Nedostižni

Iako spadam među one koji posle prvih nekoliko trka nisu hteli da priznaju kako je belodano jasno da oba Ferarijeva vozača dominiraju i da ima malo šanse da ih bilo ko ozbiljnije ugrozi, posle severnoameričke turneje Formule 1 nevoljno priznajem da Mihael Šumaher i Rubens Barikelo već sada mogu da nakrive kapu (ili kacigu, kako vam drago), natenane odvozaju preostale trke i pokupe pojedinačne i timsku titulu. Jedino što me muči jeste činjenica da sam ranije znao da ostavim dobro društvo u bašti kafane i odem zbog prenosa trke, a prošle nedelje sam ‘ladno ostao do koje doba i potom u ponoć pogledao snimak. Zabrinjavajuće, priznaćete.

Mislim, posle subotnjeg zvaničnog treninga na kome su dominirali, nije bilo teško pretpostaviti da će lideri šampionata i na samoj trci biti neprikosnoveni. Sa indignacijom sam odbacio i mogućnost da Rubinjo, koji je bio prvi na startu, na kraju pobedi Šumija. Ne samo zbog toga što je sve više glasina da bi šampion ipak mogao da se povuče pošto u ovoj sezoni postavi sve moguće rekorde već i zbog činjenice da je Brazilac dugogodišnjim drilom u timu „operisan“ od pobedničkog mentaliteta. Pa ipak, trka na stazi u Indijanapolisu bila je više nego dramatična, ali ne zbog dobrog trkanja, već zbog serije udesa od kojih je najteži doživeo Ralf Šumaher (Vilijams), koji je brzinom od 350 kilometara na sat udario u zaštitnu ogradu. Srećom, prošao je bez težih povreda, što dovoljno govori o čvrstini zaštite vozačkog mesta u bolidu, ali će ipak po odluci lekara do punog oporavka od šoka propustiti dve sledeće trke.

„Najviše sam brinuo zbog toga što je posle udesa dugo nepomičan sedeo u formuli i u tim trenucima ponavljao sam u sebi ‘molim se, molim se, samo da mu nije ništa’, iako su mi radio-vezom javljali da je sa Ralfom sve u redu. Ali, slično su mi govorili i u nekim ranijim prilikama, pa je posle ispalo drukčije“, rekao je Mihael novinarima posle trke. Još nema konkretnih informacija o uzroku udesa, ali je najverovatnije reč o tome da je Ralfu usred najbrže krivine na stazi pukla guma. Uz pomenuti udes, ekipu Vilijamsa pogodila je odluka sudija da diskvalifikuju Huana Pabla Montoju koji je pred sam start nedovoljno brzo napustio pokvareni bolid, seo u rezervni i sa poslednjeg, do izbacivanja sa trke, dogurao do trećeg mesta.

E sad, na to poslednje mesto na podijumu popeo se prvi put u karijeri (27 trka) Takuma Sato (BAR), koji je zaslužan da trkački deo spektakla ipak bude zadovoljavajući jer je, verujem, ljubiteljima Formule osvežio dan s nekoliko spektakularnih obilaženja. Rekoh u prošlom tekstu da ću ozbiljno početi da navijam za Japanca, a mislim da je ovaj rezultat došao u pravom trenutku za njega posle serije pehova na prethodnim trkama. Razume se da je Sato bio oduševljen plasmanom, pa je ne krijući emocije zagrcnuto govorio novinarima o „fantastičnom rezultatu“, zahvaljivao i timskim i Hondinim mehaničarima u domovini, samo što nije bilo ono „hvala tata, hvala mama…“.

Možda je najviše razloga za zadovoljstvo bilo u ekipi Renoa zbog odličnog finiša Jarna Trulija koji je startovao sa začelja, a na cilj stigao četvrti. Šef tima Flavio Briatore iskopirao je strategiju lidera iz Kanade i optirao dva svraćanja u boks, a naruku Italijanu išli su i događaji na stazi, pre svega dva izlaska sudijskih kola za usporavanje, od kojih je jedan bio zbog udesa timskog kolege Alonsa koji je zbog kasnog kočenja promašio krivinu, zaneo se i zakucao u zaštitnu ogradu, srećom bez posledica po sopstveno zdravlje. Truli je posle trke izjavio da je „dao sve od sebe, gazio gas do daske“, ali nije mogao da se suprotstavi Satu.

Posle sjajnog plasmana na treningu, Olivije Panis (Tojota) potvrdio je dobru formu i osvajanjem petog mesta na samoj trci. To ne samo da mu je najbolji rezultat posle duže vremena, već je na najbolji način obeležio sopstveni jubilej – 150 trka u Formuli 1. Pa ipak je, i pored očiglednog zadovoljstva, skromno konstatovao da je „profitirao i od odustajanja drugih, a ne samo od odličnog rada čitave ekipe i sjajnih mišlenovih guma“. Meklarenovi vozači Raikonen i Kultard završili su trku na šestom i sedmom mestu, ali Finac posle trke nije krio da je „razočaran jer je pre starta verovao da ima šanse da se na kraju domogne podijuma“, mada je ipak dodao da „novi bolid i motor ipak predstavljaju korak napred“.

Poslednji bodić posle četrdeset jedne trke bez plasmana svakako će ući u anale ekipe Minardi, ali sigurno i u istoriju mađarskog auto-sporta jer ga je osvojio njihov vozač Žolt Baumgartner. Uspehu su se radovali kao da su osvojili šampionat, a Žoltova prva izjava posle uspeha bila je: „Ovo je kao da se dogodilo čudo!“