Nemačka klasika i smrt u Nemačkoj

Dve velike, svečane sale u veoma ekskluzivnom, skupom hotelu. U svakoj po deset okruglih stolova sa po deset stolica. Na stolovima fini čaršavi, upaljene sveće, hleb i bokali sa ledenom vodom. Ta obavezna hladna voda je ustupak Amerikancima među nama, jer oni bez toga, kažu, ne mogu.

Mi imamo četvrtaste bedževe, naši mladi pratioci okrugle. A ko smo mi? Mi smo grupa od 87 bivših zatvorenika koncentracionog logora u Buhenvaldu i 13 veterana američke vojske koja se iskrcala u Normandiji, i vodeći teške borbe pored ostalog, oslobađala i naše logore.

Hotel se zove „Elefant“ („Slon“) i nalazi se u centru Vajmara. Na istom mestu je 1695. otvorena istoimena krčma, a krajem XIX veka izrasla je u hotel. Tu su navraćali Bah, Gete, Šiler, Hajne, List, Vagner, Tomas Man… Ko nije, a da je nosio važno ime u kulturnoj istoriji Nemačke? Posle njih takođe dvadesetak puta i Adolf Hitler, koji je, kad je prvi put odseo u slavnom hotelu, daleko pre nego što će postati neprikosnoveni vođa Nemačke, u knjigu gostiju skromno upisao da je po zanimanju književnik.

Da li je nezgodno što smo smešteni u hotel koji se vezuje za ime Hitlera i njegovog režima, jer su u njemu održavani i brojni sastanci rukovodstva njegove partije? Pre dosta godina je direktor memorijalnog centra Buhenvald upitao slavnog španskog književnika, bivšeg logoraša, Horhea Sempruna da li mu je nezgodno da prenoći u tom hotelu. Odgovorio je:

„Zašto bi mi bilo nezgodno? Hitler je davno mrtav, a ja sam živ.“

Tu su, uostalom, posle rata prenoćili i mnogi ugledni gosti, tako i Vladimir Putin. Ja sam prvi put prespavao u njemu u pratnji Marka Nikezića, kada je kao ministar spoljnih poslova pokojne Jugoslavije službeno posetio pokojnu Nemačku Demokratsku Republiku.

OBAMIN DEDA–UJAK: Ne postoji obaveza kako će ko sesti. Mešamo se. Za mene je posebno zadovoljstvo što spadam među najmlađe – naravno, ako izuzmemo naše simpatične, mlade pratioce. Ja imam osamdeset i jednu godinu, najstariji među nama 104. Noge ga izdale, voze ga u kolicima, ali govori bistro i radoznalo, to je Austrijanac, Jehovin svedok, koji je bio zatvoren zbog svoje vere. I njih su proganjali, jer nisu hteli da prime oružje i da služe u vojsci. Neko bi nas mogao nazvati i kongresom gerijatrije ili skupom mumija, ali sa svih stolova se čuje živ žagor, prilično smeha. Izgleda da su svi oni, koji su kao mladi i veoma mladi ljudi preživeli logor, dosta stabilne konstrukcije.

Najčešći dijalog ovde počinje pitanjem:

„Pa, kako si?“

„Hvala, odlično. A kako si ti?“

„Hvala, takođe odlično…“

Sve troškove naših putovanja i boravka snosi nemačka država. Tu smo da bismo proslavili šezdeset petu godišnjicu oslobođenja logora. Naravno, i da pomenemo mrtve drugove, koji su ubijeni ili umrli zbog teškog rada, bolesti, medicinskih eksperimenata. Ali zaista ne preovladava sećanje na užas koji smo preživeli, nego radost što smo ostali živi.

Uglavnom ne znamo ko je ko, nije važno, mi smo bivši logoraši i s nama nekoliko naših oslobodilaca. Neki Rusi i Amerikanci nose ordenje na sakou, nekoliko Poljaka i Ukrajinaca plavo-bele marame na štrafte, kakve su bile naše zatvoreničke uniforme, i na njima svoj logorski broj. Većina nas je u pristojnom civilu. Znam da među nama ima i bivših ministara i ambasadora svojih zemalja, književnika, profesora i lekara.

