovljen: i na njega je prešla groznica istraživanja.

Snop impulsa iz eho-sondera zahvata na dnu, dubokom 66 metara, pojas širok dvadesetak metara. Ako „Mormora“ pređe preko „Sent Ištvana“, uzduž ili popreko, konture železnog kolosa moraće da se ukažu na eho-sonderu.

Uljana slika – takvo slikarstvo bilo je za vreme KundK monarhije po volji i samog nadvojvode Ferdinanda (to je izjavio i u Sarajevu pred pogibiju) – prikazuje „Sent Ištvana“ u pulskoj luci. Razarači i torpiljerke su patuljci prema orijašu od 20.000 tona čelika, mesinga i bronze, dugog 151, širokog 28 metara. Na palubi se nalaze četiri kule. U svakoj po pet liftova za dopremanje municije. Na vrhu kula po tri topa od 305 milimetara. Meci su teški po 450 kilograma. Svaka cev 53 tone. Na palubi je još 12 topova od 150 milimetara i, povrh, laka brzometna artiljerija od 70 milimetara za gađanje balona.

Sa obe strane je protivtorpedna mreža koja ne dopušta da neprijateljski torpedo dospe do oplate. Sam „Sent Ištvan“ ima četiri cevi za lansiranje torpeda: sa strana, na pramcu i na krmi. Torpeda, teška 600 kilograma, ispaljuju se i usmeravaju pomoću elektrike.

Bojadisana fotografija tog najmodernijeg i najvećeg austrougarskog broda, koji je uz „Viribus Unitasa“, „Tegethofa“ i „Princa Eugena“ predstavljao udarnu moć Franc Jozefove flote, štampana je kao vojnička razglednica. Hiljade razglednica putovalo je svetom i širilo famu o moći austrougarske mornarice.

„Mormora“ traži već puna četiri sata. Od bove smo se udaljili oko hiljadu metara. U smeru jug-jugozapad, nisko nad vodom lete galebovi. Tamo je, verovatno, riblje jato. Uskoro se jato pokazuje na eho-sonderu. Tad smo ugledali delfine. I oni su tamo gde ima ribe. Riblje jato je ponovo na eho-sonderu. Ponovo na istom mestu! Kao da je vezano za dno! Iznad ravnog dna ribe se ne bi zadržavale. Tu mora da je neka olupina!

I zaista: na eho-sonderu – ogromna tamna mrlja.

Polombito, spremi se! Bacaj sidro… Sad!

Bova je obeležila mesto na kome leži, ostajemo ipak oprezni, ogroman nepoznati predmet od metala. „Tornado“ je prišao i istakao plavo-belu zastavicu, slovo „A“, što po međunarodnom kodeksu znači: „Obilazite nas polako, u vodi su ronioci!“

U izviđanje su pošli Strpić i Polombito. Vođa ronjenja, Dušan Dančuo, pokazuje snimak koji je načinio eho-sonder: svud ravno dno, dubina 66 metara, konture potopljenog objekta su veoma čudne, reklo bi se da to podmornica leži na dnu… Oni treba da dole odvuku konopac i da ga vežu za potopljeni objekat; za gornji kraj vezaće se „Tornado“ na kome se nalazi oprema za podvodno snimanje.

„Tornado“ se piskom sirene raspituje za ishod ronjenja. Ništa nisu našli, ničeg nema! Pomišljamo: možda eho-sonder nije ispravan? Ko zna šta je izazvalo onu mrlju na papiru! Ipak, moraćemo još jedanput da ronimo. Sad dole odlaze Butković i Pero Draganović. Šta da učinimo ako i oni ne nađu brod? Ne preostaje nam drugo nego da vučemo sidro po dnu, da vidimo da li će se za nešto zakačiti.

Čamac se vraća. Čuju se povici: „Sent Ištvan“! I kao da cela posada „Tornada“ nalazi oduška u tuljenju sirene kojom zapovednik broda, Frane Mladineo, pozdravlja povratak ronilaca.

– Glavom i bradom „Sent Ištvan“!

– Kako izgleda?

– Sve su to laži što pričaju oni koji kažu da su bili na „Sent Ištvanu“. „Sent Ištvan“ je okrenut naopako, skroz naopako!

– Otkud znate da je to „Sent Ištvan“?

– Znamo sto posto po dimenzijama: to je brdo, ogromno prostranstvo, planina od broda.

– Koliko je širok?

