Neprijatelj naroda

Uholu Moskovskog umetničkog pozorišta stoji fotografija glumaca koji su bili u poseti Antonu Čehovu u Jalti. Na toj fotografiji su sve zvezde MHAT-a, uključujući Čehova, Gorkog i Stanislavskog. Proleće je bilo neuobičajeno toplo i Olga Kniper, buduća Čehovljeva žena, u ruci drži suncobran. Pored nje je stajao i Vsevold Mejerhold, njen drug sa klase i partner na sceni. Posle njegove smrti, da bi izbrisali uspomenu na njega, fotografija je prepravljena: Kniperova je raširila suncobran i Mejerhold je zauvek nestao.

...

“Pozorište je veoma opasno oružje”, govorio je Mejerhold. Rečenica koju je napisao 1920. godine i danas odjekuje i postavlja pitanje: “Zašto?”. Ona nas podseća na značenje samog pozorišta i umetnosti uopšte, ali nas i ponovo vraća sudbini reditelja Mejerholda, koji je ubijen za vreme Staljinove tiranije.

Mejerhold je bio jedan od najuticajnijih reditelja koji je u svojim scenskim istraživanjima stvorio bogato nasleđe ruskog teatra XX veka. Zašto je Mejerhold proglasio pozorište za “veoma opasno oružje”? Šta je bilo opasno u tome?

Moskovsko umetničko pozorište (MHAT), pod rukovodstvom K. S. Stanislavskog, davalo je pisce koji su imali već utvrđenu reputaciju, dok je u svom pozorištu Vsevold Mejerhold otkrivao mlade i inovativne autore.

Kada je Revolucija 1917. donela Rusiji zbunjujuću slobodu, nova sovjetska vlast je prigrlila Stanislavskog, koji je bio religiozan i kapitalista, i kanonizovala ga još za života. Mejerholda, komunistu koji je među prvima prigrlio Revoluciju, ista država je diskreditovala i ukinula njegovo pozorište. Uhapšen je i potom ubijen u podrumima Lubjanke, početkom februara 1940. Njegovo telo je bačeno u masovnu grobnicu namenjenu “narodnim neprijateljima”.

Čistke Velikog terora su imale uvrnutu dramaturgiju: Mejerhold je uhapšen u Lenjingradu, a odmah potom su u njegov stan u Moskvi upali egzekutori koji su, sa sedamnaest uboda, usmrtili Zinaidu Rajh, njegovu ženu i vodeću glumicu pozorišta. Ovaj zločin šekspirovskih razmera je opisao njihov prijatelj, književnik Jurij Oleša.

Veliki glumac Mihail Čehov je Mejerholdu i njegovoj ženi Zinaidi Rajh, 1930, prilikom gostovanja njihovog pozorišta u Berlinu, rekao: “Ne vraćajte se u Sovjetski Savez. Oni će vas uništiti”. Nisu ga poslušali. Verovali su sopstvenom klasnom instinktu.

Sve je bilo isplanirano: optužbe preko partijskih medija, potom hapšenje i tortura. “Neprijatelji naroda” su, pošto su prethodno njihove ogrebotine i masnice bile prekrivene šminkom, izvođeni pred revolucionarni sud. Vodeći glumci i pisci, među kojima je bilo i stranaca, pozivani su da prisustvuju sudskim procesima, koji nisu ličili na pozorišne premijere.

U to vreme ustanovljene su titule “narodni umetnik Sovjetskog Saveza”, paralelno sa “državnim umetnicima” u nacističkoj Nemačkoj. Na listi umetnika koji su dobijali porudžbine za kompozicije, knjige, drame i filmove nije bilo mesta za Mejerholda i njemu slične. Tako je država određivala svoje miljenike i pokazivala prave namere prema drugima.

Dvadeseti vek je pokazao brojne primere najtalentovanijih umetnika koje su zaveli totalitarni režimi, obećavajući nebesa na zemlji. Teško je zamisliti fašističku ideju bez Leni Rifenštal ili Staljinov socijalizam bez talentovanih pesnika, kompozitora i glumaca, koji su doprineli širenju “crvene ideje”. Bez ovih umetnika, milioni ne bi sledili.

Mejerhold je bio simbolička figura avangarde. On je postao i simboličko žrtveno jagnje onog što zovemo “teatralizacija zla”. Jednu od svojih poznatih režija Mejerhold je posvetio Lavu Trockom. Nije isključeno da je to bio okidač u mozgu paranoidnog diktatora Staljina, pa je naložio ubistvo reditelja. Nekoliko meseci posle egzekucije Mejerholda, sledilo je ubistvo Trockog u Meksiku.

Spominjući “lepu i tragičnu proizvodnju” u umetnosti u vreme Ruske revolucije i Velikog terora, Alber Kami naglašava: “Za umetnika ne postoje povlašćeni krvnici. Eto zašto lepota, čak danas, i pogotovu danas, ne može služiti nijednoj stranci. Ona služi na dugi ili kratki rok patnji ili slobodi ljudi”.

Današnji pisci i reditelji, na sreću, ne moraju da se javno “posipaju pepelom” i da sami sebe bičuju pred “glumcima”. Njihove ruke nisu lomljene u kazamatima, niti su prinuđeni da piju sopstvenu mokraću, kako je to opisao Mejerhold u pismu koje je uputio sovjetskom premijeru Molotovu. To, međutim, ne znači da je cenzura stvar daleke prošlosti. Ona se danas sprovodi na delikatniji i toksičniji način.

Mejerhold je sanjao o postavci Hamleta. U njemu glavni junak kaže: “Pozorište, eto zamke u koju ćemo uhvatiti kraljevu savest”. Staljin je prezirao taj Šekspirov komad. Mejerhold je, u šali, predlagao da na njegovom spomeniku piše: “Ovde leži reditelj koji je želeo da režira dramu o princu od Danske, ali nikada nije”.

Svaki reditelj koji režira Hamleta završava posao za Mejerholda.

Svet pozorišta i o pozorištu

Esej Neprijatelj naroda deo je zbirke Ptica na gozbi, koju čine eseji i beleške Nebojše Bradića o svetu pozorišta i svetu o pozorištu. Knjigu je nedavno objavilo “Sterijino pozorje”.

Osim tema za koje se podrazumeva da interesuju reditelja, upravnika i umetničkog direktora pozorišta/ televizijskog programa, dramatizatora, pedagoga Nebojšu Bradića, poput beleški reditelja o maskama, o glumi, o mjuziklima, o nerežiranim predstavama, u knjizi Ptica na gozbi su i beleške o potrebi za umetnicima, o melodrami i politici, o izopštavanju, o sreći, o gradovima i o željama. Međutim, kao što u pogovoru knjige konstatuje Aleksandar Milosavljević, o čemu god da piše, Bradić “na prvom mestu svedoči o teatru, a to čini, razume se, prvenstveno kao reditelj” i njegov pogled “nikada ne skreće sa pozornice”.

Citiramo još samo ovo, podjednako važno: “Bradićevi eseji nisu opterećeni tonom publicističkog komentara namenjenog dnevnoj upotrebi. Naprotiv, ozbiljan esejistički sadržaj autor uspešno distancira od dnevno-političkog komentara, ipak ne prikrivajući kontekst, što je samo još jedan od rečitih dokaza da Nebojša Bradić u potpunosti pripada teatarskom univerzumu, pa zna da suština pozorišne predstave mora da korespondira s vremenom u kojem nastaje, a samim tim i sa senzibilitetom svojih savremenika”.