Nema tema koje nisu za decu

Prethodne nedelje je u Beogradu i Novom Sadu, na četrnaest lokacija tokom sedam dana, boravilo više od tri stotine umetnika i profesionalaca u oblasti pozorišta za decu i mlade iz 43 zemlje sveta na najvećem godišnjem svetskom događaju u oblasti pozorišta za decu i mlade ASSITEJ Artistic Gathering, koji se, i ovo je sad najvažniji deo ove informacije – prvi put dešava u Srbiji.

Organizator ovog velikog i važnog skupa je ASITEŽ Srbija, ogranak Svetske mreže pozorišta za decu i mlade, koji postoji 20 godina i ovdašnju pozorišnu scenu za decu spaja sa svetom.

U Srbiji, skup svetskih pozorišta za decu nazvan je “Prekretnica”.

TDP_2676_1

Diana Kržanić Tepavac, predsednica ASITEŽ Srbije, kaže za “Vreme” da su zadovoljni što su uspeli da iznesu bogat program koji je u svakom danu sadržao predstave, predavanja, radionice i okrugle stolove i radne susrete mreža posvećenih specifičnim oblastima pozorišta za decu i mlade.

Prema njenim rečima, pokrenuto je važno a ovde zanemareno pitanje mesta i vrednovanja kulture i umetnosti za decu i mlade, njenog kvaliteta, kao i uspostavljanja dijaloga sa decom i mladima, sluha za njihove doživljaje i očekivanja od pozorišta, način na koji vide svoje mesto u izvođačkim umetnostima, kao i pitanja participacije iz njihovog i našeg ugla.

“Posebno nas raduje što smo uspeli da predstavimo našu domaću i regionalnu scenu svetu jezgrovito i efektno, i uspeli da organizujemo ovaj kompleksan događaj po svetskim standardima uprkos izuzetno teškim, komplikovanim i neizvesnim okolnostima kojima su se radnici u kulturi na našim prostorima nažalost već predugo morali da prilagode, ali se sa njima sve teže nose.”

Kao sigurno najznačajniji uspeh, Diana Kržanić Tepavac ističe kako je na “Prekretnici” iskorišćena “jedinstvena prilika da skrenemo pažnju javnosti na značaj pozorišta za decu i mlade za šire društvo i pokrenemo pitanja koja, nažalost, najčešće ostaju na marginama vesti, kao što je pitanje prava dece i mladih na umetnost, ali i finansiranja u ovoj oblasti koje je i dalje alarmantno malo i sporadično”.

PRAVO DETETA NA KULTURU

Skup je otvoren na Svetski dan deteta 20. novembra međunarodnom konferencijom “Pravo dece i mladih na kulturu i umetnost: 10 godina posle” kojom su se organizatori osvrnuli na poštovanje članova 13 i 31 Konvencije UN o pravima deteta u navedenom segmentu, a o kome je UN Komitet za prava deteta poslednji put izdao Generalni komentar pre 10 godina.

Profesorka FDU dr Milena Dragićević Šešić kaže da je, kao i cela “Prekretnica”, i “ovaj panel nastojao da da odgovore da li konferencija može da označi prekretnicu u odnosu Asiteža, ali i šire društvene zajednice prema istinskom poštovanju i implementaciji konvencije o pravima deteta. Ti zadaci su viđeni pre svega u primeni njena četiri ključna paragrafa: borbi protiv diskriminacije, radu u najboljem interesu dece, pravu dece na život i razvoj i pravu na iskazivanje sopstvenog mišljenja (uz dužnost odgovornih da to mišljenje i traže i čuju). Sve učesnice su istakle neophodnost viđenja deteta kao važnog društvenog aktera, suproizvođača znanja. Posebno interesantne primere navele su Ana Sofija Erazmije iz praksi švedskih gradova, Ministarstva kulture i Ministarstva prosvete, kao i Jelena Stojanović, koja je govorila kako ustanova zaštite prava građana ima svoj panel mladih, koji istinski omogućuje da se čuje glas mladih iz svih krajeva Srbije. Kao ekspertkinje i aktivistkinje u isto vreme (bilo da deluju u javnom ili civilnom sektoru), sagovornice su potencirale značaj i neophodnost šire mobilizacije različitih društvenih aktera na primeni konvencije i u tome istakle značaj i mogućnosti kako Asiteža tako i njegovih pojedinačnih članova. No poseban akcent stavljen je na neophodnost izrade preciznijih javnih politika i konkretnih strategija implementacije koji će povezati različite javne politike. Interes deteta bi trebalo da bude u fokusu pažnje brojnih javnih politika: od onih koje se bave decom i mladima do obrazovnih, kulturnih, socijalnih… To bi bio jedini način da se uspostavi društvo socijalne pravde u kojem deca ne bi bila diskriminisana u pravima na kulturu iz ‘geografskih’ razloga (udaljenost ustanova kulture od mesta stanovanja), ekonomske nemaštine (dečji programi su često visoko lukrativni, tj. cene ulaznica su po sebi diskriminišuće), psihološki (jer deca dolaze iz porodica sa posve različitim kulturnim kapitalom) itd. Stoga se dostupnost kulturnih sadržaja i mogućnost participacije dece u programima čine ključnim za razvoj kulture za decu i mlade koja će omogućiti istinsko ostvarivanje dečjih prava na kulturu”, reči su profesorke Dragićević Šešić.