– Užasno! Kad smo došli dole, mislio sam da je to neka ogromna platforma.

– Gde ste privezali konop?

– Za jedan lanac. To je verovatno lanac od prodorne ponjave.

– Za lanac?

– Za lanac koji je išao oko broda; to su ostaci od prodorne ponjave. Najverovatnije – brod je pokušavao da spreči prodor vode.

– Znači, ostaci od protuprodorne ponjave koja dođe na oplatu…

– Da, da, tamo gde je bila rupa, ogromna rupa tačno na sredini broda. Bili smo i na propelerima.

– Koliki su propeleri?

– Recimo, kormilo može biti – dva kormila ima i dva propelera – recimo, jedan krak je, ja mislim, veći od ovoga čamca.

– Jedan krak?

– Da, i ima kormilo oko osam metara dugačko… Ovoliko debelo…

– A da li se vidi gde su pogodila torpeda?

– Nismo uspeli da to vidimo, jer smo se spustili negde pred samu krmu, jedno 30 metara od krme. Nismo imali gde vezati konop.

– Mislite li da će moći da se uđe u unutrašnjost broda?

– Moraće se videti s rasvetom, jer je dole već mrak.

Stari pomorac Garžina je veoma zadovoljan: bez njega, očigledno, ne bismo pronašli olupinu. Ali on velikodušno zaslugu prepušta roniocima.

– To je velika bravura! O, la, ovo je bravura!

Sad smo shvatili zašto su se prvi ronioci vratili neobavljenog posla: činilo im se da je ravno nepregledno dno broda – morsko dno!

Na ceradi „Tornadove“ štive Draganović i Butković skiciraju brod: tu su dve elise, dva krmena lista… Kobilica… Sa strana – ljuljne kobilice…

U stvari, položaj je nešto drukčiji: olupina se levim bokom zarila u mulj. Neko izlaže fantastičnu ideju, koja ipak ne bi bila bez presedana u istoriji pomorskih katastrofa: možda se u najvišim delovima broda, na dnu nekadašnjeg korita, a možda i u nekim nepropusnim komorama, zadržao vazduh! Tamo bi trebalo ući…

Plovimo ka Premudi, u Krijal. Iza nas su, na površini obojenoj jarkim crvenilom večeri, ostale tri bove. Za nekoliko dana ćemo se vratiti i s kamerama sići u more.

Otišli smo na visoravan iznad Krijala, u selo Premudu, nekada napredno ribarsko mesto, sad gotovo pusto. Tu živi osamdesetogodišnji Petar Škarpona, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio mornar na brodu „Tegethof“ i izbliza gledao katastrofu „Sent Ištvana“.

– Ja sam bil, ća oni zovu, kako bih ti reka´ – mornar prve klase. Matros eršte klase. Jednu šternju, kako vi ono zovete, ća ja znam… (Pokazuje fotografiju) Majne… Ovaj je u vječnosti, otiša´ je, umro je. Od onda nisam bio u crkvi.

Otplovili smo i do Paga, u Novalju, gde živi još jedan osamdesetogodišnjak, očevidac nesreće – Josip Škunca. I ne samo očevidac, već i učesnik, zamalo i žrtva; bio je mornar na „Sent Ištvanu“.

– Ja sam iša´ četrnaeste, kad je počeo rat, u vojsku. Tamo sam prošal ovu obuku vojničku dva miseca. Onda smo išli u Polu na „Sent Ištvana“. A bilo nas je jedno 1200 na brodu.

Osmog juna 1918. komandant austrougarske flote kontraadmiral Nikolaus Horti plemeniti Nađbanja, krenuo je iz Pule na „Viribus Unitusu“, praćen „Princom Eugenom“, „Sent Ištvanom“ i „Tegethofom“, štićen razaračima i torpednim brodovima, put Otrantskih vrata, da bi probio baraž kojim su savezničke snage pregradile Jadransko more. Tamo stotine malih brodova zatežu mrežu duboko 50 metara, dugu 66 kilometara; plutaju tamo hiljade mina, patroliraju razarači i brodovi s cepelinima koji, kad se odvežu, s neba bacaju bombe. Nijedna nemačka podmornica ne može više bezbedno iz Jadrana da otplovi u Sredozemlje. Te podmornice stižu željeznicom u Pulu i tamo se montiraju i spuštaju u more. Nemačka komanda zahteva da se baraž probije.