Na prvom zajedničkom ručku preko puta mene sede mršavi gospodin i njegova mlađa supruga. Svako od nas mogao je nekog da dovede: ženu, sina, unuku… Na našim bedževima samo naša imena, ne poreklo, nacija, zašto smo bili u logoru. Vidim da se gospodin zove Mr. Payne.

Porcije su male. Čine se manje jer je hrana vrlo ukusna. Posle sam čuo da je jelovnik određen u dogovoru sa lekarima za ljude starije od osamdeset godina i da se glavni kuvar hotela, Italijan nagrađen Mišlenovom zvezdom, bunio, rekao da će za njega biti bruka ako neko ostane gladan.

Razgovaramo preko stola. Mladi pomoćnici prevode ako treba, jer se govori engleski, ruski, ukrajinski, poljski, francuski, španski, danski, mađarski i, naravno, nemački, koji je često relej za prevođenje… Čini mi se da samo ja i moja žena međusobno razgovaramo na srpskom jeziku. Znam da je u Buhenvaldu bilo i Jugoslovena, Srba… Zar su svi ostali umrli?

Momak koji nam prevodi kaže:

„On je deda-ujak Baraka Obame!“

Naravno da to nikog ne ostavlja ravnodušnim, mada je on ovde prosto kao bivši vojnik, nikako kao blizak rođak američkog predsednika, taman posla! Ovde smo sad svi jednaki. Jesmo li? Naravno da nismo. Dobijamo iste porcije hrane i po želji po dve čaše vina uz obrok, ali sobe u hotelu nisu jednake, ima velikih apartmana sa prozorima na glavni trg ili na baštu, ima i sasvim malih sa pogledom na svetlarnik. Kako ono reče Orvel u svom romanu Životinjska farma? „Sve su životinje jednake, ali neke su jednakije od drugih…“

Mister Pejn je, naravno, u apartmanu sa pogledom na trg.

RUČNI RAD: Sa moje druge strane Nemac. Stigao je u logor 1943. godine. Dodaje:

„Ali moj otac je uhapšen čim su nacisti došli na vlast i ubijen je već 1934. Pre nego što je Buhenvald izgrađen…“

„Zašto?“

„Iz tri razloga. Bio je socijalista, bio je novinar, a osim toga bio je i Jevrejin.“

Pre pet godina, na proslavi šezdesetogodišnjice logora Buhenvald samo je dvadesetorica izabranih bila u ovom, neki u drugim, skromnijim hotelima, a većina u omladinskim domovima na samom brdu Etersberg gde se nalazio logor, koji je sada memorijalni centar. Ja sam tada zapazio da su u tim veoma skromnim svratištima uglavnom bili Rusi i Ukrajinci. Rekao sam da je to meni, koji sam i tada bio smešten u „Elefantu“, neprijatno. Zato su sada svi pozvani gosti u ovom ekskluzivnom hotelu. U njega sada niko drugi nema pristup. Ne samo sobe nego i svi restorani, holovi, saloni, barovi su rezervisani samo za nas. Čuvaju nas diskretna civilna i upadljiva uniformisana policija. Bez bedževa niko ne sme da uđe. Ali moguće je da svi budemo pod istim krovom i zbog toga što nas je mnogo manje nego pre pet godina. Mnogi su u međuvremenu umrli. Prirodnom smrću. Bivši logoraši to naglašavaju: prirodnom smrću, pokoj duši naših drugova. Na sedamdesetogodišnjicu oslobođenja svakako će doći još mnogo manje, siguran sam da neće moći da napune ceo ovaj hotel.

Buhenvald? U prevodu „bukova šuma“. Jedan od prvih velikih nemačkih koncentracionih logora, podignut 1937. godine, u početku je trebalo da ime dobije prema obližnjem gradu, Vajmaru, ali neko je upozorio vođu esesovaca Hajnriha Himlera da se taj grad obično vezuje za nemačku klasiku, za Getea i Šilera, da to ne bi bilo zgodno… Zbog toga nije bilo „koncentracionog logora Vajmar“. Međutim, ne samo telefonski broj logora nego i službeni broj komandanta logora nalazio se u telefonskom imeniku tog grada.