GOLICANJE TABUA

Tatjana Nikolić, istraživač kulturne politike FDU, ujedno i producent celog događaja, navodi da je u okviru “Prekretnice” održano peto specijalno izdanje Festivala izvođačkih umetnosti za decu i mlade ASITEŽ-a Srbija FAS, koji je obuhvatio 18 predstava, prvenstveno iz Srbije, ali i gostujućih produkcija iz regiona: Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Mađarske, Austrije, Slovenije, kao i jedne predstave sa Novog Zelanda. Pred velikim brojem međunarodnih selektora i kolega, priliku da svoje produkcije izvedu u okviru festivalske selekcije “Isplovljavanje” imali su Pozorište za decu Kragujevac, Pozorište mladih Novi Sad, Pozorište “Boško Buha”, Malo pozorište “Duško Radović”, Prvo prigradsko pozorište PULS Lazarevac, Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade FEP Bačka Palanka, Gradsko pozorište Bečej, Stanica Servis za savremeni ples, BITEF Teatar i Narodno pozorište “Toša Jovanović” Zrenjanin.

Dodaje da je održan i okrugli sto profesora na dramskim akademijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji na temu položaja pozorišta za decu i mlade u nastavnim planovima i programima. Deo programa “Prekretnice” bavio se i tabu temama, poput savremenog pozorišnog i plesnog projekta Golicanje autorskog tima Jovane Rakić i Sonje Petrović, koji se bavi pitanjem seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, ili scenskog čitanja antimilitarističke drame Dečaci neće nositi oružje Jelene Paligorić Sinkević u režiji Anđelke Nikolić.

U okviru dana Scenskog dizajna i novih tehnologija u pozorištu za mladu publiku, pozorišni stvaraoci iz zemlje i inostranstva imali su priliku da čuju devet izuzetnih izlaganja na ove teme kolega iz Finske, SAD, Švedske, Italije, Švajcarske i Srbije.

“Važna dimenzija programa bila je upravo fokusirana na slušanje i osluškivanje različitih glasova u pozorištu za decu i mlade – pitanje jezika, višejezičnosti, neverbalnosti, prevođenja i (ne)razumevanja u pozorištu za sve uzraste. S tim u vezi, neke od predstava na festivalu bile su neverbalne, sa fokusom na pokret ili na zvuk i muziku, neke su bile izvedene na srpskom, mađarskom i engleskom jeziku, a neke od predstava imale su i tumačenje na srpski znakovni jezik”, objašnjava Tatjana Nikolić.

TDP_3513

Različiti segmenti događaja održani su u okviru projekata “Umetnost slušanja u pozorištu za mladu publiku – BABEL”, “Izgradnja rezilijentnosti evropskog kulturnog ekosistema za tinedžere – ForesTEEN” i “Pozorište i izvođačke umetnosti za mladu publiku: izgradnja kolektivne rezilijentnosti”. Nacionalni savez pozorišta za decu i mlade Makedonije najmlađi je član Svetske mreže pozorišta za decu i mlade te su se ovom prilikom predstavili svojim kolegama iz svih delova sveta i zahvalili na višegodišnjoj podršci u osnivanju kolegama iz Srbije.

Ono što možemo već sad sa sigurnošću reći na osnovu vrlo pozitivnih reakcija učesnika tokom događaja, kaže Diana Kržanić Tepavac, “jeste da smo uspešno ostvarili naš cilj – naša zemlja je pozicionirana kao centar profesionalne izvođačke umetnosti za decu i mlade u ovom delu Evrope, sa izuzetno kvalitetnim stvaraocima, visokim stepenom kreativnosti i velikim umetničkim potencijalom. Moram da priznam da sam upravo na to posebno ponosna, posle niza godina uloženih u planiranje i aktivno zalaganje da upravo Srbija bude domaćin svetskog okupljanja ove zajednice prvi put ikad u ovom delu cele jugoistočne i istočne Evrope”.