„Sent Ištvan“ i ostali brodovi nakrcali su toliko uglja da bi mogli otploviti čak do Indije. Horti je pozvao i novinare da prisustvuju pobedonosnom probijanju baraža.

Desetog juna u tri časa ujutru dva italijanska torpedna čamca, tzv. masovi, koji su se, predvođeni poručnikom Luiđijem Ricijem, nalazili na redovnom patroliranju, opazili su kod Premude, samo četrdesetak milja od Pule, „Sent Ištvan“, koji je zbog kvara na turbinama zaostao iza konvoja, i „Tegethofa“ koji ga je pratio. „Sent Ištvana“ su pogodili sa dva torpeda, „Tegethof“ promašili, pa se povukli prema pučini gde su ih prihvatile italijanske torpiljerke.

(Prvi starac)

– Mi smo putovali iz Pule. Večer, ja ne znam koja je ura mogla bit´, ma, sumrak je bio jak već. I putujemo. Ne znaš kao vojnik, ne smeš ti znat´ kamo brod hoda. Ali znaš posli´ – sastanak s ovim, sastanak s onim: gremo put Boke. Dobro je – navigacija traje. Svaki zna raspored ratni, svaki na svome mjestu; šta ti znaš kamo brod gre! K vragu, to znaju kormilari! I, boga ti, kad je bilo okolo tri ure – svi na palubu! Tako ti boga, brod je po krmu, on, Sent Ištvan, a mi spreda. Ča je to, on ne vozi, ma ni mi ne vozimo, ali udalečeni smo od njega, sigurno pol´ milje, ako ne bolje od pol´ milje: ´avarija na Sent Ištvanu!

(Drugi starac)

– Ja sam bio na kuverti kao artiljerac. I onda kako je naglo buknulo svak da će u more, a ja govorim – kad idu oni spasavati svoj život, idem i ja! Tako na moje poštene ruke sam stao jedno 15 minuti, ´nako, hital se, kako je bilo škuro, jer srića da je bilo lipo vrime, bonaca. I onda, to nas je spasilo, a posle, pošto se narod škapulal, učinilo je veliko jugo da se nije moglo stati.

(Prvi starac)

– Slabo je proša´ ki je skakao u more. Imalo je ljudi koji su se bacili u more kad je on dobil torpeda. Mi smo ih svih pobili! Zatim dolazi naređenje: Pucaj bez opomene! Ti si puca´ na svaki stvar koji se vidio na moru. Zato, sve sumnjivo je – periskop!

(Drugi starac)

– Dokle god brod ne počne tonut´ oficiri ne dadu da se skače u more jer da će oni spasiti brod! Ma ne božeš ti spasiti brod! Kako ćeš – da je ovako ruka otvorena – kako ćeš ti vodu fermati kad voda tjera unutra! Dvanaest metara je bila rupa, ovaj, buža velika otvorena. Jedan je (torpedo) udaril ovde, ovi ovde. Pancir 12 metri se otvoril sa jedne i druge strane; onda ne može niko zatvoriti!

(Prvi starac)

– On se malo-pomalo, pomalo nagiba´… Sve to lagano, a kad izgubi ekvilibriju, ovako okrenil se… Povrh dno! I onda je posli se malo diga´, jedan metar, metar i po. Oni topovi veliki su se ispraznuli i onda se diga´. I onda je počeo polagano, polagano s pramcom dole. Čovik ne bi verova´ da je tako lagano mogla plovat onolika težina.

U četiri sata ujutru Horti je obavešten da je „Sent Ištvan“ pogođen. Naređuje da se cela flota vrati u Pulu. U pet sati prolazi kraj nakrivljene trupine. Naređuje – pod pretnjom smrtne kazne – da cela posada mora ostati na brodu da bi ga osposobila za plovidbu. Strepi od podmornica, pa nastavlja odman prema Puli.

Dok brodski kapelan blagosilja brod koji tone, sa palube „Tegethofa“ artiljerijski inženjer snima kino-kamerom poslednje trenutke broda koji nosi ime prvog ugarskog kralja.

U šest časova trupina počinje naglo da se okreće, pada komanda: „Dalje od broda!“ Svi se bacaju u more, ko u odelu, ko u dugim vojničkim gaćama.