Buhenvald nije bio „logor smrti“, nego „radni logor“. Oni koji su određeni da umru u principu su poslati u neki od „logora smrti“, na primer u Aušvic. Ovde nije bilo gasnih komora. Postojalo je postrojenje koje je izgledalo kao letva za merenje visine. Ljudi bi verovali da se radi o običnom pregledu, kada bi im pucali u potiljak kroz prozorče iz druge sobe. Ponekad bi esesovci u šali skidali zatvorenicima kapu, bacali ih nekuda u žbunje, naredili da je pokupe i pucali za njima. Tvrdili bi da su ih ubili u bekstvu. Na zbornom mestu se ponekad šibalo do smrti. U podrumu krematorijuma se vešalo. U ćelijama posebnog zatvora su puštali da neki zatvorenici umru od gladi, ubijalo se i injekcijama fenola. Eksperimentisalo se sa tifusom i tuberkulozom, neki zatvorenici bi namerno bili zaraženi, pa se posmatralo kako umiru, odnosno ima li lekova koji pomažu. Ali sve je to bila „manufaktura smrti“, „ručni rad“, industrija smrti“ se nalazila u Aušvicu.

Kroz logor je prošlo oko 250.000 ljudi. U samom Buhenvaldu ubijeno je ili umrlo oko 56.000 zatvorenika iz 26 zemalja. Najbrojniji među umrlima bili su građani SSSR, njih 15.000, Jevreja 11.000, Nemaca 9000, Poljaka 7000… Ovde prestaje moja moć sabiranja. Smrt vidim samo kao smrt pojedinca. Da li da kažem da je 56.000 zanemarljivo prema milionima ubijenim u gasnim komorama Aušvica?

PRINCEZA U LOGORU: Buhenvald je 1940. dobio i svoj sopstveni „mali“ krematorijum. U njemu je u pepeo pretvoreno oko 3000 leševa. Ovde je spaljena jedna jedina žena, italijanska princeza Mafalda di Savoja. Italijanska? Ona je bila unuka crnogorskog kralja Nikole, kćerka Nikoline kćerke Jelene udate za italijanskog kralja Viktora Emanuela. To je, doduše, posebna priča.

Izvan logorskih žica, ali kao deo logora Buhenvald, nalazila se „baraka za prominentne zatvorenike“. Oni su dobijali istu hranu kao esesovski oficiri. Tu je bila i Mafalda. Njen greh je bio što je 1943. posetila svoju sestru u Sofiji povodom smrti njenog muža, bugarskog cara Borisa. Boris je umro posle posete Nemačkoj na čudan način, verovalo se da su ga Nemci otrovali, jer je hteo da njegova zemlja kapitulira, a Mafalda je to pričala posle svog povratka u Rim. Namamili su je u nemačku ambasadu i saopštili da je hapse „po ličnom firerovom naređenju“.

Amerikanci su 24. avgusta 1944. bombardovali fabriku naoružanja „Gustlov“, koja je podignuta pored Buhenvalda, jer su u njoj radili logoraši, ali jedna zapaljiva bomba je pogodila baraku za „prominentne osobe“ i tu je stradala princeza Mafalda. Savremena Italija je htela da joj podigne spomenik na prostoru memorijalnog centra, odbijeno je, jer je stav da se posebno ne slavi nijedan bivši zatvorenik, ali u zgradi očuvanog krematorijuma postavljana je spomen-ploča koja podseća na nju.

NISU NAS SVE UBILI: Mi, koje nisu uspeli da ubiju, jer ništa na svetu nije savršeno, pa čak ni hitlerovska fabrika smrti, sedimo od 8. do 14. aprila ove 2010. godine za okruglim stolovima u hotelu „Elefant“ i uzajamno nazdravljamo nemačkim belim ili španskim crvenim vinom na račun naših domaćina. Sve račune potpisuje memorijalni centar Buhenvald. Znači, Nemci. Nemačka. Mi prihvatamo.

Francuz Bertran Herc je predsednik Međunarodnog komiteta bivših logoraša Buhenvalda. Moje godište. Bili smo istovremeno u radnom komandosu Nideroršel, ali tamo se nismo upoznali. Ja sam bio štićenik logorskog lekara, doktora Odika, od njega sam stalno dobijao poštedu, sedeo u ambulanti i igrao šah, a Hercov otac je tada izdahnuo od bolesti u susednoj bolesničkoj sobi. O tome smo razgovarali baš u Nideroršelu pre pet, šest godina, kada su tamo podigli spomenik našem logoru.