Kada senka bude kolektivna, hoće li biti mesta za moju?

“Ako je pozorište društvena praksa, ništa manje no što je sama praksa kolektivni stvaralački čin na nekoj široj istorijskoj pozornici, onda još jednom, za trenutak možemo probati da pronađemo taj povratni uticaj pozorišnih aktera. Da posmatramo pozorište u svetlu akcija kojima društvo samo sebe uobličava, u svetlu delovanja koja temelje reinstitucionalizaciju društva. Jer društvo je sve vreme u nastajanju, nema tu nikakve sumnje. Proces samostvaranja, samodeterminacije nikada se ne okončava, čovek neprekidno otvara pitanje značenja kome odmah daje i odgovor. Rekreiranje društveno imaginarnog uslov je probijanja institucionalne heteronomije i generativnih procesa unutar same zajednice. Šta tu radi pozorište? Može li se suprotstaviti diktatu kapitalističko imaginarnog i režimu nejednakosti u uslovima ekstremne fragmentacije?

Može to pozorište, a delimično to već čini, rekla bih – na dva nivoa. Prvi nivo može se pratiti kroz proizvodnju sadržaja koji su usmereni na demaskiranje strukturnog nasilja, te izoštravanju konflikta i društvenih antagonizama, uz težnju da se dominantni sistem mišljenja i sistem vrednosti dovedu u pitanje, da se potcrtaju protivrečnosti i do paroksizma dovede svest o socijalnoj nepravdi. Ma nipošto, odjekuju sad glasovi eksperata, ne možemo decu zatrpavati pitanjima društvene strukture, to su mračni legati odraslih, njihove su i odgovornosti. Ne slažem se s tim.

Nema tih tema koje se ne smeju otvarati sa mladim ljudima, samo je pitanje kako se to radi. Pripadaju mladima svi oni društveni paradoksi koje na svojoj koži osećaju, a osećaju diktat novca veoma snažno, vide i osećaju nepravde svakoga dana dok prolaze pored odbačenih i napuštenih, dok zaurlavaju krikovi i bombe iz svih dostupnih kanala, osećaju zakone džungle već u svojim školama bežeći od malih ili velikih klika i mržnji. Nema tih socijalnih nepravdi pored kojih prolaze bez okreta i ako je pozorište okrenuto njima, želi sa njima nešto da radi – dužno je da odgovori na zahteve društvene zbilje.

Drugi nivo prepoznajem kroz aktivnu proizvodnju društvenosti. Brojne pozorišne tehnike to omogućuju, te umetnici otvaraju svoje kapije za decu i mlade tokom samog kreativnog procesa. Procesni pristupi imaju sve zanimljivije ishode, ali ono što u njima vidim kao ključno upravo je ukidanje rampe – te oštre granice između pozorišnih stvaralaca i publike, odustajanje od primata prezentacijskog režima i generisanje značenja skupa sa, a ne samo za mlade. Ovo svojstvo izdvaja/određuje prakse savremenih umetnika, mada u pozorištu za mlade nosi dodatnu vrednost. Postaje oruđe dekonstrukcije moći tamo gde njeno praktikovanje tek počinje. Vodi nas ka pitanju dehijerarhizacije i jednakosti koje se ne bi smelo ograničiti samo na promenu umetničke tehnike ili odnosa prema mladima. Aktivna proizvodnja društvenosti obavezuje i na promenu odnosa unutar samih organizacija, družina i mreža koje umetnici i radnici u kulturi stvaraju i šire. I u pozorištu za mlade savremenici sve češće postavljaju pitanje: kako ću praviti svet bez eksploatacije i nasilja ako nisam spreman da preispitam sopstvene pozicije u režimu nejednakosti?

Može pozorište preuzeti ulogu direktnog i delatnog poricanja one društvene stvarnosti koja ugrožava čoveka, može pronaći jezik slamanja i opovrgavanja. Odreći se svojih velikih individualnosti, svojih privilegija i elitističkih pozicija, savladati strahove od gubitka vrednosti, te odbiti uloge u sistemu eksploatacije – to bi već bili prvi znaci da su pozorišni delatnici na dobrom tragu da progovore. Kako jednom reče Herbert Markuze, bio bi to jezik negacije koja znači veliko odbijanje da se prihvate pravila jedne igre u kojoj su kocke podešene.

(Izvod iz plenarnog predavanja, prof. dr Irena Ristić, FDU na Assitej konferenciji)