U utrobi je ostalo zarobljeno oko 70 mornara, mnogi su još dugo bili živi, možda i nekoliko časova, kroz sve one sate dok se brod smeštao na muljevitom dnu. Sajc, zapovednik broda, na vreme je prešao u spasilački čamac sa kasom, arhivom i najužom pratnjom.

Mornari se očajnički veru uz bokove prevrnutog broda, paraju dlanove i grudi o nahvatane školjke, trče izranjavljenih nogu duž kobilice.

(Prvi starac)

– Bot ni´ bi´ daleko od njih, koliko odavle do zvonika. I ovi botsfirer im je govorio: Baci se u more! Da, neće on da pusti ča mu je pod noge! I oni su došli do temuna, do kormile. I onda, kad su videli da voda dolazi pod noge, zagrlili su se i bi jedan kup. Od 12 ih je bio jedan kup. Ali bot je bio subito tu i onda ih je odmah pokupil. Oni su pomalo sve hodili nazad, nazad, kako je nadolazila voda. A kad više nije bilo nazad, onda su se tude zagrlili i, bog, nema – jedan snop! Ali ma kako bilo, oni su spašeni, ali oni, k´i su unutri zatvoreni, kade su?

(Drugi starac)

– Svi k´i su bili na kuverti, oni su se spasili, a oni koji su bili dolje, u municions-kamar, oni su se svi podušili, pošto komanda je došla, naređenje, da uopšte od municions-kamar da se ne sme niko micati, niti ih niko ne sme otvorit´, pošto onaj k´i ide otvorit´ njega će ubit´ odmah. Ako slučajno treba municije i te stvari, onda, da bi oni pucali, a dolje nema nikog, onda? Da su oni mogli ozdole otvorit´, oni bi bili otvorili ozdole sami, ali sami nisu mogli otvorit´, jer samo ozgor se otvaralo, doli se nije, jer je to bilo zaključano, čvrsto, sa željezom…

Iza nas su ostali luka Krijal i ostrvo Premuda. Plovimo prema jugozapadu, na otvoreno more, na mesto gde je, pre više od pola veka, potonuo „Sent Ištvan“, najveći i najmoderniji bojni brod austrougarske flote. Osmatramo horizont, tražimo tri bove, tri plutače kojima smo obeležili mesto gde leži, na dubini od 66 metara, brdo od 20.000 tona železa.

Čini nam se da smo već prevalili potreban put, punih 12 milja, a bova još nema.

Eno ih! Ali – bova je prhnula, pretvorila se u galeba. Svaki čas od bele pene na vrhu talasa, od odbleska sunca, pričine nam se plutače. Ipak – evo ih! To je samo bačva s otpacima, bačena s nekog broda. Najzad – eno bačve s natpisom „Motorni brod ‘Tornado’, ne diraj“. Vetar i talasi udaljili su je od „Sent Ištvana“ punih osam milja.

Za bačvu je bio vezan dug, jak konop od sintetičkih vlakana; drugi kraj bio je pričvršćen za olupinu „Sent Ištvana“. Zapovednik „Tornada“, broda koji smo iznajmili da bismo obavljali ovaj naš posao – podvodna snimanja, izgleda da je tragao za bovama ponajviše zbog tog skupog konopa. Zbog ostale užadi, kojim su dve bove bile vezane za teške olovne utege, bačene po pramcu i krmi olupine, ne bi se isplatilo prevaliti toliki put.

Na kraju konopa – komad lanca obrastao morskim rastinjem i školjkama, ostatak protivprodorne ponjave kojom su mornari sa „Sent Ištvana“ pokušavali da zaustave vodu.

Sav dosadašnji trud bio je zaludan. A imali smo „Sent Ištvana“ kao na dlanu! Kako ga ponovo pronaći u ovom nepreglednom plavetnilu!

Očigledno, bura je, udarajući u bačvu, pokidala lanac za koji je bio vezan konop. Ali – kako su nestale one dve bove? Čuje se mišljenje da je neko uzeo konope i plutače; kad smo posle pronalaska „Sent Ištvana“ odlazili put Premude, iza nas se, na obzorju, videlo devet nepoznatih ribarskih brodova… A možda je noću, jednostavno, neki veliki brod naišao na neosvetljene plutače i otrgao ih. Ne preostaje drugo, nego da ponovo zovemo „Mormoru“, koja nam je već pomogla da nađemo olupinu, i ne samo „Mormoru“ – pozvaćemo svakog ko može da ubrza pronalaženje…

Evo nas opet na mestu gde se, kako pretpostavljamo, nalazi olupina „Sent Ištvana“. Pored „Mormore“, u traženju učestvuje i čamac Hidrografskog instituta iz Splita; opremljen je preciznim eho-sonderom. Pretraživanje dna započeli smo rano ujutru. Oko podne, na „Mormorinom“ eho-sonderu prvo se ukazalo nepomično jato riba, a zatim olupina. Sve kao i prošli put. Ribari su dozvali hidrografski čamac, čiji je instrument tada potvrdio nalaz.