„Kako si?“

„Odlično, a kako si ti?“

To se ovde ponavlja kao refren, ali on ne izgleda dobro, preživeo je moždani udar. To ne pominjemo.

Francuz Monsieur Kesel ima 92 godine. Bio je ambasador Francuske pri Ujedinjenim nacijama. Posle večere pola sata na nemačkom recituje Helderlina i Hofmanstala. Mi nismo kivni na Nemce, Nemačku, nemački jezik, nemačku poeziju. Mnogi Nemci su bili zatvorenici zajedno sa nama. Mi smo bili i ostali ljuti neprijatelji nacizma i fašizma, gde god da se pojavi.

Na sam dan oslobođenja logora, 11. aprila, pred hotelom „Elefant“ su se postrojili luksuzni autobusi. Zatvorenici su pred kraj rata uspeli da organizuju oružje, sami su uspeli da uhapse neke esesovce i da ostale stražare oteraju u bekstvo. Kada je prvi džip sa prethodnicom – dvojicom Amerikanaca jevrejsko-nemačkog porekla, civilom Egonom V. Flekom i potpukovnikom Eduardom A. Tenenbaumom – stigao pred kapiju logora, on je već bio slobodan, iz njega je krenula kolona naoružana nemačkim automatima i bazukama da se pridruži borbama. Amerikanci su to zapanjeni i oduševljeni zabeležili u svom izveštaju. U koloni je bio i dvadesetdvogodišnji Horhe Semprun, koji će sada na zbornom mestu bivšeg logora održati najvažniji govor.

Pre 66 i više godina stizali smo u zatvorenim vagonima za stoku, do te mere nabijeni da smo jedva mogli da stojimo ili čučimo; sada udobno naslonjeni u meke fotelje naših vozila posmatramo šumu koja tek polako počinje da zeleni, proleće na ovaj sever stiže nešto kasnije nego kod nas.

Izlazimo. Veoma je hladno, nekoliko stepeni iznad nule, a duva severni vetar. Na ovoj padini brda Etersberg, na kojoj je sagrađen koncentracioni logor, uvek duva neprijatan vetar. To nije samo moj utisak, to su mnogi govorili i zapisali. Za nas je podignut šatorski krov sa grejalicama, postavljene stolice i ćebad. Levo od nas stoje ambasadori država čiji su građani bili u logoru da bi na kraju ceremonije položili vence. Smrzavaju se. Ambasador Srbije Ivo Visković stigao je bez šešira, bez rukavica, u lakom mantilu, ali herojski izdržava. Šta će, i to spada u dužnosti jednog ambasadora. Na šezdesetogodišnjicu oslobođenja Buhenvalda pre pet godina samo je Beograd propustio da pošalje venac. Ja sam o tome pisao u „Vremenu“. Posle su mi javili da se to više nikad neće dogoditi. Odgovorih da neće, jer šezdesetogodišnjice više nikad neće biti, ali, eto, šezdesetpetogodišnjica se održava i bar su venac i predstavnik moje države prisutni.

Misli odlutaju… Ovde, u Nemačkoj, zaista je sve učinjeno da bi se žrtvama i oslobodiocima ukazala čast. Ne samo danas i ovim povodom, nego trajno i svuda gde je Zlo odnosilo žrtve. A kod nas? U mojoj zemlji? Na stotinak metara od mog stana nalaze se bivše topovske šupe. Bivši logor. Odatle su po svoj prilici mog oca odveli na streljanje. Koštunica je 2006. godine otvorio „Spomen-park Topovske šupe“, postavljena je spomen-ploča. Danas – nekoliko godina kasnije, a prolazim svaki čas – to je zapušteno đubrište. Za najveći koncentracioni logor u Srbiji, „Staro Sajmište“, koji se našao u centru Beograda, bar poneko sa B-92 na čelu pokušava da se brine. Zasada se tu nalazi neugledan spomenik, a teren je zapušten. Odatle je 8000 ljudi kamionima dušegupkama odvedeno u smrt. Među njima i moja majka.

Na kraju konstatujem: nisu uspeli sve da nas ubiju. Naslov mog prvog romana, koji sam napisao sa 23 godine, koji mi se u celini danas više ne sviđa baš naročito, zvao se Čoveka nisu ubili.

