Ovog proleća je i u SAD zabeleženo čudno ponašanje pčela: radilice iz nekog razloga napuštaju društva ostavljajući maticu i larve da uginu od gladi, a i one, budući da nisu programirane za samostalan život, takođe ugibaju. Ova čudna pojava je primećena i u severnoj Evropi. Kako je Srbija geografski gledano deo Evrope, a i načelno se trudi da bude njen deo i po svemu ostalom, prošlonedeljni pomor pčela u okolini Bora mogao bi se tumačiti kao praćenje trendova. Ipak, dok tamnošnji naučnici pretpostavlju da uzrok za „poremećaj propadanja pčelinjih društava“, kako je ova pojava nazvana, može biti invazija parazita ili gljivica, polen genetski modifikovanih biljaka ili čak zračenje mobilnih telefona, za borski slučaj ne treba mnogo nauke da se identifikuje uzročnik – RTB Bor, odnosno Topionica i rafinerija bakra. Šta, uostalom, drugo da zaključi pčelar dok gleda svoje pčele u hropcu, a vidi i dimnjak Topionice iz koga kulja dim od koga ga oči peku i zbog koga se posle svakog udaha zakašlje.
„Ne događa se ovo prvi put: pčele su bioindikatori, kao i ribe: vrlo su osetljive i na niske koncentracije otrova“, kaže za „Vreme“ Miroslav Pajić iz Ekološkog pokreta Eko Agenda 7/1935. „Međutim, ovako masovan pomor niko ne pamti.“ Reč je, veli, o sticaju mnogih okolnosti: zemljište u okolini Bora je izuzetno kiselo, što je zasluga stogodišnje prerade rude; takav sastav zemljišta pogoduje bagremu, koji je poznata medonosna biljka i koji je u maju u punom cvatu, pa pčele rade „punom parom“; Veliki i Mali Krivelj se nalaze u kotlini, a vetar je otrovne gasove, koji su teži od vazduha, nosio na tu stranu. „Da su bile ‘visočije’, verovatno bi opstale.“
BEŠE NEKAD: Koncentrat bakarne rude, pored bakra, srebra i zlata, zbog čega se i prerađuje, sadrži i visok procenat sumpora, kao i arsen, kadmijum, živu, mangan, nikl, olovo… Doduše, u manjim količinama. Tokom topljenja rude sumpor oksidiše gradeći sumpor-dioksid, koji u dodiru sa vodom gradi sumporastu, a potom sumpornu kiselinu, od koje nastaju kisele kiše. Do polovine prošlog veka svi nusprodukti su, kao što je i danas slučaj, ispuštani u atmosferu.
Međutim, kada su kapaciteti RTB-a Bor proširivani i kad je instalirana za to vreme nova, danas već zastarela tehnologija, izgrađene su sukcesivno čak tri fabrike sumporne kiseline, važne sirovine u hemijskoj industriji. Puštanjem u pogon fabrike veštačkih đubriva u Prahovu, izgrađene u istom periodu, tehnološki proces proizvodnje bakra i prerade nusprodukata bio je zaokružen.
Za eliminaciju primesa teških metala, postavljeni su elektrofilteri da ih iz otpadnih gasova izdvoje, jer i ti metali nisu za bacanje, odnosno ako se bace, štetni su. To ne znači da je vazduh u Boru u to vreme bio banjski, ali moglo se živeti, naročito jer se lepo zarađivalo.
A SAD GORE: Devedesetih godina đavo je došao po svoje: trgovina katodnim bakrom „ispod ruke“ bila je, pored iste takve trgovine cigaretama, naftom i narkoticima, jedan od finansijskih stožera tadašnje vlasti. Fabrika u Prahovu je prestala sa radom, sumpor-dioksid se nije imao rašta prerađivati, a za zatrovan vazduh i vodu krivac je bila međunarodna zajednica i ničim izazvane ekonomske sankcije. Istina, malo ko je tada dizao glas zbog toga: Srbin se saginjati nije hteo, posla je bilo, a i plate su bile znatno veće nego u drugim krajevima zemlje.
Kako beše onda, tako je i sada, samo su plate ispod republičkog proseka i mnogo je nezaposlenih: samo je jedna od tri fabrike sumporne kiseline u pogonu, i to ne u punom kapacitetu. S druge strane, cene katodnog bakra na svetskim berzama beleže istorijske rekorde.
Tako, prosečna dnevna imisija sumpor-dioksida iz dimnjaka Topionice je između 200 i 300 tona, a povremeno prelazi i 500 tona, što čini u prosečnim danima od 300 do 450 tona koncentrovane sumporne kiseline, a u pikovima čak 750 tona: sve to pada na grad i okolinu.