Kada bi se ovaj deo mora isušio, na dnu ogromne peščane pustinje jedino uzvišenje bi bila trupina „Sent Ištvana“…Svud ravno dno, dubina od 62 do 66 metara i, odjednom, brdo železa, mesinga i bronze!

Zapovednik „Mormore“, Ljubo Kolega, traži da se slika „za uspomenu“ zajedno sa posadom, da se zna ko je dva puta pronašao najveći kajzerov brod. Očigledno aludirajući na hidrografe, podseća nas na staru vojničku izreku: Kartu čitaj, al´ seljaka pitaj!

Pokušavamo sekstantom da odredimo poziciju. Mislimo, ako se opet nešto dogodi, da lakše nađemo olupinu… Ali dobijena pozicija je neprecizna zbog malog ugla koji sklapaju jedine dve vidljive tačke na horizontu – ostrva Premuda i Grujica. Odlučujemo da se ne pomaknemo s mesta dok god pod vodom ne snimimo „Sent Ištvana“.

U more silaze Draganović i Đerđ.

„Sent Ištvan“ je tu, pod našim nogama prevrnut, palubom zariven u mulj. U njegovoj unutrašnjosti počiva više od 70 mornara koje su oficiri, dok je brod tonuo, zaključali u mašinski prostor i u skladište, da bi održavali paru i doturali municiju ako bi trebalo pucati.

Vreme se ponovo menja: postaje osetno svežije. Pod oblačnim nebom, more je izgubilo boju…

„Sent Ištvan“! Bio je dug 151 metar, širok 28. Naoružan topovima od 305 milimetara. Opsluživalo ga je oko 1200 mornara; Hrvati, Česi, Mađari, Nemci, Slovenci, Srbi, Italijani…

Oko dva popodne zahvatila nas je nepogoda, jedna od onih koje meteorolozi nazivaju „frontovnim“. Mi smo, izgleda, na rubu fronta – vetar je umeren; jaka kiša ubrzo je smirila talase. Sa opreme so se topi i spira u more; od nepogode smo, ipak, videli neku korist.

Ostajemo blizu pozicije, čekamo sunce.

Na snimku koji je načinio eho-sonder, jasno se vidi položaj „Sent Ištvana“. Paluba broda je duboko utonula u mulj… Ovo su lažne konture i lažno dno; u stvari, to je dvostruki odjek koji nastaje kad impulsi iz eho-sondera naiđu na čvrstu prepreku… Zadatak je ronilaca da prvo prođu duž kobilice broda, a zatim da se spuste na dno…

Prema olupini vodi konopac čiji se kraj gubi u neprozirnom plavetnilu…

O čemu ronioci misle dok se spuštaju ka mračnom muljevitom dnu, dok sa svakim metrom disanje dobija sve reskiji, metalniji prizvuk? Jedan od ronilaca ovako je rekonstruisao tok svojih misli: u početku je sve obično – ravno; docnije – svest se sužava, vezuje se za predmete iz najbliže okoline, na primer: „Obaj najlonski konop ne bi istrulio u moru ni za sto godina“. Ili: „Koliko bi vredeo ´Sent Ištvan´ kao staro gvožđe ako jednom bude izvučen na svetlo dana; dvadeset hiljada tona metala puta toliko i toliko dinara…“ Ali to je odviše komplikovano za ovu dubinu; na šezdeset i više metara, kad se roni sa komprimiranim vazduhom, posle izvesnog vremena znatno se smanjuju umne moći. Mnogi ronioci, ako je to specijalnim ispitivanjem utvrđeno, na velikim dubinama nisu u stanju ni da se potpišu…

Prvi ronilac se spustio kod krme, gde je vezan konopac. Tu su dva krmena lista i dve elise od bronze – u svakoj je bar po deset tona. Teško ih je razaznati u vodi punoj planktona, pod slabašnim difuznim svetlom koje odozgo dopire.