Obamin deda oslobađa koncentracioni logor

„VREME„: Da li ste naslutili da će Barak Obama biti neki naročit čovek ili čak prvi obojeni predsednik Sjedinjenih Američkih Država?

ČARLS TOMAS PEJN: Nisam, jer Baraka nisam ni poznavao kada je bio dete. On je odrastao prvo u Indoneziji, dok je njegova majka tamo bila udata, a posle je išao u školu na Havajima. Upoznao sam ga tek kad je 1985. godine došao u Čikago i otada sam njegov fan, ali da će biti predsednik… Ko je to tada mogao i da pomisli?

Predsednik Obama je u jednoj anketi nedavno rekao da se oseća Afroamerikancem. Da li smatrate da je time nekako izdao beli deo svoje porodice?

Nikako. On je imao veoma bliske odnose sa svojom majkom i njenim roditeljima, a određenu distancu prema ocu. Uostalom, on je to veoma precizno izrazio u svojoj knjizi Snovi moga oca, koju je objavio kao veoma mlad čovek sa svega trideset godina. Njegov akcenat je uvek na tome da smo svi mi Amerikanci bez obzira na boju, rasu, nacionalnost.

Barak Obama vas je pomenuo još u toku svoje predsedničke kampanje rekavši da ste vi oslobodili Aušvic…

Ja sam mu veoma davno pričao da je moja jedinica oslobodila jedan logor, pa je to posle pobrkao, jer je Aušvic najčešće pominjano ime nekog koncentracionog logora…

Ali vi ste zapravo učestvovali u oslobađanju radnog komandosa Ordruf, koji je bio pod ingerencijom Buhenvalda i nalazi se na pedesetak kilometara odavde. On je kao predsednik posetio Buhenvald, zašto vas tada nije poveo sa sobom?

Barak je tada kao predsednik SAD posetio prvo Egipat, pa Nemačku. Međutim, vodio me je sa sobom u Francusku kad je prisustvovao godišnjici iskrcavanja u Normandiji, ja sam bio pripadnik 89. pešadijske divizije, poznate i kao Middle West Division ili Rolling W Division. Geslo naše divizije bilo je „Get It Done„. Bili smo 57 dana neposredno u borbi. Poginula su 222 pripadnika naše divizije („Killed in Action„) i 692 su ranjena, a uzeli smo preko 43.000 zarobljenika…

A vi?

Imao sam dvadeset godina.

Na šta ste naišli u Ordrufu?

Nisam bio svestan datuma, sad znam da je to bilo 4. aprila, znači, nedelju dana pre oslobađanja samog Buhenvalda. Bilo je strašno. Na smrt izgladneli ljudi sa crvenim praznim činijama u rukama. I leševi izrešetani paljbom iz mitraljeza, Nemci nisu hteli da iko ostane živ. Ja sam već tada razmišljao kako je moguće da čovek padne tako nisko, pa da to učini drugim ljudima. Sutradan posle oslobođenja logora obišao nas je general Ajzenhauer i naredio da se dovedu nemački građani da vide sav taj užas. Te slike su me pratile celog života.

A posle toga?

Moja divizija je u martu krenula od Rajne i napredovali smo sve do Elbe. Na toj reci su se američke jedinice srele sa Rusima, ali ja nijednog nisam video.

(Ordruf je gradić na severnom rubu Tirinške šume. Slavan je po tome što je veliki kompozitor Johan Sebastijan Bah u njemu proveo detinjstvo. U neposrednoj blizini grada je tek krajem 1944. godine organizovan logor čiji su zatvorenici imali zadatak da kopaju i izgrade prostrani podzemni sistem bunkera. Marta 1945. u logoru je bilo 11.700 zatvorenika. Računa se da je u njemu poginulo oko 6000 ljudi. Drugog aprila – dva dana pre nego što će stići Amerikanci – većina ih je oterana na „marš smrti“, peške do Buhenvalda, mnogi su padali iscrpljeni, a esesovci bi ih tada odmah streljali.)

PREŽIVELI: Snimak neposredno po oslobođenju Buhenvalda

PTIČICA: Fotografkinja Life magazin-a Margaret Burk-Vajt sprema se da fotografiše ispred Buhenvalda