Prema važećim propisima najveća dozvoljena koncentracija ovog jedinjenja je 350 mikrograma po kubnom metru vazduha: onog dana kad su pčele masovno umirale koncentracija je iznosila 7762 mikrograma, 22 puta više od maksimalno dozvoljene koncentracije. Inače, „uobičajena“ koncentracija, ona koja nije vest, upola je manja, dakle bar deset puta veća od dozvoljene.
Koncentracija teških metala po pravilu je takođe iznad dozvoljene. „Redovno zagađenje je rezultat redovnog nastojanja da se proces proizvodnje bakra učini što jeftinijim“, objašnjava Miroslav Pajić. U Topionici, kaže, postoje elektrofilteri koji odvajaju čestice fine prašine, ali oni troše izuzetno mnogo električne energije, po tri, četiri pa i pet megavata, doduše kad Topionica radi punim kapacitetom, što poslednjih godina nije slučaj. „Ti elektrofilteri se, međutim, jako često kvare, a mi sumnjamo da su ‘kvarovi’ namerni, sve u cilju štednje.“
SUMNJIV KONCENTRAT: Jovica Nikolić, jedan od četrdeset kriveljskih pčelara, za pomor pčela okrivljuje v.d. poslovodstvo RTB-a Bor, ali i Zorana Drakulića, čije preduzeće Ist point uvozi koncentrat bakarne rude koji se u RTB-u prerađuje: „Ne funkcioniše vlada, ne funkcionišu državne institucije, ali zato Ist point funkcioniše.“ Dodaje da je reč o „skandalu nad skandalima“, da su preradom „đubreta od koncentrata“ koji „niko normalan ne bi prerađivao“ stanovnicima ovog kraja ugrožena elementarna ljudska prava: pravo na vazduh i vodu, pravo na rad i pravo na život. „Ovo je tek početak kraja: posle pčela, na redu smo mi.“
Pajić kaže da je proizvodnja koncentrata iz borskih rudnika nedovoljna za rentabilan rad Topionice, pa se godinama unazad prerađuje i uvozni koncentrat, a Drakulić je u tom poslu duže od decenije i po. „Gospodin Drakulić ima ogromne prihode od Bora: kupuje jeftin koncentrat, koji je jeftin jer je njegova prerada skupa ako se poštuju ekološki propisi ali, ako se propisi preskoče, onda je na taj način proizveden bakar i te kako isplativ. To što se mi podavismo, nije ga briga: profit iznad svega.“
Objašnjava da pre nego što uđe u proces proizvodnje, koncentrat mora da prođe potrebne analize, ali, kako kaže Pajić, rezultati tih analiza se skrivaju kao najveća tajna: niko sem onih koji su analizu obavljali i poslovodstva ne zna sadržaj koncentrata, tako da dokaza da je koncentrat koji Ist point uvozi „obično đubre“ jednostavno nema. „Nas, naravno, ne zanima sadržaj bakra, što bi moglo da bude poslovna tajna, već nas zanima čega i koliko svega ostalog u koncentratu ima, što na kraju udišemo, pijemo i jedemo.“
To je pat pozicija koja već podugo traje: dimnjak dimi, ljudi se guše, pčele umiru, poslovodstvo tvrdi da je sve u redu, a dokaza koji bi njihovu tvrdnju opovrgli, sem gušenja toplokrvnih bića i umiranja insekata, nema pa nema.
„Kao što se prema dimu iz auspuha može zaključiti u kakvom je stanju automobilski motor, tako mi prema dimu iz topioničkog dimnjaka znamo šta se u topionici događa. Onaj smrad koji se gradom širio nije bio kao u slučaju ‘uobičajenog’ zagađenja“, kaže za „Vreme“ Dragan Janković, tehnolog u fabrici sumporne kiseline i potpredsednik Ekološkog pokreta. „Analize nam nisu potrebne da bi znali da se gušimo.“
Kako god, uginule pčele su odnete na ispitivanje u zaječarski Zavod za zaštitu zdravlja i pretpostavka je da će uzrok trovanja biti dokazan. Istina, nedelju dana je prošlo a rezultata još nema, što dodatno pobuđuje sumnju da će i ovaj incident biti zataškan kao i svi prethodni.
Pčelari zahtevaju da se imenuje krivac, ali i da se nadoknadi šteta. Računica je jednostavna: jedno pčelinje društvo vredi 200 evra. Ako na ovaj zahtev ne bude dobijen zadovoljavajući odgovor, jer dara je prevršila meru, u znak protesta će preostala pčelinja društva predati poslovodstvu RTB-a, TIR-a i predsedniku opštine na dalje staranje.
„Nema ništa od toga“, vajka se Jovica Nikolić. „Možemo samo da im odnesemo prazne košnice. Ja ih imam šezdeset.“