Polombito se uhvatio za vrh elise, kao da će je pokrenuti. Nekad je za to trebalo 25.000 konjskih snaga iz osam turbina.

Snop svetlosti iz reflektora šara po površini obrasloj gorgonijama, spužvama, ascidijama, školjkama, puževima i stotinama drugih životinjskih i biljnih vrsta koje imaju izgled mrtvih minerala.

Ako je ikad bilo zlatnih slova „Szent István“, trebalo bi da se tu nalaze. Pričalo se: svako slovo po dva kilograma zlata; s-z-e-n-t-i-s-t-v-á-n: 22 kilograma, i još natpis na drugom boku! Naravno, ni traga od zlata, pa čak ni od imena; bilo je ispisano običnom masnom bojom. Ali još živa ostaje priča o zlatnom grbu na komandnom mostu.

Svi ronioci su pomalo i lovci na blago. I njima, kao i deci, u san pokatkad dolazi ona okovana mornarska škrinja s dublonima, lujdorima, ginejama i cekinima.

Ovaj gest ima značenje: „Tako je“, „O-kej“, ali sad samo izražava saglasnost s pozivom da se pođe duž kobilice broda. Deset metara, dvadeset, pedeset…

Brod se naglo prevrnuo još na površini i mirno legao palubom na dno. Nije bilo naknadnih eksplozija; 12 kazana je ugašeno još dok je kroz duge sate trupina bila u agoniji.

Možda su u pravu oni koji misle da se pod čeličnim pancirom, debelim pet do 28 centimetara, u nekim prostorijama zadržao vazduh.

145, 150, 151 metar: kraj broda.

Ronioci se duž boka vraćaju ka krmi. Reflektor otkriva rupe koje su probila torpeda. Prečnik svake je oko šest metara. Vidi se utroba broda, rebra, potpore… Iz skladišta se skotrljalo nekoliko torpeda dugih oko 6,5 metara. U svakom je blizu sto kilograma eksploziva. Korozija ih nije načela; nijedan stanovnik mora nije se prilepio za glatku površinu. Očigledno, po sredi je neki fizičko-hemijski uzrok, ali to ovde ima drukčije značenje… Torpeda i ovde kao da seju strah.

Možda je neko od sedamdesetorice mornara, koji su po naređenju admirala Hortija, kapetana Sajca i drugih oficira bili zaključani u municijski prostor, utekao ka dnu prevrnutog broda gde je ostalo vazduha? Koliko su još živeli?

Da je kabl od reflektora duži, moglo bi se ući u brod, istina – trebalo bi više ronilaca i više boca s vazduhom.

Ovuda bi vodio put.

Sedamdesetorica mornara sa „Sent Ištvana“ – najstariji među njima bio je poslovođa mašinskog odeljenja – ostaju i dalje u miru…

Zbog koga su tu, kakvo ih je zlo, i čija glupost, ovde zatvorila, čija sebičnost ih je poslala na dno… Kajzeri, činovnici, debele kase, imperije, dvorovi, prateri, balovi…

Ostali smo i u toku noći iznad „Sent Ištvana“, očekujući da ćemo sutra uspeti da produžimo kablove i vazduhom napunimo dovoljno boca za duga ronjenja.

Ali – meteorološki izveštaj je poremetio planove. Izveštaj meteorološke službe za pomorce počinje upozorenjem: severni i srednji Jadran – vjetar zapadni-severozapadni, povremeno četiri bofora, a u Podvelebitskom kanalu bura do pet bofora. More jačine četiri do pet, vildljivost oko deset kilometara. Južni Jadran: oblačno i kišovito s grmljavinama. Pre nego što se vreme pokvari, ronioci moraju dole, da bi odvezali skupi konop, jer ko zna kad ćemo opet moći da dođemo na olupinu.

Od urona Draganovića i Đerđa proteklo je oko 12 časova. Taj razmak im omogućava da samo nekoliko minuta borave pod vodom.

Plovimo prema Puli, gde ćemo se skloniti od nevremena koje dolazi. Vetar je sve jači. Opremu na palubi treba dobro obezbediti.

Pula, 12. jun 1918. Miruju tri velika bojna broda – „Viribus Unitis“, „Tegethof“ i „Princ Eugen“. Bova broj 31 je prazna. Novine su donele oskudnu vest Carsko-kraljevskog korespondenc-biroa: izgubljen je jedan brod Njegovog veličanstva, i demanti povodom izveštaja italijanske agencije „Stefani“ u kome se navodi da je oštećen i jedan prateći brod.

Mornari koji su bez komande skočili sa „Sent Ištvana“ kad je bio pogođen torpedima, odvedeni su na sud.

(Drugi starac)

– Ja sam na vojnom sudu bil. Svi smo bili. I onda smo pitali da nam dadu dopust, jer se već kretalo da Austrija propada…

Na „Sent Ištvanu“ je izgubilo život 89 ljudi. Više od 70 mornara je potonulo s brodom. Šesnaest tela je pokupljeno s morske površine: to su bili oni udavljeni, ili pobijeni s „Tegethofa“ i samog „Sent Ištvana“. Oficiri su naredili: „Pucaj po svemu što pliva“. Sahranjeni su na mornaričkom groblju u Puli: Jozef Serda, Nije, Domljan, Nikolaus Perica, Jozef Kurcvajl, Petar Karelić, Pepelan, Demetar Gagić, Mincir, Groković, pod brojem 11 bezimeni mornar, Kapus, Budrlan, Johan Ciča, Paul Varga, Pavić.

Protokolarnu, licemernu sahranu reporter Egon Ervin Kiš – ljuti protivnik tupe, pedantne, činovničke i militarističke mašinerije – ovako je opisao:

„Mornarički sveštenik blagosilja propisanim rečima i propisanim pokretima veliku jamu na čijoj su ivici venci strogo postrojeni.

Sa obe strane – drveni sanduci, jedan kao drugi…“

A propo, o mornaričkim sveštenim licima:

(Drugi starac)

– Bio je pop na „Sent Ištvanu“, bio je pop, da… I onda, brate moj, lepo, svuk´o se kad je počeo brod tonut´… I spasio se, spasio dušu svoju.

„Kraj zajedničke rake stoji oficirski kor ozbiljna lica. Nema srodnika, ni žaljenja.

Zastavnik u paradnoj uniformi komanduje postrojenom odredu mornara: „Uvis nišani!… Pali!

Sajc, zapovednik ´Sent Ištvana´, baca tri grumena, sastavlja potpetice i pokorno dodaje lopatu gospodinu admiralu Hortiju, ovaj tri grumena pa učtivo lopatu gospodinu admiralu Čikoli, zapovedniku luke, odatle prema starešinstvu, po redu „Vojnog službenog lista“…

Nadesnoravnajs! Mirno! Udvojredove. Napredmarš! Muzika svira Marš Radeckog.“

Tako su pokopani mornari sa „Sent Ištvana“. Mnogi betonski krstovi su se srušili i zarasli u travu. Imena, zapisana na limu od cinka, jedva se razaznaju. Jedino se neko stara o spomeniku kadeta Serde.

Šta se zbilo sa ostalim akterima?

Kontraadmiral Nikolaus Horti plemeniti Nađbanja, koji je odbio da ukaže pomoć postradalom brodu i zabranio napuštanje trupine, u krvi je ugušio revoluciju Bele Kuna u Mađarskoj. Vrhunac u svojoj mračnoj karijeri dostigao je počinivši masovne zločine u Drugom svetskom ratu.

Poručnik Luiđi Rico, koji je torpednim čamcem potopio „Sent Ištvana“, bio je u Italiji ovenčan slavom. Njegov podvig, kao primer šta može počiniti italijanska vojna sila, pominjali su A´Anuncio i Musolini u svojim osvajačkim kombinacijama sa dalmatinskom obalom.

Nekadašnji oficiri – kao i kadet Antoni Sokol – još pišu istorijske monografije u kojima veličaju slavnu zastavu KundK mornarice, nesebično hvaleći i protivnike, jer oni su vojnici od zanata; oni su ljudi koji vole rat.

A jedan od ložača sa „Sent Ištvana“, potlačeni buntovni čovek, koji je svake četiri sekunde otvarao ložište da bi ubacio lopatu uglja, koji se sukobljavao sa nadmenim oficirima, bivao kažnjavan i šikaniran – o tome je pisao u svojoj autobiografiji – posle četvrt veka ispunjenog borbom za prava svoje klase, pao je u jugoslovenskom Narodnooslobodilačkom ratu. Proglašen je za narodnog heroja. Zvao se Marko Orešković.

Pred drukčijom smrću bez odgovora ostaju pitanja: Zašto? Za koga?